7 praznika koje smo slavili u vreme SFRJ

Proslave organizovane u čast republike, armije, borAca i radnika obeležile život u Jugoslaviji

2. Nova godina

U Srbiji se 1. januar svečano dočekuje od 1851. godine, a od 1919. slavi se po dva kalendara

Ukazom kneza Aleksandra Karađorđevića 1850, Nova godina uvrštena je u državne praznike, pa su Srbske novine 1. januara 1851. izveštavale o veselom dočeku u beogradskom visokom društvu: “Sinoć, uoči Nove godine, a po zaključeniju stare, gospodin rusko-imperatorski konzul u Beogradu, g. đeneral Levšin, davao je u svome konaku večernju zabavu, na kojoj je najotmenije društvo prisustvovalo. Kako sat izbije dvanaest, domaćin napi svojim gostima zdravicu pozdravljajući ih sretnim novim letom”.

Nacionalni sukobi

Kad je u Kraljevini SHS 1919. godine usvojen gregorijanski kalendar, SPC je ostala pri starom računanju vremena. Odjednom su se pojavile dve Nove godine. Srbi u prvi mah nisu slavili 13. januar. Međutim, vrlo brzo počela su u novoj državi trvenja između Srba i Hrvata. Tako je Trgovinsko-obrtnička komora iz Zagreba tražila 1923. godine od Ministarstva socijalne politike da ukine slavljenje verskih praznika po starom kalendaru, srpske praznike dakle, jer to navodno stvara gubitke u poslovanju.

Srbi su to doživeli kao atak na nacionalna prava, pa je od 1924. godine počelo burno i demonstrativno slavljenje pravoslavne Nove godine.

U komunizmu je prvih godina, u skladu s politikom “suzbijanja srpskog nacionalizma”, svako obeležavanje 13. januara bilo kažnjivo. U Arhivu Jugoslavije postoje dokumenti u kojima se striktno naređuje da se “novogodišnji pokloni povlače iz prodaje u vreme verskih praznika”. Kasnijih godina stega vlasti je popustila, pa se na pravoslavnu Novu uveliko pevalo “Ko to kaže, ko to laže” i pucalo. Kao i danas.

Ali, i u socijalizmu, najvažnija je bila “prava” Nova godina.

Novogodišnji TV program počinjao je dnevnikom s onduliranom spikerkom ispred ukrašene jelke, a zatim su se uključivali voditelji iz ostalih republičkih i pokrajinskih studija. Sledio bi humoristički program po “nacionalnom ključu”: sarajevski studio imao je Moma i Uzeira, zagrebački Nelu Eržišnik, koja je igrala čistačicu oštrog jezika u jednom preduzeću, a beogradski favoriti decenijama su bili Mija i Čkalja. U ponoć, pevalo se “Od Vardara pa do Triglava”.

Sedamdesetih godina Čkalja je za svaku Novu godinu izvodio skeč s telefoniranjem: navodno je pozivao političare i na duhovit način im govorio ono što narod misli.

Naravno, u mnogo blažoj formi! Tekstove mu je pisao Novak Novak, autor docnijeg “Pozorišta u kući”.

U nedostatku britkije satire, ovo telefoniranje postalo je veoma popularno, pa je Čkalja pozivan i u druge emisije.

Desilo se tako da je u februaru 1971. godine sa ovim skečom gostovao u televizijskom kvizu “Sve od sebe”. Zbog nekih žaoka upućenih hrvatskim i slovenačkim političarima, zagrebački i ljubljanski studio isekli su Čkaljinu numeru i kviz emitovali bez njegovog desetominutnog nastupa.

Titov doček

U novogodišnjoj noći, takođe, narod je bio obaveštavan o tome kako je Tito proslavio praznik. On je svaku Novu godinu dočekivao u drugoj republici, a 1. januara 1968. je, zajedno s Jovankom, najbližim saradnicima - svi s papirnim kapama! - i ostalih 800 zvanica, do zore ostao - u hotelu “Metropol”. Tamo ga je u ime naroda izljubila mis 1967. godine Daliborka Stojšić.

3. Dan rada

Prvi maj se kao praznik radnika obeležava od 1889, i to u čast štrajkača ubijenih u Čikagu 1886.

Ceo 19. vek bio je obeležen nemilosrdnom eksploatacijom radnika. Za ponižavajuće niske nadnice radili su obično po 12 sati, a bilo je slučajeva da poslodavci traže da na poslu ostaju i 18.

Čikaški masakr

Kad su radnici u Kanadi 1884. godine uspeli da se izbore za osmočasovno radno vreme, njihova braća po siromaštvu u SAD iznela su zahtev da se to usvoji i u Americi. Ostavili su rok - 1. maj 1886. godine. Pošto traženi zakon nije donet, na istoku SAD otpočeo je štrajk, u kojem je učestvovalo između 300.000 i pola miliona radnika. Protest je nastavljen i narednih dana, pa je 4. maja u Čikagu, po kišnom danu, u povorci bilo između 600 i 3.000 ljudi. Atmosfera je bila ispunjena napetošću jer je prethodnog dana policija pucala na štrajkače ispred jedne fabrike i ubila dvoje, a prema nekim izvorima i šestoro radnika.

Pred kraj protesta, koji je protekao bez incidenata, dok se masa razilazila sa Trga žitne berze, policija je iznenada izvršila juriš na masu. U tom trenutku neko je iz gomile prema policiji u napadu bacio snop štapina dinamita sa upaljenim fitiljem. Nakon toga policija je otvorila paljbu. Od prvog plotuna pala su četvorica štrajkača, a nakon petominutne vatre na asfaltu je ostalo pedesetak ubijenih. U istrazi koja je usledila, policija je uhapsila sedmoricu anarhista jer su “svojim zapaljivim govorima podstakli nepoznatog počinioca da baci bombu”. Ova sedmorica osuđena su na smrt i obešena, a onaj ko je bacio bombu nikad nije uhvaćen. Istoričari su kasnije utvrdili da je to bio policijski provokator, neki Rudolf Šnaubel, koji je pobegao iz SAD.

Na stogodišnjicu Francuske revolucije, čiji je moto bio “sloboda, jednakost, bratstvo”, 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, jednoglasno je odlučeno da se od 1890. svakog 1. maja mirnim šetnjama obeležava sećanje na čikaški pokolj. Ubrzo je crveni karanfil, simbol krvi prolivene u Čikagu, postao sveopšti simbol radničkog bunta. Posle Oktobarske revolucije 1917, Prvi maj je postao državni praznik u SSSR, a potom i u drugim komunističkim državama. Prva kapitalistička zemlja koja je Prvi maj usvojila kao državni praznik bila Hitlerova Nemačka, a da bi izbegli povezivanje s komunizmom, radnici u SAD Prvi maj zamenili su za prvi ponedeljak u septembru, kada slave svoj praznik rada.

Uranak

Danas je ovaj praznik u bivšim komunističkim zemljama zaboravljen, ali u Italiji i Francuskoj ne propuštaju da organizuju proteste na taj dan.

U Jugoslaviji je Prvi maj bio državni praznik koji se slavio dva dana. Običaj je bio da se ide na prvomajski uranak: rano ujutru na dan praznika odlazilo se u prirodu i dan se provodio u sportskim aktivnostima i raspaljivanju roštilja ili ražnja. U nekim krajevima veče uoči Prvog maja, na brdima iznad naseljenih mesta, paljene su velike vatre, a okupljeni, mahom mladi, vikali su odozgo: “Živeo Prvi maj!” Ova parola, koja se obavezno izvikivala otegnuto, čula se nadaleko...
4. Dan pobede

Iako je mir u Jugoslaviji proglašen tek 15. maja, i SFRJ je 9. maj proslavljala kao datum trijumfa, a parade su organizovane 1970, 1975. i 1980.

Sovjetski maršal Georgij Žukov je 9. maja 1945, u ime svih saveznika, prihvatio sporazum o nemačkoj kapitulaciji koji je dan ranije, u ime Trećeg rajha, potpisao nemački feldmaršal Vilhelm Kajtel. Drugi svetski rat, inače, trajao je sve do avgusta 1945, kad je, posle bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, kapitulirao Japan, ali 9. maj se uzima kao Dan pobede nad fašizmom.

Prve parade

I mi smo za praznik uzeli 9. maj, iako je kod nas rat trajao duže - mir u Jugoslaviji proglašen je tek 15. maja, ali taj datum se nikad nije obeležavao. Neizostavni deo obeležavanja Dana pobede bile su vojne parade. Ipak, prva takva parada nije bila vezana za 9. maj. Prva velika parada održana je na Crvenom trgu u Moskvi 24. juna 1945, povodom godišnjice Hitlerovog napada na SSSR.

Nakon toga saveznici su održali velike parade u Berlinu, Njujorku i Londonu, ali na ovoj nisu učestvovale samo tri zemlje iz savezničkog fronta - SSSR, Poljska i Jugoslavija. U Beogradu se u to vreme sudilo Draži Mihajloviću, pa nismo bili dobrodošli...

Kod nas su prvomajske parade priređivane u svim glavnim gradovima republika do 1957, a od tada samo u Beogradu. Na njima su učestvovali predstavnici svih profesija u zemlji - obućari su nosili cipelu na ramenima, stolari džinovski maketu struga, naučnici olovku, ali centralni deo defilea činile su jedinice JNA. Krajem šezdesetih godina, u sklopu priprema za obeležavanje 25 godina od pobede nad fašizmom, odlučeno je da se vojna parada izdvoji iz prvomajske povorke, a njeno održavanje pomeri za 9. maj.

Prva vojna parada održana je 9. maja 1970. Prvi je ispred svečane lože prodefilovao zastavnički vod koji je nosio šest republičkih i šest partijskih zastava, kao i 24 zastave ratnih brigada, a zatim podešalon koji su činili ratni veterani: španski borci, učesnici NOR, narodni heroji, nosioci Partizanske spomenice 1941... Za njima su stupali svi rodovi JNA i jedinice teritorijalne odbrane, u kojima su ravnopravno bile zastupljene i žene.

Budući da je naša zemlja tada bila i lider Pokreta nesvrstanih, Titov gost u svečanoj loži bio je predsednik Zambije Kenet Kaunda. Osim njega, tu su bili članovi partijskog i državnog rukovodstva, i jugoslovenskog i iz svih republika, istaknute ličnosti iz javnog i kulturnog života, predstavnici diplomatskog kora, a istaknuto mesto pripalo je vojnim delegacijama saveznika - Sovjetskog Saveza, Velike Britanije, SAD i Francuske.

Titova smrt omela slavlje

Bilo je predviđeno da se parada na Dan pobede održava svake pete godine. U skladu s tim, održana je i 1975, a 1980, zbog Titove smrti 4. maja - nije. Poslednja parada održana je 1985. Učestvovalo je 7.000 vojnika, pripadnika teritorijalne odbrane, sportista, a novine su pisale da se “još jednom mnogostruko potvrdilo: svi smo u granitnom nesalomivom stroju odbrane mirne sadašnjosti i budućnosti naše zemlje”. Šest godina kasnije raspale su se i vojska i država.

Francuski predsednik Žiskar d’Esten je 1975. ukinuo parade povodom Dana pobede, da se Nemci ne bi podsećali poraza, što je bilo u skladu s novom politikom evropskog povezivanja. Deveti maj i danas je Dan Evrope, ali kao dan kad je 1950. osnovana Evropska zajednica za ugalj i čelik, preteča današnje EU.

5. Dan borca

U čast sastanka održanog 4. jula 1941, na kojem je odlučeno da se podigne opšti narodni ustanak, slavio se praznik posvećen svim partizanima

Samo osam dana pre nego što će Hitlerovim napadom na Poljsku otpočeti Drugi svetski rat, Nemačka i SSSR potpisali su pakt o nenapadanju. Nemci su se osigurali od učešća Rusa u ratu u Evropi, dok su Rusi, opet, predupredili stvaranje nemačko-japanskog saveza protiv Moskve.

Sastanak Politbiroa

Ovaj pakt uneo je zabunu i među jugoslovenske komuniste. S jedne strane, oni su po prirodi stvari bili protiv nacizma, a s druge, slepo su godinama pre toga sledili Staljina. Tek kad je Nemačka 22. juna 1941. napala Sovjetski Savez, i Staljin pozvao sve komunističke partije “da otpočnu s borbom protiv okupatora kojom bi se pomogla i olakšala borba SSSR”, KPJ je pojačao aktivnost na organizovanju borbe protiv Nemaca. Istog dana u Beogradu je održana sednica komunističkog rukovodstva i izdat proglas u kojem se osuđuje napad na SSSR i narod poziva da se uključi u pripreme za ustanak. Pet dana kasnije za vrhovnog komandanta buduće partizanske vojske izabran je Josip Broz Tito.

Politbiro Centralnog komiteta KPJ održao je 4. jula sastanak u vili vlasnika dnevnog lista Politika na Dedinju. Prisustvovali su mu Tito i članovi Centralnog komiteta Aleksandar Ranković, Milovan Đilas, Ivo Lola Ribar, Svetozar Vukmanović i Sreten Žujović. Vladislav Ribnikar, njegova supruga Jara i istoričar Vladimir Dedijer čuvali su stražu oko kuće. Tada je doneta odluka da se s dotadašnjih sabotaža i diverzija pređe na opšti narodni ustanak.

Tri dana kasnije, Žikica Jovanović Španac je u Beloj Crkvi ispalio prvu komunističku ustaničku pušku, ubivši dva žandarma. U Crnoj Gori ustanak je podignut 13. jula, u Sloveniji 22, a u BiH i Hrvatskoj 27. jula. U Makedoniji je borba protiv okupatora počela 11. oktobra.

Od 1956. godine 4. jul se slavio kao državni praznik - Dan borca, u čitavoj zemlji. Republike su, uz to, slavile i svoje republičke ustanke. Posle raspada SFR Jugoslavije, Dan borca ostao je državni praznik SR Jugoslavije, ali kasnije se obeležavao samo u Srbiji, gde je ukinut 2001.

Inače, vilu na Dedinju u kojoj je održan sastanak 4. jula 1941. sagradio je sedam godina ranije Vladislav Ribnikar. U njoj su se u prvim godinama rata krili visoki komunistički funkcioneri, a među njima i Tito. Nakon odlaska Vladislava i Jare Ribnikar u partizane 1943, kuća je konfiskovana i u nju su se uselili nemački oficiri. Po oslobođenju zemlje, Vladislav Ribnikar je kuću, koju su Nemci ostavili praznu i demoliranu, poklonio državi za muzej. Muzej je radio do 2000, a aprila 2003. kuća je vraćena porodici Ribnikar.

Stjepan Filipović

U decembru 1941. četnici su zarobili pola Pocerskog partizanskog bataljona, a između ostalih i komandanta Stjepana Filipovića. Zarobljenike su predali Nemcima, koji su ih posle držanja u logoru pobili. Fotografija Stjepana Filipovića načinjena nekoliko trenutaka pre vešanja nalazi se na počasnom mestu u zdanju UN u Njujorku kao jedan od upečatljivih simbola otpora protiv okupatora u Drugom svetskom ratu.
6. Dan mladosti

Posle rata izgrađen je kult Josipa Broza Tita i od 1946. njegov rođendan proslavljan je sletom na kojem su učestvovale hiljade mladih

Josip Broz Tito je kao vođa Komunističke partije Jugoslavije predvodio partizanski pokret u Drugom svetskom ratu. Iz rata je izašao kao proslavljeni komandant, predvodnik najmasovnijeg pokreta otpora u okupiranoj Evropi, i sve do smrti 4. maja 1980. bio neprikosnoveni vladar Jugoslavije.

Kult Tita

U skladu s praksom svih jednopartijskih režima, izgrađen je njegov kult: u školske udžbenike uvrštene su izmišljene priče o njegovom teškom detinjstvu i anegdote iz rata, u javnim ustanovama bila je izložena njegova fotografija, glavna ulica u većini gradova nosila je njegovo ime, a u svakoj republici postojao je grad nazvan po njemu: Titovo Velenje u Sloveniji, Titov Veles u Makedoniji, Titov Drvar u BiH, Titova Korenica u Hrvatskoj, Titograd - današnja Podgorica - u Crnoj Gori i Titovo Užice u Srbiji...

Odmah posle rata, 25. maja 1945, Odeljenje za sport i fiskulturu kragujevačke omladine predložilo je da mladi ubuduće, u čast Titovog rođendana, trčeći pronesu kroz zemlju štafetne palice u kojima će biti rođendanske čestitke sa željama za dug život i dobro zdravlje.

U prvoj Titovoj štafeti 1946. učestvovalo je 12.500 omladinaca, koji su, pretrčavši trasu dugu 9.000 kilometara, Titu u Zagrebu, gde se tada nalazio, predali prvih devet štafetnih palica i “plavu knjigu” sa 15.000 potpisa omladine Šumadije. Sve štafete narednih godina, zaključno sa 1956, Tito je primao lično pred Belim dvorom u Beogradu, čemu je prethodio svečani doček na Trgu Republike.

Sam Josip Broz Tito predložio je 1957. da se njegov rođendan slavi kao Dan mladosti. Od tada pa do 1980, na beogradskom stadionu JNA 25. maja organizovana je smotra fizičke kulture, takozvani slet, a štafetna palica, prethodno proneta kroz celu Jugoslaviju, svečano je uručivana Titu, koji je s državnim rukovodstvom za tu priliku uvek bio u svečanoj loži. Poslednji nosioci štafete birani su uvek iz druge republike i pokrajine, i mahom su bili radnici i studenti, mada je među njima bilo i mladih oficira, poljoprivrednika i đaka. U javnosti su uživali status nacionalnih heroja. Tito je poslednju štafetu primio 1979. iz ruku Albanke Sanije Hiseni. Tom prilikom ona mu je rekla: “Voljeni druže Tito, mi govorimo jezikom i srcem tvojim! Ovu zemlju i ovaj narod ništa ne može slomiti, ni danas ni sutra! Nikad!”

I posle Tita - Tito

Štafetna palica koja je nošena 1980, na dan Titove smrti 4. maja zatekla se u Hrvatskoj. Preneta je u Beograd i položena na njegov odar u Skupštini SFRJ.

Pod parolom “I posle Tita - Tito”, proslava Dana mladosti i nošenje štafete održavani su i posle Titove smrti. Međutim, cepanje Jugoslavije po šavovima već se naslućivalo, a da bi se to lakše izvelo, trebalo je srušiti Titov kult. Na konkursu za idejno rešenje plakata kojim će biti obeležen Dan mladosti 1987. pobedio je dizajnerski studio “Novi kolektiv” iz Slovenije. Kad su plakati već bilo objavljeni, oni su obelodanili da je njihovo rešenje zapravo kopija nacističkog plakata iz 1936. godine “Alegorija heroja” Riharda Klajna, na kojem arijevac drži zastavu sa svastikom. Samo su kukasti krst zamenili petokrakom, a zastavu jugoslovenskom trobojkom, i uklonili preostale simbole Trećeg rajha.

Već naredne, 1988. godine, omladinska organizacija Jugoslavije ukinula je Dan mladosti.

7. Dan Republike

Na Drugom zasedanju Avnoja u Jajcu 29. novembra 1943. odlučeno da nova Jugoslavija bude federativna republika

U drugoj polovini 1943. mogao se naslutiti ishod Drugog svetskog rata. Na istočnom frontu sovjetska Crvena armija krenula je u kontraofanzivu, a u septembru je kapitulirala Italija. Za rukovodstvo Komunističke partije, ujedno i vođstvo partizanskih odreda u Jugoslaviji, došao je trenutak da postavi temelje svoje vlasti u državi.

Delegati

Odmah posle sloma Italije rukovodstvo KPJ pozvalo je delegate iz svih krajeva zemlje na Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ). Krajem novembra u bosanski gradić Jajce, nekad prestonicu bosanskih kraljeva, delegati su počeli da pristižu... Najviše teškoća imali su delegati iz Crne Gore, koji su pod oružjem i stalnom opasnošću prepešačili 300 kilometara. Među delegatima je, osim članova KPJ, bilo i predstavnika brojnih predratnih stranaka...

Zasedanje je održano 29. novembra u predratnom sokolskom domu, koji su partizani na brzinu obnovili i nazvali ga domom kulture. Oko grada su postavljeni teški protivavionski mitraljezi za slučaj vazdušnih napada. Grad je zamračen tačno u 19.15, a prozori doma bili su zastrti ćilimima. Dom kulture obezbeđivale su jake partizanske jedinice, vodeći računa da se ne prikradu eventualni saboteri.

Bilo je ukupno 142 delegata, a predsedavao im je predratni predsednik jugoslovenske skupštine Ivan Ribar. Prethodnog dana poginuo mu je sin Ivo Lola Ribar, a ranije, početkom oktobra, u borbi sa četnicima stradao je i drugi sin, Jurica. Tito mu je to saopštio tek kad je zasedanje okončano. Na početku zasedanja izvedena je himna “Hej, Sloveni”, a na kraju, oko pet sati ujutru, igrano je kozaračko kolo. Titovo izlaganje bilo je najduže, trajalo je sat vremena.

Delegati Drugog zasedanja Avnoja odlučili su da buduća Jugoslavija bude federativna država, i da joj se pripoje južnoslovenske teritorije koje su na kraju Prvog svetskog rata ostale u sastavu Italije (Istra, Zadar, Slovenačko primorje, Julijska krajina i druge), da se formira Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), odnosno vlada, a kralju Petru II Karađorđeviću zabranjen je povratak u zemlju...

Posle oslobođenja od Nemaca 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u nekadašnjoj SFRJ - proslavljao se svečanim akademijama u glavnim gradovima republika bivše države, deljenjem ordenja, ispaljivanjem počasnih plotuna, đaci prvaci dobijali su crvene pionirske marame.

Za Dan Republike, uveče se na prvom programu televizije davao partizanski film, a na drugom je emitovan splet kola i plesova naroda i narodnosti.

Svinjokolj

Budući da se nije radilo dva dana, a da je bilo uobičajeno da se oni spajaju s vikendom, i da je počinjalo hladno vreme, praznik je bio idealan za svinjokolj. Tada je, naime, ogromna većina stanovnika gradova imala roditelje na selu. U nekim krajevima SFRJ to se zvalo “disnotor”, pa “zabijačka”, “karabinje”, “svinjska daća”... ali svuda je bilo blatnjavo, krvavo, zadimljeno, i mirisalo na čvarke.

Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke, osim u Srbiji, gde je ukinut tek 14. novembra 2002.