Monah Savo obnovio je mali manastir Dajbabe kraj Podgorice, a poslednjih godina života upozoravao je narod na predstojeći sukob. Umro je 1. aprila 1941.

Svetitelj SPC Starac Simeon Dajbabski rođen je kao Savo 1854. godine na Cetinju. Rano je ostao bez oca, a pošto mu se majka preudala, čuvali su ga baba i deda i vaspitavali u pravoslavnom duhu.

Odličan đak

Još u osnovnoj školi, koju je završio s odličnim uspehom, pokazao je dar za crtanje i slikanje. Srpsko-turski ratovi omeli su ga da odmah nastavi školovanje, pa je tek 1879. godine, zalaganjem svog strica i mitropolita Ilariona, otišao u Kijev, gde je prvo završio bogosloviju, a odmah zatim i Duhovnu akademiju.

Zamonašio se u Kijevu u 33. godini. Boravio je kraće vreme u Moskvi, Petrogradu, Beču, Ženevi i Parizu, a po povratku u Crnu Goru, preko Cetinja odlazi u Ostrog, gde ostaje šest godina. Boravio je i na Svetoj gori, a 1897. godine u selu Dajbabe kod Podgorice obnovio je napušteni manastir. U pećini ispod manastira uredio je Hram Uspenja Presvete Bogorodice i sam ga oslikao freskama.

Tu je život provodio u neprekidnoj molitvi, primao je posetioce i molio se za njih, „isceljujući svaku bolest i nemoć u ljudima“. U Dajbabama rado su ga obilazili vladika Nikolaj i Justin Popović. Zavetovan na monašku skromnost, Simeon je 1921. odbio postavljenje za episkopa zahumsko-raškog. Poslednjih godina života proročki je govorio o stradanju naroda koje mu predstoji u Drugom svetskom ratu. On sam nije ga dočekao, umro je 1. aprila 1941. godine.

Zalaganjem mitropolita Amfilohija, mošti Simeona Dajbabskog pronađene su 1996. godine, a onda su unete u manastirsku crkvu. Sveti arhijerejski sabor je Starca Simeona (Popovića) 2010. godine uvrstio na spisak svetih. Slavi se 1. aprila.

Mučenici momišićki

Momišići su danas naselje u Podgorici. U srednjem veku to je bilo selo koje su podigli doseljenici iz Momuše kod Prizrena. Predanje kaže da su oni sagradili i pravoslavni hram posvećen Svetom Georgiju.

Srbi su se 1688, na podsticaj Austrije, digli na sveopšti ustanak protiv Turaka. A kad je ustanak propao i Austrijanci ih prepustili na milost i nemilost krvnicima, neki su za patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem krenuli u veliku seobu i bežaniju, dok su drugi, poput stanovnika Momišića, ostali tu gde jesu. Ne zna se datum kad je vojska skadarskog Sulejman-paše, u krvavom osvetničkom pohodu na Kuče, upala u Momišiće. Pouzdano se samo zna da se zločin desio 1688. godine, na jedan od velikih pravoslavnih praznika, Božić ili Vaskrs. Tad su u zgradi škole zatvorena i spaljena dva sveštenika, kao i njihovih četrdeset đaka, mahom iz kučkog bratstva Popovića. „Imena i sveštenika i školske dece samo su Bogu poznata...“

Kosti spaljenih sakupljene su i čuvane u Crkvi Svetog Ðorđa pod Goricom, gde su bile pohranjene sve vreme turske okupacije. Kad je 1936. hram u Momišićima obnovljen, mošti su, po blagoslovu tadašnjeg mitropolita crnogorsko-primorskog Gavrila Dožića, prenete i položene u ćivot ispod časne trpeze. Sveti arhijerejski sabor SPC kanonizovao ih je 2012. godine i za dan njihovog praznika odredio Mladence.

ZABORAVLJENI U VREME KOMUNIZMA

U komunističko vreme momišićki mučenici pali su u privremeni zaborav, ali je legenda jednako živela u narodu. Hram s njihovim moštima srušen je 1942. godine, ali je obnovljen 1995. Tad je za njih napravljena posebna grobnica u hramu. Konačno, na Mladence 2006. godine, svete kosti izvađene su iz zemlje, oprane vinom i ružinim uljem i položene u ćivot.