7 nesrećnih sudbina

Životne priče pojedinih srpskih pesnika, pisaca, trgovaca i dobrotvora bile su izuzetno tragične

2. Dimitrije Tucović: Sam protiv “patriota”

Osnivač Srpske socijaldemokratske partije zbog svojih stavova često bio meta kritike, ali uvek je bio spreman da u uniformi brani domovinu

Istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji Dimitrije Tucović rodio se 1881. godine u svešteničkoj porodici na Zlatiboru, u selu Gostilju.

Proteran zbog demonstracija

Sa socijalizmom je došao u dodir u užičkoj gimnaziji, gde je učestvovao u osnivanju đačke družine Napredak, a kad je 1899. došao u Beograd da završi gimnaziju, bio je već već vatreni pristalica socijalističkih ideja. Formira grupu visokoškolaca i uvodi je u Beogradsko radničko društvo, a 1902. organizuje demonstracije studenata protiv Nikole Pašića. Zajedno sa Radovanom Dragovićem, radi na stvaranju socijalističke partije. Zbog toga što je predvodio demonstracije 5.000 ljudi protiv kralja Aleksandra Obrenovića 5. marta 1903, Dimitrije Tucović je morao da emigrira u Zemun, pa u Beč. Imao je 22 godine tada.

Vratio se u Srbiju posle Majskog prevrata 1903. godine, kad su Aleksandar Obrenović i Draga Mašin ubijeni. U Beogradu je 2. avgusta te godine održan Osnivački kongres Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Tucović je bio urednik partijskog glasila Radničke novine.

SSDP postaje članica Druge internacionale, a Tucović sarađuje s ličnostima poput Roze Luksemburg i Vladimira Iljiča Lenjina...

Tri godine kasnije, 1906, završava studije prava na Beogradskom univerzitetu i putuje u Berlin da doktorira, ali ubrzo se vraća u Srbiju da bi se posvetio radu u socijalističkom i radničkom pokretu kao sekretar SSDP.

Aktivan je i na međunarodnom planu, pa je 1910. na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu održao značajan govor kritikujući austrijske socijaldemokrate što su podlegle nacionalizmu povodom aneksije Bosne. Te godine Dimitrije Tucović osniva Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj su se učesnici iz Bugarske, Rumunije, Turske, Makedonije i slovenskih oblasti Austrougarske složili oko ukidanja nasilno iscrtanih granica na Balkanu i založili za stvaranje Balkanske federacije.

Kolubarska bitka

Kao rezervni oficir učestvuje u Prvom balkanskom ratu. Hrabar borac i patriota Dimitrije Tucović se, međutim, žestoko protivio širenju u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko zauzimanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon pokolja albanskog stanovništva na Kosovu i u severnoj Albaniji, Tucović je opominjao da je “izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom”, što je “zločinačko delo” za koje se “mora ispaštati”. Ovakav dosledan socijaldemokratski stav učinio ga je neomiljenim u srpskim “patriotskim” krugovima do današnjih dana. Ali, kad je počeo Prvi svetski rat, Dimitrije Tucović je navukao uniformu srpskog oficira. Ocu je pisao: “Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod”. Poginuo je 20. novembra 1914. kao komandir voda u Moravskoj diviziji u Kolubarskoj bici. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1949. s lazarevačkog vojnog groblja i sahranjeni ispod njegove biste na beogradskom trgu Slavija, koji je tada preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića. Od 2004. godine taj trg se opet zove Slavija, a u planu je i preseljenje njegovih kostiju odatle na groblje.
3. Dina Mančić: Darove delio, ali zaboravljen

Smederevski zanatlija stekao veliko bogatstvo, a kako nije imao dece, sav novac ostavio Smederevu

Dimitrije Mančić rođen je u Smederevu 1827. godine. Otac mu se zvao Manča i bio je berberin, a majka Stanija. Pošto su bili siromašni, posle drugog razreda osnovne škole malog Dinu, kako su Dimitrija zvali, poslali su na zanat, da se šegrtovanjem sam izdržava. Prvo je izučio papudžijski, a onda i terzijski, odnosno krojački zanat, i trudom stekao dovoljno novca da otvori svoju radnju i sam sebi bude gazda. Izuzetno vredan i pouzdan u poslu, učinio je da mu radnja dobro posluje, a kad je već stekao ime u terzijskom zanatu, u 26. godini oženio se dvadesetogodišnjom Ljubicom.

Poklon i zahtevi

U jednoj hronici ostalo je zabeleženo: “Kao god što je pokojni Dina u svojoj trgovini gledao da nijednu paru ne utroši nekorisno, tako je isto njegova Ljubica, vredna i radna, čuvala i pribirala sve u kući i na taj način, i oni su svoje dotle malo gazdinstvo ubrzo jako uveličali. Kako nisu imali poroda, to namisle da sve svoje imanje ostave svojoj opštini, gradu Smederevu, na prosvetne i druge dobrotvorne celji.”

Dina se, naime, u 54. godini razboleo od kamena u bešici. Pošto u Srbiji nije mogao da se izleči, otputovao je u Beč. Četiri meseca je proveo u ovom gradu, ali bilo mu je sve gore. Po povratku u Srbiju sačinio je testament i umro 1882. godine.

Novac od polovine velikog imetka Dina je namenio Fondu za školovanje siromašnih đaka, koji je sam osnovao. Opštini smederevskoj ostavio je deo svog imanja s kafanom zvanom “Markićeva” i zaveštao je za podizanje Gimnazije smederevske. Za to je u ono vreme dao 6.000 dukata, što je vredelo kao i 20 kilograma zlata. Jedini uslov bio je da se na školu stavi ploča s natpisom “da je gimnaziju podigao on Dina za spomen njegov i njegove žene Ljubice”.

Grad nije imao pijaću vodu dok njegovim novcem nije plaćeno kopanje dva prva arteska bunara. Zauzvrat je tražio da neka ulica u gradu ponese njegovo ime, da opština održava grob njegove žene i njegov i da svakog 15. maja daje parastos njemu i drugim dobrotvorima smederevskim. Fond odavno ne postoji.

Velelepna zgrada Gimnazije je podignuta, ali nigde nema table s imenom njenog dobrotvora. Škola se, inače, zove samo tako: Gimnazija.

Propadanje groba

Nekad se ulica pored Starog groblja, gde počiva, zvala po njemu, a danas nosi naziv Narodnog fronta. Ime dobrotvora dobila je druga gradska ulica, duga stotinak metara.

Dina Mančić je angažovao arhitektu Aleksandra Bugarskog, autora Starog dvora i Narodnog pozorišta u Beogradu, da projektuje kapelu na porodičnoj grobnici. Međutim, ta kapela danas je polusrušena, kameni ukrasi nepovratno oštećeni, a niži delovi bakarnog krova ukradeni, zbog čega prokišnjava. Crkvena opština koristi je kao skladište građevinskog materijala i alata.

4. Nedeljko Čabrinović: Zapostavljen samo igrom slučaja

Iako je prvi napao automobil Franca Ferdinanda, mladi Sarajlija ostao u senci Gavrila Principa jer bomba koju je bacio nije usmrtila austrijskog nadvojvodu

Nedeljko Čabrinović, prvi kome je Gavrilo Princip saopštio svoju nameru da izvrši atentat na Franca Ferdinanda, rođen je 1895. u Sarajevu. Otac Vaso držao je kafanu, prema nekima i kupleraj, i - kao svi vlasnici kafana i hotela tog doba, bio saradnik austrijske policije. Bio je grub i nasilan prema svojoj ženi i deci, kojih je s Nedeljkom bilo desetoro.

Tipografski šegrt

Iako je bio bistar i dobar đak u osnovnoj školi, Nedeljku otac nije dozvolio da se upiše u gimnaziju. Imao je dvanaest godina kad mu je jedna od sestara u Trebinje, gde je učio trgovačku školu, pisala da otac muči celu porodicu i da majka po svu noć plače.

“Ja tebe molim i preklinjem da ne plačeš, a meni suze idu od žalosti za vama, i od besa i nemoći. Ali, ako mu ja ne mogu ništa, može sud, i ja nameravam da ga tužim čim prvi put dođem u Sarajevo... Svake ga noći kunem i, ako Boga ima, njemu će se kosti u grobu prevrtati”, pisao je majci.

Šamar zbog knjige

Međutim, u školi u Sarajevu, u koju se upisao po dolasku iz Trebinja, zbog bolesti i razlike u programima ponavljao je razred. Otac ga je prebio, a onda dao na bravarski zanat. Tu su ga tukli i majstor i kalfe, pa je pobegao. Na kraju je završio kao tipografski šegrt, ali nije mogao da preboli što je otrgnut od škole. Čitao je mnogo, najviše socijalističku literaturu. Kada ga je otac jedne noći zatekao s knjigom u ruci, ošamario ga je i odvrnuo mu sijalicu.

Imao je četrnaest godina kad je izabran za predsednika organizacije sarajevskih šegrta tipografske struke.

Kao tipografski radnik radi u Sarajevu, Novom Sadu, Šidu, Beogradu i Trstu, pa se vraća u Sarajevo. Imao je sedamnaest godina kad je zbog učešća u jednom štrajku proteran iz Sarajeva na pet godina. Tada, 1912, dolazi u Beograd, gde upoznaje Principa...

Loš otrov

Na Vidovdan 1914. automobil nadvojvode Ferdinanda prošao je pored četvorice atentatora koji nisu nisu smeli da pucaju. Tek je Nedeljko Čabrinović postupio po prethodnom dogovoru. Hladnokrvno je pitao agenta u kom se autu u povorci nalazi Ferdinand, a onda odvrnuo osigurač bombe i aktivirao je udarcem o ogradu. Međutim, atentatori su u Beogradu dobili zastarele bombe. Od aktiviranja do bacanja trebalo je brojati do trinaest, a Čabrinović nije smeo da je toliko drži u ruci, bojao se da je neki agent ne vidi i otme mu je. Zato je bombu bacio odmah, i ona je pala na nadvojvodin auto, ali nije eksplodirala tada, već tek kad je pala pod sledeće vozilo u koloni... Putnici u njemu bili su teško ranjeni, ali Ferdinand je ostao nepovređen.

Čabrinović je odmah zatim preskočio ogradu koja kej razdvaja od Miljacke. Progutao je otrov koji je poneo iz Beograda i zahvatio rukom vodu iz reke da ga lakše proguta. Misleći da će umreti za koji čas, okrenuo se izazivački ka agentima koji su jurili ka njemu. Ali otrov je bio loš - nije ga usmrtio, već mu je samo spržio ždrelo. Tu, na obali reke, policajci su ga zverski pretukli...

Osuđen na dvadeset godina teške robije, a kaznu je izdržavao u Terezinu u Češkoj. Posle godinu dana tamnovanja u neljudskim uslovima, lekari su u decembru 1915. konstatovali da je tuberkulozni otok žlezda kod njega neizlečiv i vratili ga u ledenu ćeliju da umre. Preminuo je 23. januara 1916. godine.

Slavu izvršioca atentata poneo je Gavrilo Princip. Čabrinović se, iako je pokazao podjednaku hrabrost i spremnost, pominje tek ponekad.

5. Branimir Ćosić: Život uz bolest

Književnik rođen u Štitaru, rano oboleo od tuberkuloze, najvažnije delo posvetio ratnom i posleratnom životu Beograda, u kojem je radio kao novinar

Istaknuti književnik međuratnog perioda Branimir Ćosić rođen je u učiteljskoj porodici 1903. u Štitaru, selu pored Šapca. Sa dve godine ostao je bez oca, koji je umro od rane zadobijene na političkom zboru. Zato je majka, koja se požrtvovano posvetila sinu jedincu, imala ogroman uticaj na dalji piščev život. Ona je, pored učiteljevanja, pisala i objavljivala pesme, priče i pozorišne igre za decu. Kad je 1914. dobila posao nastavnice, preselili su se u Beograd.

Okupirani Beograd

Za vreme školovanja u okupiranom Beogradu 1916. godine, Branimir se razboleo. Imao je “zapaljenje porebrice, zapaljenje pluća i konačno grip”. Da ne bi zaostajao u učenju, majka mu je za nastavnika uzela jednog tada poznatog pesnika da ga privatno podučava. On ga je uputio u svet literature, pa je Branimir Ćosić već sa šesnaest godina učestvovao u osnivanju književnog kluba i počeo da piše. Sa 18 je zbog tuberkuloze prešao u Dubrovnik. Zbog oskudice, prinuđen je da radi kao novinar, prvo u Politici, a onda u Pravdi. Zauzetost novinarstvom mu smeta da polaže ispite na Pravnom fakultetu, pa će kasnije upisati književnost - i takođe odustati.

Bolest ga uporno prati, i on u 19 godini počinje lečenje u Sloveniji, Francuskoj i Švajcarskoj, ali tuberkuloza je tada bila teško izlečiva, a on nije imao novca za duži boravak u nekom od poznatih sanatorijuma. U manastiru Voljavča na Rudniku piše svoj prvi roman “Vrzino kolo”, u kojem žigoše moralnu posrnulost beogradske “zlatne mladeži” posle Prvog svetskog rata. I u drugom romanu, “Dva carstva”, Ćosić se bavi pitanjima morala. Njegov književni junak je nesmotreni mladić, zaljubljuje se u udatu ženu, ali pod uticajem manastira i kaluđera odriče se grešne ljubavi i vraća u Beograd.

Glavno delo

Novinarski posao suočava ga s tamnom stranom života, podstiče na kritičko sagledavanje političkih i društvenih problema, i on ubrzano sazreva. Spaljuje sve svoje dotadašnje rukopise i počinje da piše “Pokošeno polje”, roman o životu Beograda, koji će mu obezbediti mesto u istoriji srpske književnosti.

Prvi deo romana je Ćosićeva svojevrsna autobiografija, u kojoj je, kroz lik glavnog junaka, novinara, potresno ispričao svoje ratom oduzeto i uništeno detinjstvo i ostavio autentično svedočanstvo o austrijskoj okupaciji Beograda, poniženju i gladi, praćenim gubitkom nacionalnog ponosa kod mnogih. U drugom delu svog romana Ćosić je predstavio tmurnu sliku posleratnog života političkog i poslovnog sveta, moralnu posrnulost, malograđanštinu, nestanak ljudskosti. Čuveni beogradski izdavač Geca Kon od polovine 1932. mesečno mu isplaćuje akontaciju za taj roman, što znatno popravlja njegov materijalni položaj. U julu 1933. počeo je da zida kuću i planira svadbu sa verenicom, koju je upoznao u sanatorijumu u Sloveniji. U avgustu završava “Pokošeno polje”. Kada nekoliko nedelja kasnije prvi primerci izađu iz štampe, on će povesti verenicu i njenu majku na Avalu na ručak, da proslave. Od vožnje u otvorenom automobilu prehladiće se i pasti u krevet, iz kojeg nikad nije ustao.

Umro je u januaru 1934. godine.
6. Sloboda Trajković: Ljubav i smrt u ratu

Verenica Ive Lole Ribara stradala na Banjici jer, uprkos zverskom mučenju, nije želela da izda svog dragog

Sloboda Trajković rođena je 1918. godine u porodici uglednog beogradskog apotekara Svetolika Trajkovića. Pred Drugi svetski rat upisala se na studije hemije, a kad je Jugoslavija okupirana, zajedno sa svojom porodicom aktivno se uključila u pokret otpora koji su vodili partizani. Njen otac davao je velike količine lekova i sanitetskog materijala za borce, a brat Miroslav služio je kao veza u Beogradu.

Rat sprečio brak

Ivo Lola Ribar bio je dve godine stariji od nje. Njegov otac Ivan, predratni političar, neko vreme predsedavao je Narodnom skupštinom, a kao advokat branio je komuniste. Lola je studirao pravo, prvo u Parizu, zatim u Ženevi, a naposletku u Beogradu. S navršenom dvadeset jednom godinom, Ivo Lola Ribar postaje sekretar Centralnog komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije i jedan od najbližih Titovih saradnika. Lolin mlađi brat Jurica bio je slikar.

Sloboda je bila Lolina verenica. Za 6. april 1941. bio je zakazan ručak na kojem će se utanačiti detalji njihove svadbene ceremonije. Međutim, počeo je rat. Oba sina i stari Ribar odlaze u partizane.

U januaru 1942. specijalna policija u Beogradu zaplenila je pismo koje je Lola sa slobodne teritorije poslao Slobodi. “U mom životu postoje samo dvije stvari: moja služba našem svetom cilju i moja ljubav prema tebi, najmilija moja. Našu sreću i život koji smo htjeli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, već samo preko naše borbe i naše pobjede. I zato su te dvije stvari, u suštini, u meni samom, jedno”, pisao je između ostalog.

Policija hapsi sve Trajkoviće: oca Svetolika, majku Milenu, sina Miroslava i ćerke Veru i Slobodu, i od Slobode traže da Loli Ribaru odgovori, i zakaže mu sastanak negde gde mogu da ga zarobe. Ona odbija, iako je podvrgnuta zverskom mučenju, i svesna cene koju će njena porodica morati da plati - 9. maja 1942. svi su pogubljeni na Banjici.

Lola Ribar poginuo je na Glamočkom polju 27. novembra 1943. godine, neposredno pred poletanje partizanske misije na pregovore sa saveznicima. Mesec dana ranije, u sukobu sa četnicima u Kolašinu, gine i Jurica. Ivan Ribar u novembru 1943. je u Jajcu, sprema se da predsedava Drugim zasedanjem Avnoja, na kojem će biti stvorena nova Jugoslavija.

Pismo ocu

O Lolinoj pogibiji izveštava ga Tito. On traži da jave Jurici. Tito mu onda kaže da je poginuo i Jurica, i predaje pismo nađeno kod Lole, koje je nameravao da pošalje ocu: “Dragi moj tata! Iako se još - kažu - ne zna sigurno, ja znam i osjećam u trenutku kada ti ovo pišem da našeg dragog, dobrog Jurice više nema... Riječi su suvišne, dragi moj tata, riječi ne mogu izraziti svu težinu udarca koji nas je zadesio. Volio bih stotinu puta i radi njega, koji je bio bolji od mene, i radi svih nas, da sam ja pao na njegovu mjestu. Ali, eto, dogodilo se drugačije. Nikada ova rana neće zacijeliti. Ja sam samo godinu dana poslije moje Slobode izgubio brata - dva bića koja sam toliko volio, a koja su tek bila na pragu života. Ali znam kako je tek tebi, dragi tata, koji si izgubio sina, našeg mezimca. Nemoj plakati, ne daj se, tata!”

U julu 1944. Nemci su u sremskom selu Kupinovu streljali Lolinu i Juričinu majku Antoniju. Ivan Ribar umro je 1968. godine.

7. Delfa Ivanić: Nudila sebe za Dražu

Žena koja je osnovala Kolo srpskih sestara, podržavala ravnogorce i 1946. nudila komunistima da umesto Dragoljuba Mihailovića streljaju nju

Delfa Ivanić rođena je u Podgorici 1881. godine. Njen otac Ivan Musić (1848-1888), srpski katolički sveštenik, bio je jedan od najistaknutijih vođa ustanka protiv Turaka u Hercegovini.

Životne bure

Delfa je imala pet godina kad je ostala bez majke, a sedam i bez oca. Usvojili su je Mihailo Bogićević i Katarina Konstantinović, bliska rođaka i velika ljubav Mihaila Obrenovića.

Studirala je hemiju u Ženevi, ali posle dve godine vratila se zbog poočimove smrti. Zaposlila se kao nastavnica u Skoplju 1900. godine i tu upoznala i Ivana Ivanića, književnika, srpskog vicekonzula u tom gradu i poznatog nacionalnog i kulturnog radnika. Godinu dana docnije venčali su se i ona je napustila posao u školi. Uvek uz muža, zbog njegovog posla često je menjala mesto stanovanja, pa je tako živela u Skoplju, Carigradu, Budimpešti, Rijeci, Trstu, Frankfurtu na Majni... Kako u braku nisu imali dece, Delfa je preuzela brigu o Ivanovoj ćerki iz prvog braka Ivanki.

Boraveći s mužem u Skoplju i Carigradu, Delfa Ivanić detaljno se upoznala sa životom i patnjama srpskog naroda koji je živeo u Osmanskom carstvu. Vođena željom da im pomogne, zajedno s proslavljenom slikarkom Nadeždom Petrović, u leto 1903. osnovala je humanitarno društvo Kolo srpskih sestara. Ime društva smislili su i pravila napisali Branislav Nušić i Ivan Ivanić. Na osnivačkoj skupštini u Kolarcu bilo je 3.000 žena, koje su pre Engleskinja tražile pravo glasa...

Naredne četiri decenije života Delfe Ivanić protekle su u dobrotvornom radu, a spisak njenih postignuća je impresivan. Osniva 1913. bolnicu za ranjenike iz balkanskog rata u albanskom Lješu, a zatim odlazi u Drač, gde, brinući o najtežim bolesnicima, dobija tifus... Početkom rata 1914. ona s ledi Pedžet formira bolnicu u Skoplju, iz koje se 1915. povlači poslednja, s vojskom i narodom, do albanske obale. U Italiji saznaje da srpski zarobljenici u Nemačkoj i Austrougarskoj masovno umiru od gladi, pa organizuje srpske žene u Parizu, Ženevi i Nici, i uspešno nagovara francusku vladu da šalje pakete s hranom, koji su spasli nekoliko hiljada života...

Predsednica Kola postala je 1940, a na početku Drugog svetskog rata ovo društvo pruža prvo utočište izbeglicama iz NDH i Slovenije... Pošto je odbila njihovu ponudu za saradnju, Nemci su u jesen 1942. zabranili rad Kola srpskih sestara, a nju uhapsili. Po izlasku na slobodu uključuje se u aktivnu podršku Draži Mihailoviću. U zimu 1944. Nemci je opet nakratko hapse, ovog puta u grupi pristalica ravnogoraca.

Treće hapšenje

Partizane je sačekala u Beogradu, i uhapšena je po treći put, sada “kao neprijatelj komunizma”. Na insistiranje nekih predratnih političara koji su prišli uz novu vlast, oslobođena je brzo, a Kolo srpskih sestara je ukinuto. Kad je u junu 1946. počelo suđenje Draži Mihailoviću, Delfa Ivanić se javila za svedoka odbrane! A kad je Draži izrečena smrtna presuda, pisala je Prezidijumu Narodne skupštine FNRJ i ponudila ponudila svoj život u zamenu za njegov. Uhapšena je tada i četvrti put! Posle toga nije učestvovala u javnom životu. Umrla je u Beogradu 1972, ostavivši za sobom knjigu “Uspomene”.