Poligrafsko ispitivanje - slika igle detektora laži koja pravi grafikon postala je lako prepoznatljiv simbol koji se može videti u filmovima, serijama, reklamama. Ipak, kako kaže psiholog dr Leonard Saks ideja da možete detektovati nečiju istinitost tako što ćete posmatrati i analizirati njegove psiho-fiziološke promene je više mit nego stvarnost.

Čak je i sam naziv - detektor laži - pogrešan. Takozvano "detektovanje laži" podrazumeva otkrivanje laži (prevare) kroz analizu psiholoških odgovora na strukturirana ali nestandardizovana pitanja, stoji u članku objavljenom na sajtu Američke asocijacije psihologa.

"Poligraf tokom testiranja procenjuje tri indikatora autonomnog uzbuđenja: puls, krvni pritisak i provodljivost kože. Danas se u najvećem broju slučajeva koriste kompjuterizovani sistem snimanja. Puls i dubina disanja se mere pneumografom koji je obmotan oko grudi ispitanika. Kardiovaskularna aktivnost se meri preko manžetne koja je na ispitanikovoj ruci, dok se provodljivost kože (elektrodermalni odgovor) meri kroz elektrode koje su prikačene na prste subjekta koji se ispituje", navodi se u tekstu.

Kako se navodi, instrumenti za snimanje kao i tehnike ispitivanja se koriste samo u delu poligrafskog testiranja.

"Pre glavnog ispitivanja sledi nešto što je priprema za test. Priprema se koristi kako bi se osiguralo da subjekt razume pitanja. Poligrafsko ispitivanje često uključuje proceduru koja se zove - "stimulacioni test" koji predstavlja demonstraciju preciznosti smaog instrumenta u otkrivanju prevare.Nekoliko tehnika ispitivanja se koristi tokom poligrafskog testiranja. Najrasprostranjeniji način ispitivanja subjekta uključenog u neki kriminalni incident je postojanje Kontrolnih pitanja. Naime tokom ispitivanja se upoređuju reakcije na "relevantna" pitanja ( Da li si pucao u svoju ženu?) i na ona kontrolna pitanja. Kontrolna pitanja se tiču veoma sličnih stvari za šta se subjekt ispituje ali se tiču ispitanikove prošlosti i pokrivaju širok spektatar - npr. "Da li si ikada izdao nekoga ko ti j verovao?"", objašnjava AAP.

Američki psiholozi ističu da je predpostavka da se osoba koja govori istinu više plaši kontrolnih nego relevantnih pitanja.

"To je zato što su kontrolna pitanja napravljena tako da izazivaju zabrinutost subjekta da li će biti iskren u vezi događaja iz svoje prošlosti, dok se relevatna pitanja odnose na zločin za koji subjekt zna da ga nije počinio. Prema obrascu ako dođe do veće reakcije na relevantna nego na kontrolisana pitanja znači da se radi o prevari. Ako su reakcije veće na kontrolna pitanja to je pokazatelj da subjekt ne laže. Ako nema razlike između kontrolnih i relevantnih pitanja rezultati testa se zavode kao - neubedljivi."

Psiholozi navode da postoji i alternativna poligrafska procedura koja se zove "Gulty Knowledge Test".

"U pitanju je ispitivanje sa testom koji sadrži više mogućih odgovora, a sam test se oslanja na znanje koje bi trebalo da ima samo osoba koja je kriva. Npr test kod osumnjičenog za krađu bi mogao da ima pitanje - Da li je ukradeno 500, 1.000 ili 5.000 dolara? Ako odgovor zna samo osoba koja je kriva u tom slučaju bi veća psihološka reakcija bila primećena kod odabira tačnog odogovora. Loša strana ovog ispitivanja je što bi neznanje subjekta moglo da se protumači kao nevinost."

AAP ističe da je tačnost tj validnost poligrafskog testiranja dugo bila kontroverza.

"Naime glavni problem je što ne postoje dokazi da je neki obrazac psiholoških reakcija jedinstven za izgovorenu laž. Osoba koja govori istinu bi i pored toga što ne laže mogla biti uznemirena, dok s druge strane, osoba koja laže može biti potpuno smirena. Takođe problem je u tome što placebo efekat nije razdvojen od stvarnog odnosa između obmane i psihološke reakcije povezane sa njom. Jedan od razloga zašto poligrafski testovi mogu da izgledaju tačni je zbog toga što subjekti koji veruju da testovi "rade" i da mogu biti otkriveni, mogu da priznaju ili da budu uznemireni tokom ispitivanja. Ako bi ovo stanovište bilo tačno onda bi poligraf trebalo da se umesto "detektor laži" zove "detektor straha.""

Američki psiholozi tvrde da su većina njihovih kolega i naučnika saglasni da postoji mala osnova za validnost poligrafskih testova.

"Sudovi, poput npr Vrhovnog suda u SAD, u više navrata su odbacili poligrafske dokaze usled inherentne neupouzdanosti. Za sada, najpraktičniji savet bi bio da budete skeptični prema zaključcima koji su doneti na osnovu poligrafskog ispitivanja."

(APA/EPK)