Nekadašni direktor RTS i ambasador Srbije u Bugarskoj Aleksandar Crkvenjakov govori o stanju u srpskim medijima danas i ističe kako nekad nije bilo cenzure.

Kao urednik Dnevnika, iznad mene su bili samo glavni i odgovorni urednik i generalni direktor. Sećam se da sam direktora Milana Vukosa samo jednom video u desku. Ali, kažem, bilo je nekih okvira koji se nisu prelazili.

Je li bilo poziva poput onih o kojima je govorila Olja Bećković?

Ima benignih i malignih poziva. Ako neko zove i pita zašto mene nema, a nekoga ima, to nije pritisak. Jeste jednom Velja Ilić zvao da mi preti u svom stilu, „da će nas izbaciti na ulicu“. Ali, kad sam ja digao glas, onda je on ućutao. Ali, prave pretnje nisam dobijao. Jednom sam ja zvao Vučića i rekao mu: „Aman, iz mrtvih smo vas vratili, bili ste na ivici cenzusa. Svaki dan ste u programu, a kad god otvorite usta u Skupštini vi raspalite po RTS-u“. On mi je odgovorio da su mu to politički poeni. Pa, nemojte na nama da dobijate političke poene! Jedino smo držali embargo na pojavljivanje Šešelja uživo, jer je svaki put napravio cirkus.

Kada su vas 2001. pitali šta je najveći problem RTS, vi ste odgovorili: "Premnogo grehova, premnogo očekivanja, premnogo ljudi, premalo para, premalo stručnjaka, premalo opreme..."

Mislim da je to latentno stanje RTS-a. Za vreme mog mandata smanjio sam broj zaposlenih za 2.000 i - ostao živ. Na kraju, nije mene Tijanić oterao 2004, otišao sam sam, jer sam smatrao da je red da podelim sudbinu svih tih ljudi. RTS je veliki sistem, napravljen, pre svega, da proizvodi informativni program. Mašineriju koju ima RTS niko nema, da 300-400 ljudi bude u informativnom programu, plus dopisništva. I da pravi kulturni program, školski, dečiji...

Najavljeno je vraćanje pretplate, sada kao takse.

Ne verujem da će moći da ožive pretplatu. Kad nešto dvaput ukidate, pa vraćate, to niko neće da plaća. Ja plaćam jer smatram da mi je to moralna obaveza. Mislim da je jedan od klišea da je evropski princip da javni servis mora da bude na prihodima kao što su taksa, pretplata, a da ne može da bude na budžetu. Znam da u Evropi ima više primera da je javni servis na budžetskim parama, a da mu je zakonom garantovana nezavisnost. Tako je u Bugarskoj, Španiji, dobrim delom u Grčkoj... Dok je Đelić bio ministar finansija napravili smo vrlo lep predlog sistema finansiranja RTS-a, kao parafiskalnu stavku. Bila je to minimalna taksa u platnom prometu, koju niko ne bi osetio na uplatnici. Došli smo do vrlo solidnog rešenja, pustili ga u Skupštinu kao zakonski predlog, ali to je bio period kraja Vlade Zorana Živkovića i desilo da čak ni svi poslanici DS-a nisu glasali za predlog i on je propao. Mislim da bi to bilo stabilno rešenje za RTS, koje bi moglo i sada da se primeni, ali bi verovatno bilo dosta galame. Ovako, mislim da pretplata neće profunkcionisati. Jedino ako se uvede kao porez, što je slučaj u Velikoj Britaniji. Bi-Bi-Si zaradi sam pet dosto, a od takse dobija 95 odsto.

Svojevremno ste tražili da se ukinu direktni skupštinski prenosi na RTS.

Da, to je uništilo Drugi program. Političarima je u interesu da imaju estradnu skupštinu, a i kolegama novinarima odgovara da ima prenosa kako ne bi morali da idu na sednice. I predstavnici EU su nam govorili „ jeste da nije po evropskim principima da vas neko tera da prenosite, ali vi ste mlada demokratija, možda u ovom trenutku to nije loše“. Niko ne sme javni servis da primorava da prenosi bilo šta, osim u slučajevima ratne opasnosti, urgentnih situacija. A kada vam svaki dan curi po nekoliko sati na te sadržaje, to je ubijanje programa. Isto je i sa konferencijama za štampu. Jednom me je prevario Koštunica, tada je bio predsednik SR Jugoslavije. Javljeno nam je da je hitna konferencija za medije u 16 časova. Mislio sam da će da bude nešto od velike važnosti. Pošaljem reportažna kola, promenim programsku šemu, kad ono – puć. Potpuno nebitno. To sam uradio tada i nikad više. Koštunica je, inače, bio stalno uvređen, tvrdio da ga ne volimo, da RTS radi protiv njega. Prva odluka po dolasku na čelo Vlade Srbije bila je da me smeni.

Neko se našalio da se sada organizuju redovne vanredne konferencije za medije.

Pričam sa kolegama koje kažu: „Šta da radim, kad svi prenose, onda moram i ja“. Mislim da je kontraproduktivno, ali političarima to nema ko da kaže.

(Istinomer)