Mitropolit erdeljski sukobio se s kalvinistima, pa je preminuo izmučen tamnovanjem, dok su Sladića Turci spalili 1788. godine kod manastira Moštanica

Krajem 15. ili početkom 16. veka preci Simeona Brankovića doselili su se iz zapadne Hercegovine u Banat. Ta ugledna porodica dala je pre njega jednog episkopa, jednog mitropolita i jednog arhiepiskopa. Simeonov otac rano je umro, a majka mu se zamonašila. Dva su im sina i ćerka umrli rano - ostali su u životu samo Simeon i njegov mlađi brat Ðorđe, koji će posle Velike seoba Srba biti izglasan za despota.

Pad pod Turke

Simeon je 1656. izabran za mitropolita erdeljskog, sa imenom Sava II, i sedištem u Ðuli. Dve godine kasnije Erdelj - ili Transilvaniju, oblast u centralnoj Rumuniji - osvajaju Turci, pa je prinuđen da beži u planine. Početkom 1668. mitropolit Sava s bratom Ðorđem i pratnjom putuje u Rusiju „radi prikupljanja milostinje“, odnosno sredstava neophodnih za funkcionisanje Crkve, i da bi od ruskog cara tražio podršku za hrišćane pod Turcima. U junu te 1668. godine car Aleksej Romanov, otac Petra Velikog, primio je Savu, koji mu je „iskazao želje srpskog naroda za čvršće vezivanje za pravoslavnu Rusiju“. Tom prilikom mitropolit je kazao: „U ovim krajevima ima silna množina pravoslavnih hrišćana: Srba, Bugara i Vlaha. Sve je to spremno, samo očekuje da se hrišćanstvo digne protiv Turaka, pa da i oni ustanu protiv njih, jer teško podnose nevolju, bedu i nasilje...“

Osim Turaka, mitropolit Sava II imao je veliku muku i s kalvinistima, sledbenicima protestantskog verskog reformatora Žana Kalvina. Iz Ženeve oni su se brzo proširili u Francuskoj i Holandiji, a u srednjoj Evropi imali su uporište u Mađarskoj, uključujući i današnju Slovačku i Vojvodinu. Zbog njihovih intriga erdeljski knez je čak 1680. zatočio mitropolita Savu. „Glavni razlog njegovog stradanja bili su njegova odanost pravoslavnoj veri i žestok otpor koji je pružao kalvinskom nastojanju da za svoju veru pridobiju što više sledbenika među pravoslavnima.“

Posle izvesnog vremena izašao je iz zatvora, ali je izmučen tamnovanjem umro već sledeće, 1681. godine.

Crkva ga, kao „branitelja pravoslavlja i pravoslavnog naroda, arhijereja koji se nikad nije udaljio od prave vere, iako je za nju pretrpeo bezbroj muka i teška gonjenja“, proslavlja 7. maja.

Sladićeva smrt

Teodor Sladić je rodom iz sela Kuruzari ispod Kozare. Pouzdanih podataka o životu ovog srpskog mučenika nema, a sve što o njemu danas znamo jeste sećanje u narodu. Po predanju, Turci su ga zarobili sa 150 graničara i umorili strašnom smrću. Teodor Sladić spaljen je 1788. godine kod manastira Moštanica, na severozapadu Bosne, pod planinom Kozarom, nedaleko od Bosanske Dubice.
Od njegovih moštiju sačuvana je samo ruka s prstima.

U vreme ustanka u Bosni i Hercegovini 1876. ruka mučenika Teodora Sladića bila je u manastiru Komogovina iz 14. veka, podignutom blizu istoimenog sela između između Kostajnice i Petrinje. Uoči Drugog svetskog rata preneta je u crkvu u Kostajnici, a posle rata jedno vreme bila je u Sabornoj crkvi u Karlovcu, da bi 1955. bila vraćena u Kostajnicu.

Posle „Oluje“ mošti ovog svetitelja su nestale. Srpska pravoslavna crkva proslavlja ga na Teodorovu subotu, u subotu prve nedelje Uskršnjeg posta.

SVETITELJ U NARODNOJ NOŠNJI

Kult Teodora Sladića rasprostranjen je oko manastira Moštanica i Komogovina. Na ikoni koja se nalazi u sastavu ikonostasa pravoslavne crkve u Marindolu, severozapadno od Karlovca, Sveti Teodor Sladić prikazan je u srpskoj narodnoj nošnji tog kraja.