Pojedini drevni rituali i danas su živi i praktikuju se širom naše zemlje

1. Lapot

U mnogim delovima naše zemlje ljudi od 60 godina smatrani su previše starim i slabim, pa je porodica donosila odluku da ih ubije

Profesor univerziteta i akademik Tihomir Ðorđević, autor brojnih knjiga o običajima u Srbiji, u svom delu “Naš narodni život” zapisao je: “Prema tradiciji... kada neko postane star i slab, familija se sastaje i donosi odluku da se ta osoba ubije.” Reč je o lapotu, običaju starom više hiljada godina, koji je zabeležen u raznim delovima sveta.

Antički običaj

Još su antički pisci Hesiod i Herodot pisali o narodu oko Kaspijskog jezera koji je starce od 60 godina ostavljao zatvorene, bez hrane i vode, da umru. I na sasvim drugom kraju sveta, na ostrvima Melanezije u Tihom okeanu, stari su takođe ostavljani da umru od gladi. Pripadnici skitskog plemena Masageta smatrali su prirodnu smrt za nesreću - ostarele saplemenike su klali, a zatim kuvali i jeli. I Lužički Srbi su ubijali svoje roditelje koji nisu mogli više da rade i sami sebe da izdržavaju. Baš kao i Masageti, klali su ih, pa jeli.

Ni Balkan nije ostao “mimo sveta”: sa starima se ovako postupalo u istočnoj Srbiji, u Makedoniji oko Skoplja, u plemenu Pješivci u Crnoj Gori, zapadnim delovima Bosne...

Najčešće su lapot vršili sinovi ili muški rođaci, a prisustvovalo mu je celo selo. Sam čin egzekucije razlikovao se od kraja do kraja: u Homolju se praktikovalo odrubljivanje glave delom pluga zvanim “crtalo”, u Timočkoj Krajini su ubijali motkom, u Makedoniji klali, u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak, dok su u Bosni trovali. Ponegde bi na glavu starca pre nego što će da ga zatuku stavili komad hleba uz reči: “Ne ubijamo te mi nego ovaj hleb!”

Pošto su verovali da ih posle smrti čeka bolji život na onom svetu, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, a sinove su blagosiljali rečima: “Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet.”

Istina ili mit

Dok neki naučnici negiraju postojanje lapota i svode ga na legendu, drugi tvrde da je lapot nestao kad su paganska plemena primila hrišćanstvo, ali ima istraživača koji kažu da se ovaj običaj zadržao mnogo duže. Po njima, Lužički Srbi lapot su napustili tek u 16. veku, a kod Pješivaca trajao je do sredine 18. veka. Najduže se, prema ovim autorima, zadržao kod homoljskih Vlaha, koji su od lapota odustali tek sredinom 19. veka.

Na prvi pogled, ovo zvuči neverovatno, ali neki istraživači s terena svedočili su da su u Homoljskim planinama neke porodice živele potpuno izolovano od ostatka sveta i da za vreme Dugog svetskog rata čak nisu znale da se rat događa. U takvim uslovima nije teško zamisliti opstanak lapota.

Sama reč “lapot” nastala je od staroslovenskog “lap” - gubljenje, nestajanje. Od nje je, ne slučajno, izvedena i reč “izlapeo”.

Verovali u postojanje lapota ili ne, ostaje činjenica da se u nekim selima kao što je Veliki Izvor kod Zaječara i dan-danas za nekog ko je star i nesposoban kaže da je “gotov za motku” ili “za sekiru”.

Ekonomska beda

Nemoguće je ne primetiti da odnos prema starima u savremenom društvu nije mnogo odmakao od lapota. Prema nekim autorima, “stari su u većini zemalja dovedeni u situaciju ekonomske bede, ostavljeni bez sredstava za normalan život, fizički se zlostavljaju i bivaju žrtve socijalnih predrasuda, poniženja, ostaju bez mogućnosti da participiraju u bilo kojoj profesionalnoj aktivnosti ili društvenom životu”.

Bez želje da se bavimo politikom, dodajmo da bi penzioneri u Srbiji i te kako imali šta da kažu o lapotu.

2. Bela pomana

Ova daća u čast preminulog člana porodice koja se organizuje samo jednom posebno je važna i daje se na Svete Trojice. Pripreme traju 52 dana

Na značajne verske praznike, datume važne za porodicu i one koji su povezani s određenim fazama Meseca, Vlasi spremaju hranu i piće, namenjuju ih, a u posebnim prilikama može se namenjivati i odelo ili drugi predmeti.

Ovo namenjivanje može biti živima za zdravlje, mrtvima za pokoj duše, svecima, majci Božjoj i Bogu za zdravlje, za sreću i zaštitu porodice, a obred traje samo za vreme obdanice, između izlaska i zalaska sunca.

Sećanje na pretke

Osoba koja vrši namenjivanje izgovara: “Neka je to i to (navodi naziv hrane ili predmeta i pokazuje rukama u tom pravcu), tome i tome (kazuje imena pokojnika) za dušu.” Prisutni odgovaraju sa: “Neka Bog oprosti (sve grehe).” Uz predmete i hranu obavezno se pri tome upali sveća, a u kandilu se zapali tamjan, pa se dim tamjana sa svetlošću sveće takođe namenjuje za duše umrlih predaka. Na početku rituala, osoba koja vrši namenjivanje prekrsti se uz traženje pomoći od Boga, pa zatim s kandilom u desnoj ruci napravi krug oko upaljene sveće i hrane, pića ili predmeta koji se namenjuju. Potom se nižu imena predaka sve dok sećanje seže unazad, a kad se to nabrajanje završi, hrana i piće se pojedu, a predmeti, ako ih je bilo, podele prisutnima.

Iskazivanje poštovanja precima ima za cilj da se oni umilostive i održi prirodan redosled umiranja, kao i prosperitet živih.

Posebno organizovane svečanosti namenjivanja većih količina hrane i pića, pa i predmeta, za važne datume zovu se daće ili pomane, a najvažnija među njima je “pomana alba” ili “bela pomana”. Ona se za pokojnika postavlja samo jednom, kad porodica skupi sredstva da kupi sve što treba - nekada i posle 20 ili 30 godina nakon smrti.

Pomana alba daje se na Svete Trojice, a pripreme počinju 52 dana pre toga, u četvrtak uoči Uskrsa. Od tog dana nevina devojka iz familije svakog dana će, sve do Trojica, sa izvora donositi vodu u dve nove bele kofe. Sva ta voda čuva se na ulazu u kuću i svakog dana kadi belim svećama uz reči: “Ova voda nek se nađe (ime i rod pokojnika).” Druga nevina devojka ima zadatak da celog proleća skuplja cveće i trave i da na Trojice napravi buket.

Prvog dana Svetih Trojica mesi se hleb od prečišćenog belog zrna pšenice. On je ukrašen krstom od pletenica testa, a na njemu su raspoređene još i 44 kuglice s udubljenjima u koje se na pomani stavljaju sveće - za svakog sveca po jedna. Tog dana u kuću dolaze svi koji su poznavali i voleli pokojnika. Veći je greh ne doći na belu pomanu nego na sahranu.

Puštanje niz vodu

Goste na stolu s novim belim stolnjakom dočekuje hleb s upaljenim svećama. Tu su još i bela vaza s belim cvećem, kocke šećera i tri bele maramice na kojima stoje čaše s belim rastvorom šećera i vode, belo vino i posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Sva hrana, čak i torta i svi kolači, mora biti čisto bela, a sve se servira na tri tanjira. Posuđe i čaše za goste moraju da budu u neparnom broju.

Kad se sve završi, ona devojka koja je donosila vodu sada je raznosi u susedne kuće, a zadnju kofu prospe u izvor odakle je vodu zahvatala.

Na samom kraju, niz vodu pusti i tri male pogače i sasušenu izdubljenu tikvu u kojoj su zabodene tri upaljene sveće.

SAMO BELA HRANA

Na stolu su hleb s upaljenim svećama, bela vaza s belim cvećem, kocke šećera i tri bele maramice na kojima stoje čaše s belim rastvorom šećera i vode, belo vino i posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Sva hrana, čak i torta i svi kolači, mora biti čisto bela

3. Virdžina

U Crnoj Gori, severnoj Albaniji i na Kosovu postoji običaj da devojka preuzme ulogu muškarca

Običaj da ženska deca na zahtev roditelja ili šire zajednice preuzimaju ulogu muškarca, zavetujući se na potpuno odricanje od seksa, jedinstven je u svetu i javlja se isključivo na severu Crne Gore, Kosovu i severnoj Albaniji. Ovakve osobe nazivane su virdžine, tobelije (od turske reči “tobe” - zavet), ostajnice ili zavetovane devojke, a bilo ih je i kod pravoslavaca, katolika i muslimana.

Drevni fenomen

Mišljenja naučnika o tome kad je ustanovljena praksa virdžina razlikuju se. Neki smatraju da poreklo ove pojave seže do praistorije, dok drugi veruju da je reč o novovekovnom fenomenu. U poslednja dva veka istraživači su zabeležili oko 150 takvih slučajeva. Danas ih, koliko se zna, ima samo desetak u Albaniji.

Devojke su postajale virdžine kad u porodici nema muškog potomstva ili odraslih muškaraca - dok ne stasa neko od mlađih muških članova porodice (mlađi brat ili bratanac). Dešavalo se i da muški članovi njihove porodice zbog krvne osvete ne smeju da izlaze iz kuće i ne mogu da obavljaju svoje uobičajene aktivnosti, a jedan od razloga bio je i raskid veridbe: u patrijarhalnom albanskom društvu zahtev za raskidanje veridbe, ukoliko dolazi sa ženske strane, smatra se legitimnim povodom za krvnu osvetu, pa je jedini način da devojka izbegne neželjeni brak bio prelazak u virdžine.

Ova svojevrsna “promena pola” simbolično je bila ozvaničena uzimanjem muškog imena i odsecanjem kose, nošenjem muške odeće i oružja i preuzimanjem “muškog ponašanja” u privatnom i javnom životu, što je značilo i prihvatanje određenih povlastica.

Zavet na uzdržavanje od seksa je, inače, bio privremen ili stalan, u zavisnosti od okolnosti. Obznanjivao se javno, u krugu porodica kojih se ticao (ako je bila reč o raskidu veridbe), ili kod katolika u crkvi. Njegovo kršenje moglo je da ima ozbiljne posledice: početkom prošlog veka, zato što je jedna virdžina ostala u drugom stanju, pokrenut je lanac krvnih osveta, u kojem je ubijeno oko 70 muškaraca iz tri bratstva - virdžininog, njenog ostavljenog verenika i oca deteta.

Iako ovaj običaj deluje surovo, njima u suštini nije bilo ništa ni gore ni bolje nego ostalim saplemenicima. Tim pre što su u društvima u kojima je položaj žene bio na dnu lestvice one uživale poštovanje i imale prava koja su pripadala muškarcima. Istraživači i putopisci koji su razgovarali s virdžinama zapazili su kod njih izvestan ponos zbog ispravnog postupanja.

Nadmene prema ženama

Zanimljivo je da su virdžine u najvećem broju slučajeva u ophođenju sa ženama pokazivale prezir i nadmenost. Nisu volele da provode vreme u ženskom društvu i vode tipične razgovore domaćica, a često su im se podrugljivo obraćale ili ih zadirkivale.

Jedna od najpoznatijih virdžina bio je Mikaš Karadžić, rođen oko 1865. godine u Drobnjacima. Mikaš je dugo živeo sam na porodičnom ognjištu i u državnim knjigama bio je upisan kao domaćin. Imao je sva prava koja imaju muškarci, uključujući i pravo glasa u vreme kad ga žene nisu imale. Kad je umro, sahranjen je, po odobrenju sveštenika, u muškoj odeći.

ODRICANJE OD SEKSA

Virdžine su se zavetovale na odricanje od seksa, a njegovo kršenje moglo je da ima ozbiljne posledice: početkom prošlog veka, zato što je jedna virdžina ostala u drugom stanju, pokrenut je lanac krvnih osveta, u kojem je ubijeno oko 70 muškaraca iz tri bratstva

4. Strndžanje

U određenim krajevima posle jesenjih radova mladi su se skupljali kako bi razmenjivali zagrljaje i poljupce

Reč “strndžanje” poreklom je iz rumunskog jezika, a znači grljenje, milovanje. Njom se označavaju sedeljke mladih, obično posle napornih jesenjih radova, koje su završavane razmenjivanjem nežnosti, ljubljenjem i pipkanjem, pri čemu su tokom noći partneri menjani. Cele noći, do pred zoru, devojka se strndžala sa svim momcima, odnosno sve devojke sa svim momcima, išlo se ukrug.

Druženje

Etnolozi kažu da je strndžanje bio način da se mladi druže i zbliže. Ono je, po svemu sudeći, bilo organizovano zbog sticanja predbračnog iskustva, pa su tako mladi, kad ujutro dođu kući, imali neku predstavu o tome ko bi im kao bračni partner najviše odgovarao.

Običaji su se menjali od sela do sela, a jedan od načina iskazivanja naklonosti bio je da momak ukrade vreteno devojci koja mu se dopada i da pobegne u mrak, a da ona otrči za njim. Posle izvesnog vremena bi se vratili i svi su znali da su se u mraku ljubili.

U jednoj dokumentarnoj televizijskoj emisiji zabeležena su sećanja nekadašnjih učesnika u strndžanju:
- Malo sedimo, pričamo... pa kad se sve ispriča, momci nas vuku u pomrčinu - sažela je svoje iskustvo jedna starica.

Drugde se strndžanje upriličavalo o prazniku ili tokom posela. Devojke bi čekale oslonjene o drvo, a momci bi dolazili u grupama, na kolima. Kad poskaču, pripiti i veseli, prilazili bi odabranicama. Ukoliko ona pristane, par je odlazio na osamljeno mesto. Stidljivije devojke majke su podsticale da odu s momcima.

Ovaj običaj možda vuče korene iz davnih vremena, ali se dugo održao u istočnoj Srbiji. Običaj je nalagao da otac devojci bira muža, ali bi roditelji uvek bili popustljivi ako vide da je na strndžanju budući mladoženja pažljiv i nežan. To je bio način da se u krutoj partijarhalnoj sredini devojci da nekakvo pravo na izbor muža. Poštovanje jednog pravila u strndžanju, međutim, bilo je obavezno - nije bilo seksa. Milovanje koje se završavalo seksualnim odnosom nazivano je ponegde “veliko strndžanje” i nije bilo poželjno. Ali upražnjavano je u strahu da turske age i begovi ne otmu lepe devojke. Devojka u drugom stanju bila je relativno sigurna od silovanja ili otmice.

Prastari ritual

Strndžanje se svakako u jednom trenutku razvilo iz prastarog običaja kolektivnog seksa, koji je u određenim prilikama i zbivanjima upražnjavan kao ritual. Potiče od starih balkanskih naroda i Slovena. Kod Srba se praktikovao u patrijarhalnim seoskim skupinama pčinjskog kraja.

U sebi nosi elemente ritualnog seksa nasleđenog od tračkih plemena i naroda iz drevne starine. U vreme svadbenog veselja, dok se u potpunosti nije oblikovao svadbeni ritual, u svadbenoj ekstazi nije se vodilo računa ko je s kim seksualno opštio. Prema nekim, možda i nepouzdanim svedočenjima, kolektivni seks u istočnoj Srbiji upražnjavao se i u 19. veku. Navodno su na određeni dan u pećinu u kojoj je zapaljena vatra da je greje celu noć dolazili svi iz sela: i stari i mladi, i device i one koje to nisu, otac i ćerka, sin i majka. Uslov je bio da su maskirani do neprepoznatljivosti i da svi šapuću. Sparivao se svako sa svakim, a partneri su se menjali dokle god su imali snage. Po završetku se svako oblačio i izlazio sam u noć, krijući svoju masku da se ne sazna o kome je reč jer je dolazilo i do incesta.

STARI RITUAL

U strndžanju postoji jedno pravilo - nema seksa. Međutim, pretpostavlja se da običaj vodi poreklo iz ritualnog seksa starih balkanskih naroda i Slovena

5. Snohačenje

U južnim delovima Srbije postojao je običaj sklapanja braka između dečaka i odrasle devojke, pa bi do sinovljevog punoletstva seksualnu vezu s mladom održavao njegov otac

U južnim delovima Srbije, i u gradovima i u selima, sve do oslobođenja od Turaka 1878. godine, odnosno na Kosovu 1912. godine, postojao je običaj sklapanja brakova među maloletnicima, a jedna od njegovih varijanti bio je brak između muškog deteta i odrasle devojke. Ovo je praktikovano iz ekonomskih razloga - radi dobijanje radne snage.

Nečista krv

Direktna posledica ovakvih brakova je snohačenje ili snohačestvo - seksualna veza svekra i snahe koja je trajala sve do sinovljevog punoletstva.

Običaj je bio rasprostranjen, kako u selima u Pomoravskoj niziji, tako i u brdovitim predelima, odakle je seosko stanovništvo odlazilo u pečalbu. U Pomoravlju su uslovi za snohačenje nastajali sa ženidbom dečaka, još nesposobnog za seksualne odnose, s odraslom devojkom. U brdovitim pečalbarskim krajevima do seksualnih odnosa između svekra i snahe dolazilo je zbog odsutnosti njenog muža pečalbara. Snohačenje je u vranjskom području postojalo od davnina i običaj se prenosio s kolena na koleno. Nije osuđivan, niti ga je sredina smatrala grehom, pa čak ni mladi muškarci čije su žene spavale s njihovim očevima jer su i oni ponavljali ovaj običaj kad su odrasli.

Ovaj običaj je pronašao svoje mesto u romanu “Nečista krv” Bore Stankovića, u kojem se govori o deda Velji, koji je sa svim svojim snajama snohačio, a one su ostajale trudne s njim. “Svi iz jednog sela kao da su od jednog oca, matere, jedne kuće, a ne iz čitavog kraja...”, ovako je Stanković u svom romanu opisao snohačenje.

Običaj, inače, vuče poreklo od praslovenskih zajednica, a opisuju ga i ruska i hrvatska enciklopedija, što znači da je poznat i u tim krajevima. Praktikovale su ga sve klase društva, bez obzira na etničku pripadnost i veroispovest.

Posle oslobođenja od Turaka 1878, vlasti su maloletničke brakove suzbile nizom zakonskih odredaba, čime je i zaustavljena pojava snohačenja.

Bračni pomoćnik

Etnolog Tihomir Ðorđević snohačenje svrstava u poliandriju, odnosno mnogoženstvo. On navodi i drugi jedan običaj vezan za nesposobnost muža - “bračnog pomoćnika”.

Ukoliko, naime, zbog muževljeve impotencije ili neplodnosti u braku ne bi bilo dece, žena je bila slobodna da ga napusti i da se uda za drugog. Knez Miloš Obrenović, čije je viđenje bračnih odnosa odražavalo stav širokih masa, odobravao je da se žene “nesposobnih muževa” preudaju.

Međutim, ako žena iz bilo kojih razloga nije mogla da napusti takvog muža, ostajala je u njegovoj kući, ali se snalazila na sve moguće načine da dođe do dece. Događalo se da se žena sa znanjem svog muža ili cele familije podavala drugom čoveku povremeno, dok ne ostane trudna. Zanimljivo je da su se radi toga najčešće podavale sveštenim licima. Deca rođena u takvim vezama smatrana su potpuno zakonitom, a takvi odnosi nisu smatrani za sramotu i greh. Ovaj običaj neki istraživači narodnih običaja nazivali su “bračnim pomoćnikom”, a objašnjavali su ga potrebom da se doprinese održanju braka i porodice.

U romanu “Deobe” Dobrice Ćosića žena glavnog junaka i seoskog gazde tako zatrudni sa siromašnim seljakom Tolom Dačićem.

NIJE GREH

Snohačenje je u vranjskom području postojalo od davnina i običaj se prenosio s kolena na koleno. Nije osuđivan, niti ga je sredina smatrala grehom, pa čak ni mladi muškarci čije su žene spavale s njihovim očevima jer su i oni ponavljali ovaj običaj kad su odrasli

6. Poklade

Običaj slavlja i maskarade uoči posta povezan je s paganskim kultom Sunca i dolaskom proleća. Tada se opraštaju sve svađe i uvrede

Poklade su običaj koji korene ima u paganstvu i povezan je s kultom Sunca i dolaskom proleća, a u hrišćanstvu je povezan i s početkom postova. Posebno svečano Poklade obeležavaju narodi katoličke tradicije: Italijani, Hrvati, Francuzi, Nemci, Španci, Latinoamerikanci, ali se slave i među pravoslavcima, naročito u Grčkoj i Rusiji.

Masni utorak

Karakteristično je za ovaj običaj neobuzdano uživanje u hrani, piću i plesanju pod maskama, poznatijem kao karneval.

Pokladni utorak je u Francuskoj i zemljama gde se zadržao francuski uticaj poznat kao “masni utorak”, u anglosaksonskim zemljama ovaj dan se zove “dan palačinki”, verovatno zato što su se tada sva preostala jaja trošila na palačinke uoči početka posta. U Hrvatskoj se poklade nazivaju i “mesopust”. Poklade se u Rusiji obeležavaju praznikom Maslenica... Gotovo svuda u svetu na Poklade se ceremonijalno spaljuje strašilo ili lutka od slame, kojoj se pridaju različita simbolična značenja.

Srbi praznuju Božićne i Bele poklade, kojima se obeležava početak postova uoči dana Hristovog rođenja i uoči Uskrsa. Ove druge su svečanije i nazvane su tako jer se poslednja nedelja pred veliki post zove “bela nedelja”, a poslednjeg dana te nedelje slave se Bele (sirene) poklade.

Zovu se još i Velike, Završne i Proštene poklade ili, u nekim krajevima, samo Proćke jer se veruje da u dane velikog posta treba ući bez greha, pa se tog dana opraštaju svađe i uvrede. Na jugu Srbije sinovi i ćerke s porodicama obilaze roditelje, nose im na dar flašu pića i razne poklone. Zet obavezno obilazi tasta, taštu, kuma, starojka i traži proćku da može časno da započne post. Kad uđe u kuću, ljubi ruku tastu i govori: “Oprosti, dedo”, a tast mu odgovara: “Neka ti je prosto, sinko.”

Prema narodnom verovanju, vreme Poklada je i vreme zlih sila i veštica, pa se od njih treba braniti. Negde se oko vrata kače venci belog luka, a drugde pale obredne vatre. Vlasi u Homolju igraju oko tih vatri i preskaču ih.

Kroz srpska sela oko Smedereva na Poklade prolaze raspevane povorke, dok ih seljani daruju mesom, slaninom, kolačima ili, najčešće, jajima. Učesnici povorke, seoski mladići, a ređe i devojke, najčešće glume pijane svatove. Slični običaji postoje među Srbima u Hercegovini i u Vojvodini. Tamo sela obilaze povorke “mečkara”, muškaraca nagaravljenog lica u starim i pocepanim odelima.

Svatovi Kraljevića Marka

Na Kosovu su pokladne povorke obično simbolizovale svatove Kraljevića Marka, a igrala se igra koja se zove “mačka”. U Podrinju se, opet, igraju “lubačke” i “pauka”, i to samo mlađi dečaci, obučeni kao junaci, okićeni oružjem.

U okolini Takova pokladari prave maske od papira, koje nakite zubima od pasulja ili kukuruza i brkovima od vune. Obično po trojica obilaze kuće, igraju kolo, rvu se, govore izmenjenim glasom i “plaše” malu decu, koja ciče od veselja kad ih ovi pojure.

U Pčinji se na Bele poklade nasred sela pale velike gomile slame, a u Velikoj Plani predveče se potpaljuju vatre od kukuruzne šaše i samo za taj dan prave se vrteške na kojoj momci okreću devojke. U ponoć prestaje slavlje i počinje post.

VREME VEŠTICA I ZLIH SILA

Prema narodnom verovanju, vreme Poklada je i vreme zlih sila i veštica, pa se od njih treba braniti. Negde se oko vrata kače venci belog luka, a drugde pale obredne vatre. Vlasi u Homolju igraju oko tih vatri i preskaču ih

Sledeće subote: 7 čuvenih samoubica sa naših prostora