SERGEJ TRIFUNOVIĆ ZA NEWSWEEK: Verovao sam u Vučića. Kratko!

Sergeja Trifunovića nisam intervjuisao skoro deceniju, pa mi je bilo zabavno da počnem njegovom staromforom. Zakasnio sam 16 minuta. Nije se iznervirao,što je bio dobar znak

Dok sam mu između dva zalogaja brancina pričao o zakulisni mradnjama na kulturnoj i političkoj sceni, bledo me je gledao: „na svu sreću, nisam toliko informisan, ne mogu da pijem tu količinu otrova", rekao je Trifunović sa srpski Newsweek.

Onda je predložio da napravimo noćnu vožnju čamcem po Dunavu, ali nisam bio raspoložen toliko da rizikujem. Posle smo se, u gluvo doba noći, vozili praznim ulicama od Zemuna do Košutnjaka i proveravali u kom su stanju mostovi, dok smo slušali Toma Vejtsa. Sergej je povremeno i pevao. Pričao mi je kako je oduševljen spomenikom Bori Pekiću i radovao se što će na Cvetnom trgu nići biste najslavnijih srpskih glumaca.

Doneo sam mu zajedničke crno-bele fotografije, nastale posle nekih pozorišnih premijera. Obradovao se kao dete koje ne zna da primi poklon. Citirao sam rečenicu (zabranjenu za mlađe od 18) posvećenu nekadašnjim sponzorušama, kada se iskreno čudio kako je „karburator važniji od kur...“. Onda je on izlagao teoriju o tome da veruje kako je skoro približan broj ljudi umro od heroina kao što se otrovalo od politike: „Kod većine oba poroka traže niz kompromisa koji uništavaju ličnost, kritički um, mogućnost i moć da se rasuđuje normalno. Smrt od heroina je časnija.“

Svratili smo i do kafane u kojoj harmoniku svira Lepi Mića, epizodista iz filma „Ko to tamo peva“. U nekom trenutku morali smo da se rastanemo jer je ujutru imao probu u Zvezdara teatru. Posle mnogo godina stajaće na pozoršnim daskama, u komadu „Voz“, gde mu je partner Voja Brajović.

Hajde malo pričaj o pozorištu.
- Ha, ha, ha... Predivno, Đuričiću, još me niko nije nasmejao na samom startu intervjua.
Kako to to misliš „malo“? O pozorištu mogu da kenjam tri života...

Što si to tako uspešno krio svih ovih godina kad ga toliko voliš?
- Nisam krio, jebote. Samo sam se umorio. Moraš da se makneš u nekom trenutku kad dođe do opterećenja, zamora... Svaka velika ljubav zapadne u tu vrstu premora, tako da sam morao da se maknem, da sagledam i sebe, i to pozorište i pozorište u sebi. Ja sam samo istrošio materijal, istrošio pozorište u sebi. Nije pošteno da izlaziš pred ljude ako nemaš šta da daš.

Rekao si da u teatar može da te vrati jedino klasika, Šekspir, Čehov, Dostojevski....
- Kalderon, Ibzen, Tolstoj, Crnjanski, Andrić...

Otkad su to dramski pisci?
- Naravno da jesu. Svugde gde ima drame, ima dramskog pisca, bez obzira na to koja je forma u pitanju. Pozorište je i poezija, to ponajviše. Šekspir je sve to sublimirao, dramu i poeziju, zato i jeste najveći. Prestar sam da bih igrao Hamleta, mada ko zna... Bio bih fantastičan Hamlet da sam ga odigrao sa 27. Zapravo, skromno mislim da je Hamleta i Jaga Šekspir pisao za mene.

Dugo te nije bilo na tim daskama, sećam se da si bio u „Šinama“, onda su bili u novinama izveštaji o predstavi „Čorba od kanarinca“ u Njujorku.
- Tada me je našla Sanja Beštić, koja je radila predstavu na off-off-off Brodveju. Mali teatar preko puta „La mame“, na 4. ulici između Prve i Druge avenije, u kome postoji pozorišni bar, koji se, verovao ili ne, zove KGB, isto kao onaj kod Ateljea, i sa čak identičnim logom, tako da sam se osećao kao kod kuće. A u pozorištu pored, malo većem i uglednijem, igrao je Sem Šepard. Tako sam sretao kolegu Šeparda ujutro dok bismo išli na probe, naravno, svako u svoju kuću. Na kraju smo čak počeli i da se javljamo jedan drugome. Ovo naše pozorište je bilo malo, 100, možda 115 mesta. Igrali smo na engleskom moja partnerka Natali i ja, mislio sam da se nikad ne bih usudio da igram na engleskom, tek sam u trenutku prvog progona pomislio: jebote, ja igram predstavu na engleskom! I taj predivni komad Miloša Radovića na engleskom zvuči potpuno drugačije, naravno. Vidim da mi je nešto poznato to sve što izgovaram. Ne znam šta mi je to poznato, ali mi je užasno poznato sve vreme. I onda shvatim: to je Vudi Alen. Tako da sam na kraju igrao Vudija Alena. Ta predstava je bila užasno jeftina, bio je neki šank, scena za nekih pet slika iz života. Jednog dana dolazim na probu i vidim da neki scenski radnik, koga je Sanja dovela da nam majstoriše po sceni, buši neke dve štangle, tipluje, reže dasku, lakira i montira šank. Gledam ga, pogledam još jednom, kad ono -Žarko Laušević. Mi, naši, tamo smo neka ekipa koja se drži. Žarko je drug i komšija Sanjinog ujaka Toleta, koji je opet partner u pekari Uliksa Fehmiua, i ona ga je zamolila da nam pomogne. Žare kaže „nema problema“ i dođe da pomogne. Stojim u tom malom njujorškom pozorištu, ispred mene je jedan jedini, jedinstveni Žarko Laušević, koji drži letvu i bor-mašinu u ruci, i kaže: „Serđo, gde ćeš ovu dasku?“ To je verovatno najteži momenat koji sam doživeo u pozorištu. Pozorištu koje mi služi kao idealan kreativni beg od ružne i glupe stvarnosti, gde imam sreću da sa nekim istinskim majstorima skidam zvezde iz kosmosa. Želudac mi se okrenuo. Koliko je život bizaran! Ko sam ja, pizda mi materina, oprosti majko, da mi Žarko Laušević bude scenski majstor? Bem te, živote. To je ta priča o egzilu koju je imao i Denijel Dej Luis, doduše dobrovoljno. Dobitnik tri Oskara u jednom trenutku je pobegao na Siciliju i postao obućarski šegrt, zatim i obućar. Sreo sam tipa koji je bio u toj obućarskoj radnji i kaže da su cipele koje on pravi fantastične. Majstor je majstor. Siguran sam da je i mladi Isus bio sjajan stolar.

Šta te je vratilo pozorištu?
- Nisam nikad suštinski ni otišao, stalno sam kurvinski mislio o njemu, vraćao se, pipao ga, i kad sam došao iz Amerike, na mesec dana 2005. godine, zvoni mi telefon u 11 uveče. Zove Svetozar Cvetković. Odmah znam da je neko zlo. Cvetković nije neko ko bi zvao da te pita šta radiš u to doba. Timarov se razboleo, a za četiri dana je premijera „Kralja Lira“. Naravno da ću da uskočim. Ta vrsta adrenalina nema cenu. I smatram da je Bog tako hteo, da budem na sceni sa Ljubom Tadićem u njegovoj poslednjoj predstavi.

Jesi li sada oročio koliko ćeš predstava da odigraš pre nego što pobegneš?
- To me svi pitaju. Prokleti senzacionalisti. Pustimo vremenu.

Igraš za novac ili ne?
- Ne razumem pitanje?

Zvezdara teatar je postao poznat i po tome što ne plaća glumce. Između ostalih, o tome je svedočila i Kaja Žutić. Da li imaš honorar?
- To ne znam. Za svaku predstavu koju sam igrao imao sam honorar.

Ovo pitanje je uvod u priču o stanju srpske kulture.
- I sad ćemo da razglabamo o onoj čovečjoj ribici?

Što vređaš čoveka?
-Zato što se stvari moraju nazivati pravim imenima. Konstantno. Mora da se razotkriva svaka budalaština. Ovde skoro ne postoji kritička svest. Ja bih voleo da građani Srbije konačno shvate ono što je osvestilo dobar deo naroda u Evropi: da su eksponenti njihove vlasti samo činovnici u njihovoj službi. U službi građana i seljaka te zemlje. I da imaju pravo da negoduju, izražavaju nezadovoljstvo i kritikuju. Jer se o njihovim jebenim životima radi. I još gore, životima njihovih potomaka. To što je, nazovimo ga Tasovac, sjebao za godinu dana biće nam potrebno pet godina da ispravimo.

Šta te trenutno uzbuđuje kad je kultura u pitanju?
- Ništa, imam samo svoje uzbuđenje i to me jedino interesuje. Toliko sam fokusiran na taj mikrosvet, toliko mi je lepo i ne želim da mislim o bilo čemu drugom. Na kraju krajeva, ukapirao sam da se zato i bavim pozorištem. To je legalno bekstvo koje ima rok trajanja.

Jesi li čuo da je prodat Studio B?
- Jesam, ali ne znam kome. Kumu? Bratu? Prijatelju ili starom svatu?

Ne znam, navodno nekom bračnom paru, ali to je izgleda čuvanije od tajne Svetog grala.
- Kao i „Avala film“. Čovek je kupio za 9,5 miliona nešto što samo u zemljištu vredi pet puta više. I onda se pojavljuje ovaj nesrećni natapirani ministar, pod pritiskom javnosti i ko zna koga jer ga za javnost zabole frizura, da se ipak dogovori o vlasništvu tih nekoliko stotina filmova koji su deo kulturne baštine ove nacije. Mene uopšte ne tangira što ti nemaš svesti, morala i odgovornosti, ali onda sedi kući, brale, a ne na tako odgovornom mestu. To važi za dve trećine ove nesrećne vlade, koju je njen premijer poželeo da poredi sa Bajernom. Može, kad bi u Bajernu igrali Žika Obretković na golu, Raša Popov-Soraja kao štoperski par, Vučić kao zadnji vezni, sredina terena Olja Bećković-Aleksandar Đuričić-Sergej Trifunović, u špicu Nebojša Stefanović-Levandovski, samo zato što je Poljak. Zaboravio sam bekove. Recimo Bjela i Gorčin. Ako bi prezimili u Bundesligi...

Postoji li neki političar koji ti uliva poverenje?
- Ne. Mi smo imali tu nesreću da je Tito naša najveća politička ličnost, remek-delo politike, i neka je trajao 40 godina. Apsolutno remek-delo. I šta se desilo? Posle njega je na to upražnjeno mesto došlo telo: Cvijetin Mijatović, Lazar Mojsov, Milka Planinc, Mika Špiljak... Telo koje je nasledilo umrlu veliku ličnost. I svima je udario domaći zadatak. Kad je krenulo cepanje atoma, svi su želeli da budu novi Tito: i Titov general i Titov bankar i Titov lažni disident, doktor Alija. Tuđman ga je poznavao, bio je njegov general, a Slobica je imao istorijski odmak, tako da je mnogo bolje ušao u lik. E onda su došli ovi što nisu hteli da budu Sloba, a sad su stigli ovi što su ispali iz Slobe. Sve su to neke babuškice. To je kao mrlja ulja koja bledi na vodi, menja ukus, boju, miris. Vrlo živopisno. Ali voleo bih da se dešava nekom drugom, da ne moram da gledam. Čim su političari glavne zvezde u nekoj zemlji, znaš da nešto sa tom zemljom i nije baš u redu.

Kristijan im je malo pomutio slavu, a Vučića nervira što je Stanija češće na naslovnim stranama od njega samog.
- Ako ga to nervira, onda bi mogao da se pozabavi ukidanjem rijalitija i njihovih besramnih sadržaja. Ti ukineš Olju Bećković, a razmnožavaš „Farme“, „Maldive“, „Parove“, „Velikog brata“, koji je još i najkulturniji u toj močvari. Što reče Danilo Bećković: „U Srbiji se prvi put šapuće o vlasti. To nikad nije bilo.“ I nije. Vučićeva najveća greška je ta netrpeljivost kritičke svesti prema njemu samom. To se sa istorijske strane, naročito ako uzmemo našu blisku istoriju koju je gradio i Aleksandar Vučić, uvek završi loše po onog koji takvu vrstu svesti gradi. To lako dodvoravanje očima lakog sveta. Njegova spoljna politika je besprekorna, potpisujem svaki taj momenat, a njegova unutrašnja politika je katastrofalna. Ozbiljna politička šizofrenija. To je nebriga o suštinskim stvarima koje čine naciju: sloboda govora, medija, pravosuđe, prosveta, kultura. To je otupljivanje svesti naroda, oduzimanje znanja, informacija, kritičke svesti. Ne interesuje me tvoja politička prošlost, šešeljovanje, ono u Skupštini „mi ćemo sto muslimana za jednog Srbina“. Svakom dam šansu dok me ne razuveri. Imaš istorijsku poziciju da rešiš sve te, već dve i po decenije razbijene vitalne stvari i ti se baviš Beogradom na vodi. Pritom nemam ništa protiv Beograda na vodi, naprotiv. Samo mislim da ne rešava ključne probleme Srbije. Pogotovo kad je Beograd slivnik, a manji gradovi se guše pod lokalnim moćnicima i njihovim jeftinim, jednokratnim dilovima. Premijer bi trebalo radije da ode u Bor i sedne sa Irenom Živković, samohranom majkom dvoje dece, koja je pokrenula ekološki protest pod nazivom „Neću da ćutim, jer imam decu“. Očigledno da se zagađenje vazduha u tom gradu koji je slepo crevo Srbije drastično povećalo i da nikoga za to nije briga. Bitno je da radi nova topionica.

Pitanje na koje znam odgovor: gledaš li televiziju?
- Ne, brate. Trenutno mi ne radi kablovska i uopšte mi ne nedostaje. Inače, gledam samo Ligu šampiona, basket, prošao sam jednom „Velikog brata“ da vidim šta tamo radi Vikler, onda sam prebacio na Pink da vidim kako se Bojana Stamenov snalazi među kravama, usput sam morao da pređem preko gomile „Parova“, što znači da sam išao preko „Maldiva“. To je trajalo 35-40 minuta. I hvala bogu, onda mi je riknula kablovska.

Šta si video za to vreme, pre nego što si upokojio kablovsku?
- Taj odlazak Bojane Stamenov na „Farmu“ doživeo sam kao izdaju, što reče zajednički prijatelj: „Poslednja oaza u Srbiji je samu sebe ugasila“. Šta će onakva žena na „Farmi“?! Pričali smo malopre o prvom čoveku Srbije, nesvest o tome kakvi su ti kapaciteti, šta tražiš od sebe i zašto sebi to dozvoljavaš. Vučić je bez sumnje inteligentan. Bez sumnje je siguran da je okružen mediokritetima u svakom smislu, a uvek priča o profesionalizmu. Nije se za vreme Tita moglo dogoditi da čovek koji je do juče držao pečenjaru prasića postane jednog jutra prvi čovek „Kolubare“. Aman! To bi bilo kao da ja postanem ministar policije jer sam od prvog dana u partiji. To partijanje će nas ubiti. Evo ti paralela: pre nekoliko godina, kažem Urošu Stojanoviću: „Vas reditelje kao da na akademiji uče da kad ne znate šta ćete sa određenom scenom, za svaku cenu morate da se pred glumcima pravite kao da znate da ne biste izgubili autoritet.“ A on će kao iz topa: „Jebeš mi mater, upravo to nas i uče!“ Pakao. Glumac je, recimo, inteligentno biće, ne možeš da ga slažeš da nešto znaš jer on oseti da ne znaš i da ga lažeš. Najveći reditelji s kojima sam radio, padaju mi na pamet Slobodan Unkovski, Radivoje Andrić, uvek nastupaju kao: „E, sad ne znam šta ćemo ovde, napravićemo nešto zajedno.“ I onda se svi uključe, svi reaguju na to poštenje i iskrenost, svako da najbolje od sebe i stvarno se nešto napravi. U širem smislu to izgleda ovako: dođeš na vlast, skupiš 30 najboljih ekonomista koje Srbija ima i kažeš: Ajmo gospodo, imate tri meseca da mi napravite studiju ekonomskog preporoda zemlje. Skupiš najistaknutije kulturne radnike, ljude sa ozbiljnim i pravim doktoratima, najbolje profesionalce u svom poslu, a ne partijske poslušnike i razne podguzne muve, koje se blamiraju gramatičkim i inim leksičkim greškama u svojim izjavama. Ne znam, doduše, pred kim pošto je onih sa „neznam“ i „ne ću“ sve više. Ja sam siguran da bi se Vučić iznenadio koliko bi se oni koje on prezire ili ih se plaši oberučke prihvatili ideju i razdragano doleteli da mu pomognu.

Da li bi mu ti pomogao?
- Sećam se razgovora, Pera Božović i ja, na Nušićijadi u Ivanjici, prvih meseci Vučićeve vladavine. Kažem: „Znaš šta, Pero, meni se sviđa kako je ovaj počeo.“ Kaže čika Pera: „Jebote, i meni, nego ne smem da pričam, reći će da sam lud. A i da ne ureknem.“ Pu, pu, urekosmo. Ali ja ne želim da budem negativac i serator. Svakom čoveku koji dođe daš šansu. Ali naš mentalitet je drugačiji. Već na trećoj stranici tog veličanstvenog dela „Na Drini ćuprija“, koje bi svaki politički kandidat za bilo koju funkciju u državi morao da čita jednom u dve godine i onda pred ispitnom komisijom istoričara, antropologa i profesora srpskog odgovara na pitanja šta je tu pročitao, u tom ključnom delu za razumevanje nas samih i okolnosti u kojima smo se zadesili, već na trećoj stranici, kada krenu da prave most, odmah počne pobuna, postavljanje mina, rušenje mosta: „šta će im ovaj most, što ovo grade, ovo je ruglo, oni hoće da nas...“ Tako su kenjali i ovi koji grade Beograd na vodi protiv Đilasa i njegovog mosta. A to je fenomenalan most, čovek je ostavio nešto iza sebe. Ako Vučić ostavi Beograd na vodi i Despotov grad, i to je nešto. Ali mi volimo da pljujemo. Najveća bezumnost je pljuvati po komunistima jer su oni napravili ovu zemlju. Bila je veća demokratija za vreme Aleksandra Prvog Karađorđevića? Nemoj da me zajebavaš. To je bila ozbiljna diktatura. Miloš Obrenović -ozbiljan diktator. Tito je za sve njih bio Džimi Karter.

Jesi li čitao memoare Mire Marković po ceni od 1.400 dinara?
- Izgleda da se potrošilo novaca, malo zafalilo. Ali dobro, žena ima potrebu da ostavi svoju istinu, to je vrhunski ego-trip. Kad se sa dušom šaltaš, vrlo je zajebano, skoro pa da nema povratka. Kurva se uda i rodi decu, ali pre toga je samo prodavala svoje telo. A kad prodaješ dušu i pamet, zna da bude zajebano. Nisam stigao do tih memoara, trenutno čitam Titovu biografiju Slavka Goldštajna, jednog ozbiljnog istoričara.

Živiš li na društvenim mrežama?
- Ne. Ukinuo sam Fejsbuk, taj žderač vremena. I priključio se Instagramu.

Teško je preživeti ovu količinu dnevnih afera i aferica.
- Ovde je teško biti prisutan jer imamo diskontinuitet svega. Diskontinuitet sistemskih rešenja jer svako ko dođe na vlast potroši dobar deo vremena da objasni narodu kako su ovi pre njih bili lopovi i sve zasrali. Tako se kupuje vreme, da se Vlasi ne dosete, da glumci ne ukapiraju da reditelj ne zna šta će sa scenom. Strašan istorijski diskontinuitet. A nismo imali ni sreće, pored pameti. Kad pogledaš temelje Brankovog mosta, one fine lukove, gde su se Glogovac i Branka Katić „dovatili“ u onoj fantastičnoj sceni mog omiljenog filma „Ubistvo s predumišljajem“, nazireš kako je taj most zaista bio divan. Imaš tu Dobrovićevu zgradu, Generalštab. Vidiš da je to nekada bila jako ozbiljno. Arhitektura je spoljašnja higijena jedne nacije. To je važna krema za kožu. I onda odjednom neko dozvoli da se preko puta Narodnog pozorišta napravi neki tržni centar, mesingani bunker, gde su, ruku na srce, odlične palačinke. Pakao Vijetkonga.

Ti baš mnogo lutaš čim si zašao i tamo.
- Šta je tu čudno? Živim u Beogradu i naravno da sam bio svuda. Živim u ovom svetu, krećem se, ne skupljam salvete zatvoren u kući, vrlo često sam napolju. Trudim se da uradim sve što mogu. Ali grozno je što takva građevina postoji između Narodnog pozorišta i Narodnog muzeja. I onda buna protiv Beograda na vodi. Tuda često prolazim čamcem kad je lepo vreme. I nekako je taj kraj živnuo. Tamo ionako nije bilo ničega. Ako ga lepo naprave, biće divno.

Jesi li, bre, normalan? Uništili su „Dvorištance“, najbolju oazu u gradu, mesto gde si mogao dok piješ kafu dok gledaš kako prolaze vozovi, zbog nekog imaginarnog Beograda na vodi.
- To jeste grehota. Mada, neko mi je rekao da će „Geozavod“ da bude srušen. E ako se to zaista desi, onda treba napraviti demonstracije.

Znači „Geozavod“ je tačka pucanja
- To je naša najlepša zgrada.

Ko je opozicija u Srbiji, ko će da predvodi te demonstracije?
- Politička opozicija ne postoji, zapravo ne postoji ni prihvatljiva politička opcija. Ovde su se svi iskompromitovali. Sada bi bio izazov da vidimo nekompromitovane ljude koji se profesionalno bave svojim poslom. To podrazumeva veliki stepen sopstvene svesti i širok aspekt moralne odgovornosti. Mi to još nismo imali, a možda i niko u regionu. Ako misliš na kakvu političku opciju, da izvineš partiju, batali. Kažem ti da je to partijanje svedeno na najniže moguće grane, zapravo blato. Ako ne znaš šta ćeš sa sobom, nemaš školu, interesovanja, ni talenta, učlani se u partiju. Ti nama daš masovnost, jedan broj i glas više, a mi tebi osećanje pripadnosti i mogućnost da napraviš kakav dil i zaradiš koji dinar. Mi na vrhu ćemo naravno uzeti najviše, ali ti ćuti i budi poslušan, jer ćemo sigurno baciti kakvu neoglodanu koskicu. Da posegnem za omiljenim Vulinovim pesnikom: „Da li je to skup interesa beskorisnih ljudi, ili nešto vrijedno robije?“ A može i onaj stih iz pesme „Sloboda“: „Sloboda nije uzajamno milovanje idiotskih glava“.

Ko su tvoji mentalni saborci u ovim vremenima opasnim po intelekt?
- Svako ko razmišlja. Njuz.net, na primer. Kesić. Draža Petrović. Basara. Teofil. Iako se ne slažem sa dragim Markom Vidojkovićem u svemu, ali Vidojković mora da postoji. Olja Bećković mora da postoji. Kokan Mladenović mora da postoji. Ja ga ne branim sa prijateljskog aspekta, mada ga i volim i poštujem, podsetiću da sam prvi pokrenuo hajku na njega u Ateljeu i nismo govorili nekoliko godina. Ali apsolutno stojim iza svega što je rekao i braniću ga na sva usta. Ako umetnik u Srbiji nema slobodu da izgovori ono što misli, onda najbolje da ugasimo svetlo.

Stojiš iza svega što je Kokan rekao, a da li stojiš iza hajke u kojoj si učestvovao da se smeni sa mesta upravnika Ateljea 212?
- Apsolutno! Ne da stojim iza te hajke, nego bih opet isto uradio. Ali znaš šta je veličina? Posle te ujdurme, pet godina negovorenja, a svakakvih izgovorenih reči koje nisu za novine, Kokan Mladenović me zove: „Ludače, hoćeš da radimo Julija Cezara?“ „Kad počinjemo?“ To je ceo razgovor. Mogu da se ne slažem s tobom, ali ne mogu da ne poštujem tvoje mišljenje i dar. Sa Srđanom Dragojevićem nisam pričao godinama, sad smo počeli da se javljamo, ali beskrajno poštujem ono što je uradio, to što je jedan od najboljih filmskih reditelja i sasvim sigurno najbolji scenarista u ovoj zemlji, uskoro bez kinematografije. Čak se ni politički ne slažem s tim njegovim SPS delovanjem, ali je i tamo rekao većinu stvari koje su bile suvisle, koji god da je njegov motiv. Ne ulazim u to. Kao ni u motiv čoveka koji ima genijalni mozak i zove se Predrag Marković.

Misliš na onog sa bradom?
- Ne, nego na jednog od naših najozbiljnijih istoričara koji je ušao u SPS. Kad sam pitao svog druga Šapića, pre milion godina, zašto ulazi u politiku, zašto ulazi u stranku, on mi je odgovorio sa: „Da li ti misliš da je sve OK? Jel’ ti dobro? Da li bi promenio nešto?“ „Naravno da ništa nije OK i da bih svašta promenio.“ „OK, a sa koje pozicije i kako to misliš da uradiš?“ Ja to razumem.

Da li bi kupio stan u Beogradu na vodi?
- Ne.