Nemci su na početku rata zarobili episkopa žičkog i patrijarha Gavrila, ali oslobodili su ih 1944. godine da bi pomogli u stvaranju fronta protiv partizana

Vladika Nikolaj rođen je kao Nikola u porodici Dragomira i Katarine Velimirović u Leliću kod Valjeva. Bio je prvi od devetoro dece, koliko ih je ovaj pobožni par imao. Otac ga je odveo u manastir Ćelije da se opismeni „toliko da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ostane na selu kao „školovan“ čovek. Međutim, mali Nikola pokazao je dar i revnost u učenju, pa su ga roditelji, na nagovor učitelja, upisali u valjevsku gimnaziju. I tamo se pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.

Škola i delovanje

Po završetku šestog razreda gimnazije (današnjeg drugog), Nikola Velimirović konkurisao je za Vojnu akademiju, ali lekarska komisija ga je odbila jer je bio sitne građe. Odmah zatim prijavio se u beogradsku Bogosloviju.

Završio ju je 1902. godine sa odličnim uspehom, što je bio plod sistematskog rada. Znanje nije sticao samo iz udžbenika već i iz klasičnih dela iz književnosti i nauke. Posebnu ljubav gajio je prema Njegošu, što će kasnije pretočiti i u naučni rad...

Po završetku Bogoslovije radio je neko vreme kao učitelj u selima oko Valjeva, a zatim ga je Crkva uputila na Starokatolički fakultet u Bernu. Studirao je potom i u Nemačkoj, Engleskoj, pa opet u Švajcarskoj, ovoga puta u Ženevi, i 1908. stekao doktorat iz filozofije. U to vreme intenzivno je proučavao religiju i filozofiju Indije.

Zamanošio se, posle teške bolesti, 1909. godine u Rakovici i uzeo ime Nikolaj, i narednu godinu proveo u Rusiji. Po povratku je postavljen za profesora Bogoslovije u Beogradu. Tada počinje da propoveda po beogradskim hramovima, ali i da drži predavanja u svetovnim objektima - u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu i mnogim mestima po Srbiji. Kad je počeo Prvi svetski rat, srpska vlada Nikolaja Velimirovića šalje u London, u nezvaničnu propagandnu misiju.

Još dok je bio u Engleskoj, 1919. godine, izabran je za episkopa žičkog, a naredne godine preuzeo je Ohridsku episkopiju. Kao episkop ohridski obavio je mnoge diplomatske poslove za Crkvu, a 1934. vraća se na dužnost episkopa žičkog. U to vreme već je bio veoma poznat među narodom po mudrim rečima i knjigama koje je objavljivao.

Zarobljeništvo

Na početku Drugog svetskog rata Nemci su ga s patrijarhom Gavrilom zatočili u Ljubostinji, pa u pančevačkom manastiru Vojlovica, a 1944. prebacili su ih u logor Dahau, u posebno odeljenje za visoke oficire i crkvene velikodostojnike. Oslobođeni su tri meseca kasnije, da bi pomogli u stvaranju jedinstvenog antikomunističkog fronta pred nadirućim partizanima. Po završetku rata patrijarh Gavrilo vratio se u Srbiju, a vladika Nikolaj otišao u Ameriku.

Putuje pod SAD propovedajući i povremeno drži predavanja u srpskim i ruskim bogoslovijama. Umro je 18. marta 1956. i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertivilu. Mošti su mu 1991. godine prenete u zadužbinu - Crkvu Svetog Nikolaja Mirlikijskog u Leliću.

Vladika Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata, sve do kasnih osamdesetih godina, njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji.
Za sveca je proglašen 2003. godine, a Crkva ga slavi 18. marta i 3. maja.


Ovaj feljton pisan je na osnovu monografije „Sveti Srbi“ dr Slobodana Mileusnića, u izdanju „Pravoslavne reči“ iz Novog Sada. Fotografije su takođe preuzete iz ove monografije


Sutra: Justin Ćelijski

MIHAJLO PUPIN O NIKOLAJU

O učinku Nikolaja Velimirovića u propagandnoj misiji u Engleskoj u vreme Prvog svetskog rata Mihajlo Pupin je rekao: „Ono što je u srednjem veku za Srbiju učinio Sveti Sava pred inostranstvom, to je ovih dana učinio Nikolaj pred Anglikancima.“