U čučećem položaju proveo sam u zatvoru u Damasku pet meseci. Bio sam leš koji diše kad su me pustili, priča Kasem Abdulrazak (25), koji je s porodicom krenuo u Nemačku

BEOGRAD - Pet meseci sam u čučećem položaju proveo u zatvoru u Damasku. Na kraju sam od očaja i gladi kidao zubima meso sa svojih nogu.
migranti.jpg
Foto: Profimedia

Ovako, gorko, počinje svoju ispovest migrant iz Sirije Kasem Abdulrazak (25).
- Zarobili su me šiiti jer sam sunit i optužili me da sam terorista. Znate, ja oružje ne znam ni da držim.
migranti.jpg
Foto: Reuter

Pristaje da nam demonstrira u kom položaju je morao da provede mesece u ćeliji, ali rane na nogama ne želi da pokaže. Nije želeo više o tome.
- Bio sam leš koji diše kad su me pustili iz zatvora - tiho je prošaputao.
migranti.jpg
Foto: Profimedia

Živeli lepo

Kasema smo, kao i većinu azilanata koji su u prolazu kroz Srbiju, sreli u parku kod Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Pre 27 dana krenuo je iz svoje domovine i sa bratom i njegovo petoro dece želi da stigne u Nemačku.
- Put je dug, pa se smenjujemo ko će nositi decu. Živeo sam i u Libiji, gde sam radio sa Crvenim krstom i mnogim drugim humanitarnim organizacijama. Studirao sam arheologiju i radio kao novinar, moje jedino oružje bila je olovka - kaže prateći moje pokrete hemijskom dok žurim da zapišem njegovu priču:
- Pisana reč je jedina prava reč, promišljena je. U mirna vremena sanjao sam da postanem pisac, a pisao bih samo priče o ljubavi. Kad smo u čamcu putovali u Tursku, pao sam u more. Voda je odnela moje beležnice, ostala je samo jedna, ali su reči razmrljane od slane vode.

Laže da je Damask pre revolucije i građanskog rata bio divan grad u kome je život ključao 24 sata.
- Studirali smo, radili, družili se. Imali ste osećaj kao da su svi na ulicama ceo dan i noć. Sad svoj rodni grad ne mogu da prepoznam, na kraju više nismo smeli od bombi da izlazimo napolje - svedoči Kasem.
migranti.jpg
Foto: Reuter

Sanja o miru

Na odlasku, pokušavajući da ga ohrabrim, kažem da će možda postati novi Haled Hoseini, danas kultni pisac avganistanskog porekla, koji je opisivao život u rodnoj zemlji pre i za vreme rata.
- Slava mi ne treba, ne treba mi više zapravo ništa. Samo da moja porodica i ja budemo zdravi i živimo u miru.

Izgubljena ljubav
MORE ODNELO I JEDINU SLIKU FATIME

Pored beležnica, more je progutalo i fotografije, a među njima i jednu Kasemu najdražu - sliku njegove Fatime, za koju se nada da će mu biti supruga:
- Ona je ostala u Siriji i nisam mogao da je povedem sa sobom jer nismo venčani. Čekao sam je šest godina, čekaću je još. Kad se smestim i nađem posao u Nemačkoj, vratiću se po nju.