STEFAN LAZAREVIĆ: Ratnik, književnik i veliki diplomata
Na prestolu
Posle Kosovskog boja Stefan je nasledio presto, ali je u njegovo ime do 1393. vladala kneginja Milica. Da bi se zaštitila od napada Mađara, Srbija je sklopila savez sa Osmanskim carstvom i postala njegov vazal, a Stefan je udao svoju sestru Oliveru za sultana Bajazita I „da bi bilo spaseno hristoimenito stado od vukova koji su ga klali“... Kao sultanov vazal, učestvovao je u nizu bitaka na turskoj strani, između ostalog protiv vlaškog vojvode Mirče Starog i protiv krstaške vojske kod Nikopolja.
Zbog jednog poraza u Bosni i pokušaja da protiv Turaka sklopi savez s Mađarima, pao je u nemilost Bajazita, pa su Milica, tada već zamonašena kao Jevgenija, i Jefimija, putovale u Carigrad da mole milost za njega. On sam priznao je Bajazitu da je nameravao da se udruži s Mađarima, ali da je uvideo da to nije od koristi Srbiji: „Moj život pred Bogom u tvojoj je ruci, čini šta hoćeš!“
Učestvovao je na Bajazitovoj strani i u bici kod Angore protiv Tatara 1402. godine. Turci su tad poraženi, Bajazit zarobljen, a Oliveru je sa sobom odveo sin tatarskog kana Timurlenka. Posle nekog vremena Stefan je uspeo „sa mnogom mudrošću“ da oslobodi sestru i dovede je u Srbiju.
Posle Bajazitove smrti Stefan se opet okrenuo Mađarima i od njih dobio Beograd. U nekoliko navrata morao je da ratuje protiv srpskih velikaša - među njima je bio i Stefanov rođeni brat Vuk - koji su hteli da mu otmu presto ili deo teritorije. Pošto je slomio njihov otpor, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Krajem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi.
Pokrovitelj umetnosti
Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture pružajući podršku i utočište kako učenim ljudima iz Srbije, tako i izbeglicama iz okolnih zemalja koje su zauzele Turci. I sam je bio pisac, a Stefanovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka. Smatra se da je on autor i „Natpisa na kosovskom mermernom stubu“, svojevrsnog epitafa koji je početkom XV veka uklesan kao spomen-obeležje na mestu Kosovskog boja.
Preminuo je iznenada 1427. godine u lovu kod Mladenovca.
Sahranjen je u Manasiji, koju je on sagradio po ugledu na Ravanicu, zadužbinu svog oca Lazara. On je ktitor i manastira Koporin, Veluća, Rudenica i Tresije, a u Beogradu je, dok je njime vladao, sagradio tri crkve.
Freske s njegovim likom nalaze se u Kaleniću, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu, a u Ravanici je predstavljen s bratom i roditeljima. Crkva ga slavi 1. avgusta.
MOŠTI U LONDONU
Prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u manastiru Koporin ispod ktitorske freske nađena je grobnica s moštima. Prema mišljenju jednog broja stručnjaka, i na osnovu analize koju su 1983. godine uradili antropolozi i paleopatolozi u Londonu, to su mošti despota Stefana Lazarevića.
VUČIĆ RAME UZ RAME SA SVETSKIM LIDERIMA: Predsednik na Samitu Evropske političke zajednice o ozbiljnim izazovima i sukobima sa kojima se suočava ceo svet (FOTO)