BRANKO KRGA: Velikog rata neće biti!

„Jeste, tačno je da se sve odvija filmskom brzinom, a tačno je i da nijedna kriza od završetka Hladnog rata nije okončana.“

Kada se 1. jula 1991. probudio u Moskvi, osetio je toplinu oko srca. Nikada ranije nije dolazio u SSSR. Kao i većina naših građana, novopostavljeni vojni ataše bio je uveren da će domaćini podržati opstanak Jugoslavije, u kojoj se dobrano kuvalo. Svi su govorili da je srpsko-rusko prijateljstvo posebno, neraskidivo! Doduše, kao dobar poznavalac istorije, Branko Krga je znao za neke događaje koji baš i nisu mogli da podupru njegov optimizam. Ipak, nije hteo da kvari prve dane službe u diplomatiji. Sve dok ga na njih nije podsetio jedan ruski maršal.

„Pitao sam ga na jednom prijemu zašto ne stanu iza nas. Sukobi u Jugoslaviji već su bili počeli. Negirao je da ne staju. Izdvojio me je iz grupe diplomata u stranu: ‘Stajemo, stajemo... ali da ti malo objasnim. Vi ste bili poslednji koji ste priznali SSSR, tek 1940. Bili ste prvi koji ste pobegli iz socijalističkog tabora 1948. Bili ste ne drugi, nego prvi u celom svetu koji ste napali SSSR kada smo ušli u Mađarsku 1956. Isto je bilo i 1968, Čehoslovačka je bila u pitanju. Da ne spominjem Avganistan 1979. Pa šta hoćete?!’“

Da li je zato Andrej Kozirjev imao stav da se zbog Srbije ne treba žrtvovati?

Kozirjev je smatrao da ne treba kvariti odnose sa Zapadom jer se Srbi okreću Moskvi samo kad im je teško. Kad je situacija normalna, kad se problemi reše - Srbija gleda put Zapada. S njim sam imao povremene kontakte, često ne direktne. U Beogradu su smatrali da je on u tesnoj vezi sa zapadnim predstavnicima. Interesantniji su mi bili razgovori s Vitalijem Ćurkinom.

Ko zna, možda je i bio. Upoznala sam njegovog brata u Amsterdamu, domaćini su me uveravali da je kao preprodavac naoružanja bio rado viđen gost. A Ćurkina sam gledala kako kod Radovana Karadžića lupa šakom o sto i baca stolice. Nadam se da niste imali tu vrstu „interesantnih“ razgovora. Šalu na stranu, ima li istine u ocenama da Rusi i danas tako misle?

Mislim da je takva teza dugo vladala u delu ruskog establišmenta, rekao bih - posebno u krugovima oko Ministarstva inostranih poslova.

A u drugim strukturama?

Građani su nam uvek iskazivali iskrenu podršku i želju da pomognu, to ne može da se spori. Dobrim delom tako je bilo i u vojnim krugovima. Naravno, njihova deklarativna podrška nije mogla da postane i realna bez ministarstva koje usmerava odnose prema nama i drugim državama.

Da li se nešto promenilo?

Dolaskom Putina Rusija se poboljšala sama po sebi. U vreme kad sam bio u Moskvi, do 1994, na sceni je bio opasan proces, koji je mogao da rezultira daljim rasturanjem Rusije po raznim osnovama. Posle odlaska Jeljcina u prvi plan su istaknuti nacionalni i državni interesi, sređivanje države, što se odrazilo na status Rusije kao velike sile, samim tim i na odnos prema Srbiji. Zastupajući, pre svega, svoje interese, Rusija Srbiju danas podržava u određenoj meri.

Hajdemo onda od kraja, generale. Ode nam Milo u NATO.

Pred Crnom Gorom je višemesečni put prijema u NATO. Poziv je očekivan. Od proglašenja nezavisnosti 2006. u Podgorici su jasno iskazivali želju da uđu u taj vojni savez. Ono što je do sada urađeno ukazuje da to neće bitno uticati na situaciju na našim prostorima, niti će suštinski poboljšati, niti će pokvariti bezbednosnu situaciju naše zemlje. Uostalom, NATO je već prisutan u okruženju Srbije, mi imamo kontakt s njim i na KiM. Još jedan mali prostor zaista neće promeniti te odnose.

Da li će poremetiti odnose u Crnoj Gori? Dosta je onih koji misle da prilikom pozivanja Crne Gore u NATO nije poštovana demokratska procedura.

Da nisu poštovani neki demokratski principi, kao što je, na primer, referendum, moglo bi da se uzme kao činjenica, ali ne treba zaboraviti da je takvih slučajeva već bilo kada su u ovu vojnopolitičku organizaciju primane Rumunija, Bugarska, baltičke republike. Evidentno je bilo da ove države nisu do kraja izvele potrebne reforme, ni u političkom sistemu ni u bezbednosnim strukturama, koje podrazumevaju standarde NATO. Crna Gora je dosta radila na reformi sistema bezbednosti.

Članstvo Crne Gore nema nikakvog smisla na nivou jačanja bezbednosti članica Alijanse, piše uticajni američki list Forbs.

Malih je kapaciteta, mislim prvenstveno na vojsku. Da li su u celini poštovani standardi NATO prilikom reformi, teško je u ovom momentu reći, jer mi nemamo uvida u te detalje.

Kako će se odluka Brisela odraziti na Rusiju? Moskva baš nije vesela.

Upravo ovo o čemu smo govorili, da li su promene korektno izvršene ili ne, nije bilo ključno prilikom slanja poziva Crnoj Gori da pristupi NATO, već je ključan bio interes glavnih igrača u toj igri. Amerika je demonstrirala da je NATO živa organizacija koja je privlačna za mnoge zemlje, pa i Crnu Goru. A time zaokružuju čitav prostor od Gibraltara preko moreuza do Sirije. Severni deo sredozemne obale je sada u rukama NATO.

Odluka ima strateški značaj.

Naravno da ima. I tu nije u pitanju samo interes nekoga da nešto dobije, u ovom slučaju NATO, nego interes aktera u Briselu da drugome onemogući prisustvo i pridobijanje prostora pod svoju kontrolu, konkretno - Rusiji. Rusija, inače, nije bila na ovim prostorima nekakav faktor koji kontroliše situaciju. U Crnoj Gori je, doduše, proteklih godina bilo angažovano dosta ruskog kapitala, pokupovane su nekretnine, veliki broj Rusa je počeo i da živi tamo, što se nije dopalo onima koji su hteli da onemoguće njihov dalji upliv. I taj faktor je sigurno imao uticaja da se potencijalni suparnik neutrališe.

Hoće li biti posledica?

Iz Rusije najavljuju da ovakvi potezi neće proći bez posledica. Verovatno i neće. Dovoljno je samo da Rusija povuče kapital, obustavi dogovore koje su imali sa Crnom Gorom, stornira planove, saradnju u vojnotehničkoj oblasti, turizmu... što će se sigurno nepovoljno odraziti na Crnu Goru. Pitanje je sad kako će se koristiti crnogorska obala, hoće li NATO postaviti neke instalacije, baze, što bi, s druge strane, moglo imati pozitivnog uticaja na privredu, pre svega. Videće se narednih meseci.

Pojedinci godinama propagiraju pristupanje Srbije NATO. Tvrde da će Rusi žestoko pritisnuti Beograd da ne krene istim putem kao Podgorica.

Vidimo da se o tome danima raspravlja u zapadnim centrima. Priče su podgrejane posle odlaska srpske delegacije u Rusiju. Smatram da u poseti premijera Vučića nema ničeg misterioznog. Srbija je suverena država i ima pravo i obavezu da svoju vojsku drži na odgovarajućem nivou. To je, ako hoćete, deo međunarodnih obaveza na kojima i Zapad insistira: da se zaštiti vazdušni prostor i kontrolišu granice.

Srbija ne pada pod uticaj Rusije?

Ruski predstavnici tvrde da i ne žele takvu relaciju, niti je srpska delegacija s takvim namerama otišla u Moskvu. Priča je jednostavna: naše naoružanje je dobrim delom i pre bilo rusko, pre svega u avijaciji i raketnim jedinicama, normalno je da tu postoji i obuka kadra. Sve je već bilo organizovano da se prihvate neki novi sistemi, koji bi bili nabavljeni na ovaj ili onaj način. Na to gledam pozitivno i mislim da niko ni u regionu ni šire ne treba da bude zabrinut. Uostalom, sličnih aranžmana naša zemlja ima i sa mnogim zapadnim zemljama. Srbija tim naoružanjem sigurno neće nikoga ugrožavati. Samo će svoju odbranu učiniti pouzdanijom. To treba da bude u interesu svih koji su zainteresovani za mir i stabilnost, normalnu komunikaciju, ekonomski razvoj i sve ostalo što život građana i Srbije i šire čini boljim.

Kako da bude bolje kad se često ratuje?

Od 1912. do 1999. bilo je pet sukoba s najvećim silama: turskom, ugarskom, nemačkom imperijom, na specifičan način sa sovjetskom imperijom, a 1999. NATO, sa SAD na čelu, napao je SRJ. Za ovih 87 godina građani Srbije praktično su bili u oružanom sukobu svakih 17. Prema demografskim kriterijumima, jedna generacija gura tridesetak godina, što znači da je svaka generacija bila u ratu.

Posle Drugog svetskog rata malo smo se odmorili.

Eto, samo oficiri koji su rođeni tridesetih godina prošlog veka nisu vojevali.

Morate priznati da je tragično žrtvovana elita srpskog naroda, iako su svi ratovi i sukobi slavljeni kao pobede.

Jeste. Srbija je zaista jedina imala takvu sudbinu u Evropi i jedina se sukobila sa svim tim silama. A posle svakog sukoba trebalo nam je dugo da se oporavimo.

Sukobi su se prosto lepili za Srbiju. Zašto?

Mislim da nikada ozbiljno nismo analizirali zašto nam se to događa, zašto se tako nepovoljan razvoj događaja obrušio na našu zemlju. Naravno, postojao je niz istorijskih, geopolitičkih, vojnostrategijskih, ekonomskih i drugih okolnosti. Ali uglavnom se prebacivala odgovornost na nekog prethodnog vladara, garnituru na vlasti, na neki strani faktor ili na okolnost, kako je to Cvijić govorio, da smo „kuću sagradili posred druma“.

Položaj Srbije nema samo loše strane.

Veština garniture na vlasti jeste da afirmiše dobre strane, a ne da prednost da nepovoljnim okolnostima koje dovode do sukoba, ratova.

Pa i vi ste ratovali. CIA je objavila da će se Jugoslavija raspasti. Znali ste to i sami. Zar nije moglo mirno, kao u Čehoslovačkoj?

Vojska nema smisla ako se ne priprema za rat, ali u tadašnjoj JNA ratove smo, pre svega, videli kao odbrambene. Nismo ni mislili da bismo mogli međusobno da se napadamo. Uzdali smo se da će političke strukture u zemlji imati toliko pameti da se ne proizvede rat.

Da li ste mogli da im pomognete da se opamete?

Apsolutno je moglo nešto da se uradi, mada ima teoretičara koji smatraju da je sve što se dogodilo - moralo da se dogodi. Svi možemo da budemo generali posle bitke.

Jeste li ukazivali na opasnosti od rata? O tome postoje oprečna svedočenja.

Zaista smo nastojali da utičemo na to da se strasti primire. Ali Kadijević, Adžić i Brovet nisu uspeli da ubede najviše političko rukovodstvo, pre svega lidere republika, da se problemi koji su postojali rešavaju civilizovano, dogovorom. Da smo se civilizovano razdružili, danas bismo bili na znatno višem stepenu međusobne saradnje, pre svega u oblasti ekonomije, kako su to Česi i Slovaci odradili. I sovjetska federacija se raspala. Bivših 15 republika SSSR nije ratovalo, mnoge već prave neke asocijacije u ekonomiji, bezbednosti... To se i kod nas moglo dogoditi.

Neki još nisu oprostili armiji što nije izvela puč.

I to je za ozbiljnu analizu. Puč ne bi doneo rešenje. Antagonizam republičkih rukovodstava bio je ogroman. Moglo se ukloniti nekoliko najekstremnijih ili svi u vrhu vlasti, ali to ne bi dovelo do rezultata. Vojni pučevi ne uspevaju bez dobrog oslonca u narodu i uz određenu stranu podršku. Doduše, u delu naroda devedesetih godina bi vojska možda imala podršku, čak i u Sloveniji i Hrvatskoj, to se danas priznaje, ali je sve toliko bilo zatrovano nacionalizmom i separatističkim težnjama. Privremeno bi, možda, puč nešto zaustavio. Proces razgradnje države bi bio nastavljen. Možda na drugačiji način, uz manje oružanih sukoba.

A šta je bilo s međunarodnom podrškom? Kadijević je išao u Moskvu.

Ima nekih priča o Kadijevićevom putu u Moskvu i razgovoru s tadašnjim ministrom odbrane Jazovom. Ipak, mislim da od toga ništa nije bilo. Imao je poziv da dođe i u SAD, kod ministra odbrane. Ironija je da od Stejt departmenta tada nije dobio vizu.

Jugoslavija je bila otpisana?

Danas se to jasno vidi iz dostupnih dokumenata. Posle pada istočnog bloka Jugoslavija nije bila potrebna u obliku u kojem je postojala, kao tampon-zona. Na Zapadu su shvatili da nema više potrebe da podržavaju federaciju koja je počivala na brojnim antagonizmima, koji su i doveli do njenog raspada.

Srbija je označena kao glavni krivac.

U Srbiji su kasnije sprovedeni višestranački izbori, put tranzicije ka tržišnoj ekonomiji je bio problematičan, dovoljno da se Srbi stave na listu naroda koji ne razumeju nove procese koji su se događali u svetu. Ujedno, srpsko rukovodstvo je stalno tvrdilo da je u svemu u pravu. Kad sam došao u Moskvu, komšija u diplomatskom naselju mi je bio engleski novinar. Već su bili počeli problemi u Jugoslaviji i doslovno mi je rekao: „Kako vodite medijski nastup, tako se danas ne može dobiti ni fudbalska utakmica! A gde su ove krupne igre i problemi koji se oko vas valjaju!“

Opet novinari krivi, to nije moderno samo danas. E, ja u tome nisam učestvovala. Pisala sam za Borbu.

Dobrim delom ste i vi novinari uvučeni, nesvesno, da tako kažem, u takvu situaciju. Stvari se nisu predstavljale realno ni sopstvenom narodu ni svetskoj javnosti. Onda se nužno javlja problem.

I onda su sve iznenadila dešavanja na Kosovu i Metohiji.

Nisu nas ta dešavanja iznenadila. Problem KiM i dalje će biti problem. To vidimo i po funkcionisanju njihovih organa vlasti u odnosu s nekim zemljama i u odnosu prema srpskom i drugom nealbanskom stanovništvu. Nas je zaista čudilo to što su brojne zapadne zemlje, podržavajući ekstremne Albance, u suštini narušavale i neke svoje vrednosti i principe na kojima se zasnivaju njihove države i koalicije: pitanje prava na život, ljudskih prava, prava na teritorijalni integritet, privatnu svojinu, sva druga prava koja su opšta, univerzalna, koja su deo međunarodnog javnog prava. Bila su praktično narušavana na primeru KiM.

Tvrdite da priča nije dobila epilog?

Mislim da ta priča još nije dobila konačni epilog, da će se tek nakon izvesnog vremena stvarno razotkriti šta se to dogodilo. Ima nekih ljudi kod nas, verovatno i u drugim delovima sveta, uključujući i Zapad, koji smatraju da je to bio svojevrsni uvod u intervencije koje su se posle toga događale. Ja sam identifikovao preko 10 raznih objašnjenja zašto je došlo do rata. Geopolitički razlozi su među njima, a - kako je Vili Vilmer rekao - ispravljane su i „greške“ Drugog svetskog rata. Naravno, tu je i kontrola raznoraznih gasovoda, naftovoda, komunikacija ove ili one vrste, preko instaliranja velike baze na KiM, skidanja predsednika Miloševića i promene vlasti...

Šta vi mislite?

Pitanje je šta je bilo ključno. Verovatno ono što su mi govorili predstavnici Alijanse: reafirmacija kredibiliteta NATO, to jest utvrđivanje osnova za njegovo dalje postojanje. Ja sam rekao: Pa dobro, evo, izvršite pritisak na vlasti u Beogradu i na Albance, recite posle da je NATO izvršio uspešno pritisak i time ćete podići kredibilitet NATO.

Oni su ipak odlučili da „vežbaju“?

Hteli su da pokažu kako su jedina sila koja može da rešava probleme i šta mogu. Tako izabraše Srbiju. Zašto su izabrali baš Srbiju - to je duga priča. Svačega tu ima, istorijskih i geopolitičkih osnova, civilizacijskih... Ni tu nije moguće naći jedan odgovor. I elemenata revanšizma je sigurno bilo. Ali nije to ključno.

Kako nije? Drug Valter je pobio dosta Nemaca.

Ha, čuli ste za moj gotovo anegdotski razgovor s poljskim kolegom u Moskvi! Na prvom predstavljanju vojno-diplomatskom koru, a nekako se potrefilo da to bude u Ambasadi SAD 4. jula 1991, svi su pričali o problemima u Jugoslaviji. Ja novajlija, bio sam u centru pažnje. Hteli su iz prve ruke da čuju šta se događa. Objašnjavao sam da problemi zaista postoje, ali da će se smiriti.

Stvarno ste tako mislili?

Jesam. Prišao mi je Poljak, nasmejao se i rekao: „A vi ćete nastradati radi filmova!“ Začudio sam se o kakvim je sad filmovima reč, a on mi je kazao: „Svi smo mi voleli da gledamo vaše filmove kako pobeđujete Nemce, a sad će Nemci to da vam vrate.“ Tada je sva partizanska kinematografija pripisivana pretežno Beogradu.

Dok je Bata Živojinović mlatio Nemce, Beograd je hteo da smeni Jeljcina.

To je bilo višestruko pogrešno. I naivno ako se mislilo da Jeljcin neće saznati. A posle se traži podrška. To se kao problematično pokazalo i 1999. Nismo gledali kako da iz lomova izađemo - ako već ne možemo s benefitom, bar s manje ožiljaka. Tragali smo za rešenjima koja nisu mogla da opstanu. U Moskvi je avgusta 91. izbio puč. Potpredsednik Janajev, Jazov i ono društvo...

KGB?

Da. Hteli su da zaustave proces koji je krenuo. Kao diplomata i obaveštajac na zadatku, ja sam izveštavao šta se događa. Moj zaključak je bio da će pokušaj puča propasti. Kolega iz Beograda mi je rekao da skroz suprotno izveštavam od onoga što se ovde očekuje! Nije se uopšte dobro cenila situacija. A ako se Srbija u tom smislu ne uklapa u realnost, onda ne može računati na podršku.

Srbija se nije pokazala kao čvrst partner.

I ono što smo mogli da ostvarimo što se tiče podrške Rusije nismo iskoristili. Rusija je posmatrana kao majka koja može i dužna je sve da uradi, ali i kao tamo neki režim koji ne može ili neće. Između te dve krajnosti trebalo je tražiti prostora za realne razgovore, krajnje odgovorne i čestite, u kojima bi se tačno izložio naš interes, naše potrebe. I, naravno, da se poštuje ono o čemu se dogovori.

Tako je bilo i sa Amerikancima, Nemcima...

To je jedan od postulata koji bi trebalo da uđe u našu spoljnopolitičku doktrinu, jer male zemlje ne mogu da imaju luksuz da jedan dan kažu jedno, sutra drugo. Inače, nisam zapazio da postoji neki unapred zadati neprijateljski stav prema nama kada sam razgovarao s predstavnicima stranih službi. Kad smo iznosili kritičke stavove o reagovanju stranih sila, posebno povodom KiM, onda bi rekli: OK, dajte da vidimo rešenje, vaš stav kako da se pristupi tom problemu. E, tu smo mi bili hendikepirani, nismo imali jasne stavove o mnogim pitanjima.

Onda je SRJ zadesio „miting“ NATO, to jest, kako vi kažete, povraćaj kredibiliteta.

NATO je uoči bombardovanja, pred obeležavanje 50 godina postojanja, bio u dilemi kako dalje da se razvija, s obzirom na to da je Varšavski ugovor prestao da postoji. To su mi njihovi generali priznali. Talbot je o tome govorio. Što se tiče planova koje su imali - očigledno je da su napravljeni ranije. Kako je pisao general Klark u knjizi „Moderno ratovanje“, bilo je više verzija: od samog bombardovanja, preko kopnene operacije i raznih vidova angažovanja snaga. Interesantno je da je on tadašnjem načelniku GŠ generalu Dragoljubu Ojdaniću rekao da će za dva-tri dana potpuno da nas razbiju: neće ostati ne jedan tenk, nego ni kamion. Nije bilo tako, pa je bombardovanje poprimilo više karakter odmazde nego neke racionalne vojne operacije, koja je imala jasne ciljeve.

Uoči rata vi ste imali zanimljive ideje.

Predlagao sam da se otvori razgovor s predratnim vlasnicima rudnika. Ne da im se vrate. U tom smislu sam na jednom sastanku pomenuo Trepču i Francuze jer su oni tamo bili, Nemce i Glogovac, Kragujevac i Italijane... Smatrali smo to faktorom odvraćanja: interes je interes. Ali naišao sam na nerazumevanje. Vlajko Stojiljković mi je rekao da nisam normalan. Čime mi posle da vladamo, pitao je.

Jesu li vam doturani slični predlozi s druge strane?

Ministar odbrane Pavle Bulatović i ja bili smo s delegacijom u Rumuniji krajem 1997. Kod ministra inostranih poslova još nismo ni seli, a on je rekao da ima za nas odličnu ideju: da prihvatimo da prođe naftovod od Konstance preko Pančeva do Trsta. Ako prođe - Jugoslavija neće ući u rat, ostaće čitava. Bulatović je kazao da odmah napišem informaciju najvišem državnom rukovodstvu. Nikakve reakcije nije bilo, koliko ja znam. Interesantnu ocenu izneo je i vojni ataše Kanade tvrdeći da se Jugoslavija ne bi raspala da je krajem osamdesetih pustila da naftni gigant „Šel“ uđe na naše prostore.

General Perišić je otpisan kada je Miloševiću pisao da je „bolje s NATO da ostanemo na KiM nego da nas NATO istera iz KiM“.

Vojska je imala tačne proračune naših mogućnosti u odnosu na NATO i normalno je da niko razuman nije priželjkivao da dođe do rata. U traganju za rešenjem, on je video da je i to jedan od načina. Ja, međutim, mislim da je već bilo kasno. Zakasnili smo jedno 25 godina sa tim!

Otvaranje prema Zapadu očekivano je posle Titove smrti. Šansa je prokockana, kažu mnogi. Srbija nije videla ni da je pao Berlinski zid. A pojedinci su hteli da uvedu Rusiju u rat sa Amerikom...

Kroz istoriju Srbija je bila na strani pobednika, ali nije umela da to do kraja valorizuje.

Zašto brojni događaji u svetu i svi lomovi moraju nepovoljno da se odraze po nas? Stvarno nismo mogli ponekad da razumemo šta se dešava u svetu.

A posle 5. oktobra, danas?

Posle promena je bilo sličnosti, otezalo se s jasnim opredeljenjima, u nekom periodu čak i odbacivalo kao potrebno. Imamo već nekoliko desetina usvojenih strategija koje su često kontradiktorne. Ne postoji krovna strategija koja bi utvrdila generalnu liniju.

Ima jedna kineska poslovica: Džaba žurite ako ste na pogrešnom putu.

Taj luksuz Srbija više ne sme sebi da priušti, da luta, mora na pravi način da utemelji put.

Da li sazreva takva ideja?

Sazreva pomalo. Ranije je pokušaj pomoći ljudima na funkciji da odaberu prave saradnike ostajao bez reakcije. Stranački kriterijumi su uvek bili primarni u odnosu na stručnost. I oni sve znaju! Da nije tako, ne bismo imali ljude kojima je prvo radno mesto državni sekretar, pa čak i ministar. Ozbiljna država ne postavlja takve kadrove, nego se trudi da ovlasti one koji najbolje mogu da obave dužnost i doprinesu opštem interesu, a ne ličnom ili stranačkom.

Uh, nećemo o tome, pretvoriće se razgovor u moj monolog! Čega, osim pomenutih, Srbija treba danas da se plaši? Koji su bezbednosni rizici?

Strategija nacionalne bezbednosti definisala je 22 izazova, rizike i pretnje i oni su dosta korektno obrađeni na osnovu iskustava naše i drugih zemalja. Ipak, različite su ocene koji je izazov najaktuelniji. Najčešće se smatra da je to ugrožavanje teritorijalnog integriteta povodom aktuelnih događanja u vezi sa KiM. Drugi tvrde da su to nekontrolisane migracije koje se preko naše teritorije odvijaju prema zapadnoj Evropi, terorizam...

Demografska kretanja?

Pre nekoliko dana na ispitu iz predmeta Strategije postavio sam ovo pitanje i interesantno je da je jedan student odgovorio da su to nepovoljna demografska kretanja. Ako ne rešimo pitanje obnavljanja stanovništva, mi ćemo imati ne samo bezbednosne izazove i rizike, rekao je, već i ekonomske, političke... Taj mladi čovek je pozicionirao problem koji zaista postoji, ne samo u Srbiji. Na sreću, nema neposredne opasnosti kao devedesetih, ali ne treba isključiti razne provokacije.

A reakcija nemačke kancelarke Angele Merkel da preti opasnost od ratnih sukoba na Balkanu ako se ne reši migrantska kriza i ako oni zatvore granice?

Čim je situacija tako složena i opterećena brojnim problemima, moguće su provokacije i incidenti, ali mislim da do rata ne bi došlo. Ko bi ratovao?! Nije precizirala, verovatno je htela malo da izvrši pritisak na one koji je kritikuju u Nemačkoj. Ograde, dugoročno gledano, nisu rešenje. Rešenje je tamo gde je problem nastao, na Bliskom istoku. Sve drugo je samo lutanje u tome kako da se prevaziđe ta velika nevolja.

Ljudi imigrantima nesebično pomažu, ali ima i onih koji se plaše. Tvrde da izgledaju kao vojska: mladi, snažni, disciplinovani...

I Amerikanci primećuju da među izbeglicama nema devojaka. Jeste li zapazili? Porodice prolaze, najveći broj su momci od 18, 20-25 godina. Zbog čega? Da li su devojke ostale u Siriji, Iraku, otišle nekim drugim putevima? Momci deluju utrenirano, raspolažu mobilnim telefonima, i to ne običnim nego kvalitetnim, imaju račune u bankama... Naravno, najvećim delom ti ljudi su nesrećnici koji beže od nevolja koje su ih snašle. Srbi znaju šta to znači - dom se ne napušta bez nužde. Srbija nije rešila probleme svojih sunarodnika iz Hrvatske, BiH, sa Kosova, još je manji broj u kolektivnim smeštajima, mnogi nemaju posao ni rešeno štošta drugo. Da se sada opteretimo izbeglicama za koje Srbija nema nikakvu odgovornost, što je došlo do njihovog pokretanja, zaista bi predstavljalo veliki problem.

Rusi tvrde da je u toku suštinska priprema za primanje tuđe vojske. Ima takvih glasova i u samoj EU.

To naše službe sigurno kvalitetno prate. Na sreću, prethodnih meseci nismo imali bezbednosnih problema u tom smislu.

Mnogi cene da je to bitno nova geopolitička realnost s kojom se suočavaju i Srbija i zapadna Evropa.

Najbolje bi bilo da se smiri situacija, izbeglice vrate u svoje zemlje... Potom sve treba detaljno da se analizira i pronikne u suštinu nastalih problema.

Da li bi onda ruska intervencija u Siriji bila u svetu ocenjena kao pozitivna, prihvatljiva?

Ovo je prvo angažovanje van granica nakon 1989, kada se SSSR povukao iz Avganistana. Sigurno je da se rusko rukovodstvo nije lako odlučilo na vojnu operaciju, ali i da postoje procene šta bi se dogodilo da se nije odlučilo. Želim da verujem da Rusija ima izlaznu strategiju. Ne bi bilo dobro da se Rusija, SAD i druge zemlje uvuku u dugotrajni sukob, koji bi iziskivao veliko angažovanje, troškove, žrtve.

Tamo su zemlje NATO, ljuta Turska... Može li doći do sukoba Rusije i NATO ili je za region Bliskog istoka dogovorena nova faza razvoja?

Ne bi bilo poželjno da dođe do novih zaoštravanja. Sa Zapada stižu kontroverzne ocene: osuđuju intervenciju Rusije, ali i pregovaraju s ruskim predstavnicima. Lutaju u pogledu konačnog stava šta i kako dalje. Bilo bi dobro kada bi se usaglasili kako da se kriza primiri i kako da se narodu koji živi u Siriji prepusti da odlučuje o svojoj sudbini, Asadu... Ako dođe do oštrijeg sukobljavanja Rusije sa Zapadom, opet neće biti dobro. Ni za koga. Ni za Rusiju, ni za Zapad.

Ni za Srbiju. Ali već su ljudi navikli, kažu da je u Srbiji 1999. počeo treći svetski rat.

Velikog rata neće biti!

Nego, zaboravih da vas pitam: jeste li stvarno mason?

(smeh) Nisam ni mason, ni „ruski čovek“, ni saradnik bilo koje strane službe, kako su mi povremeno pripisivali razni „stručnjaci“. Ni član bilo koje stranke. Uvek sam, isključivo, odgovorno radio u interesu svoje zemlje.

(Piše: Branka Mitrović)