Munir (13) pobegao iz internata u Turskoj, gde su ga roditelji ostavili plašeći se da put do Nemačke nije bezbedan. Posle sedam dana pešačenja dečak je stigao u Banju Koviljaču, krenuo u školu, a o njemu brine staratelj

BEOGRAD - Sirijac Munir ima samo 13 godina, a o njegovom životu već sada bi mogla da se ispiše knjiga.

Ovaj hrabri dečak sedam dana je pešačio iz Turske do Srbije potpuno sam i sada u Banji Koviljači, gde živi i pohađa školu, čeka dan kada će roditelji doći po njega i odvesti ga u Nemačku.

Munir izgleda kao i svaki drugi đak sedmak, ali kad počne da govori, iz njega progovara ozbiljan i zreo čovek. Ipak, onoga ko zna njegovu sudbinu, takva ozbiljnost uopšte ne začuđuje.

Stekao drugare

- Pronašli smo ga u parku kod autobuske stanice u Beogradu. Primetili smo da je sam i uplašen, i tako smo mu prišli. Ispostavilo se da je potpuno sam pobegao iz nekakvog internata u Turskoj, gde su ga roditelji ostavili jer su smatrali da izbeglička ruta do Nemačke nije bezbedna. Rekli su mu da će doći po njega čim se snađu u Nemačkoj, ali on nije mogao da čeka. Rešio je da sam krene put zapadne Evrope i pronađe mamu i tatu - priča Gordana Vukašin, pedagog Centra za pomoć tražiocima azila, koja radi s dečakom.

sirija-izbeglice-centar-za-azilante-banja-koviljaca.jpg
Foto: Kurir


Munir im je otkrio da je do Srbije pešačio sedam dana. Došao je gladan, žedan i umoran. Volonteri Centra za pomoć tražiocima azila odmah su obavestili Munirovu porodicu da je on u Srbiji i da je bezbedan. Čak su ga upisali u Osnovnu školu „Vera Blagojević“ u Banji Koviljači, smešten je u Centar za azilante, a o njemu brine i staratelj Centra za socijalni rad u Loznici.
- Deca su bila oduševljena kad su ga videla. Bio im je zanimljiv, odmah su počeli da se sporazumevaju rukama i crtežima, a Munira je sva ta pažnja oraspoložila. Rekao je da želi da ima drugare i ovde ih je stekao. On je jedan iznenađujuće veseo i miran dečak kad se ima u vidu šta je sve preživeo i da bez roditelja živi u stranoj zemlji - kaže Slavica Urošević, pedagog škole.

O ratu ni reči

Munir se s majkom čuje telefonom gotovo svakog dana.
- Kažem joj da ne brine, jer sam ovde, u Srbiji, bezbedan. Ipak, jedva čekam da je vidim.
- Najviše volim da pričam o sportu. Sa tatom sam često igrao košarku i to mi nedostaje. Volim i fudbal.

Danijela Ignjatović iz Centra za azilante u Banji Koviljači kaže da je, s jedne strane, on još uvek dete, ali da s druge strane razmišlja kao odrastao čovek.
- O ratu nam ne govori - priča Danijela.

I ranije ostavljali decu
IRAČANIMA VRAĆEN DEČAK AJMEN

Radošu Ðuroviću, direktoru Centra za pomoć tražiocima azila, pre oko godinu dana irački par je ostavio tek rođenu bebu. Dečak Ajmen rođen je u Srbiji dva meseca pre roka, pa roditelji nisu smeli da rizikuju da ga povedu na put. Bio je smešten u hraniteljsku porodicu u Obrenovcu, preživeo je čak i poplavu, a roditeljima je vraćen čim su došli po njega.