ZLATNI CITATI VLADIKE NIKOLAJA Evo kako je govorio svetac, ovo su jedini video-snimci njegovog glasa

Na današnji dan 1881. godine Rođen je srpski episkop Nikolaj Velimirović (Nikola), teolog, književnik i besednik, vladika ohridski i žički, jedna od najumnijih glava Srpske crkve i naroda uopšte.

Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Njegovi sledbenici se nazivaju nikolajevci.

Centralno mjesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres.

Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti.

2003. godine Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala za sveca i od tada ga slavi kao svetog Nikolaja Žičkog.

Biografija

Po završetku studija u Švajcarskoj i doktorata u Bernu, studirao je filozofiju na Oksfordu i u Ženevi (drugi doktorat). Po povratku u Srbiju radio je kao profesor.

Zamonašio se 1909. u manastiru Rakovica, nakon neobičnog ozdravljenja. Završio je Duhovnu akademiju u Petrogradu.

Prvi svetski rat proveo delom na Solunskom frontu povlačeći se sa srpskom vojskom a kasnije i u Britaniji i SAD kao izaslanik srpske vlade, s ciljem da se tamošnjoj javnosti predstavi srpska stvar.

Između dva svetska rata predvodio je Pravoslavnu narodnu hrišćansku zajednicu, poznatu kao Bogomoljački pokret, samonikli pokret malih ljudi koji su težili višem nivou duhovnosti od onog koji omogućava klasičan parohijski život. Bila je to vrlo netipična pojava za srpske prilike.

Obnovio je brojne srpske hramove, najviše u Ovčarsko-kablarskoj klisuri ali i u Južnoj Srbiji (danas Makedonija).

Tokom Drugog svetskog rata nalazio se u zatočen od Nemaca (Ljubostinja, Vojlovica), zbog podrške državnom udaru od 27.3.1941. Izvesno vreme proveo je i u logoru Dahau s patrijarhom Gavrilom (Dožić). Bila su to jedina dva visoka crkvena zvaničnika u Evropi koja su se nalazila u koncentracionom logoru. Nije se nikada više vratio u Srbiju.

Upokojio se 1956. u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu u Pensilvaniji (SAD), a sahranjen je na srpskom groblju pored manastira Svetog Save u Libertvilu. Mošti su mu prenete u Srbiju 1991. kada ga je Srpska Crkva kanonizovala za svetitelja.

Kao autor bio je neobično plodan a poznatija dela su: "Religija Njegoševa", "Besede pod Gorom", "Iznad greha i smrti", "Duša Srbije", "Srbija u svetlosti i mraku", "Duhovni preporod Evrope", "Agonija crkve", "Reči o Svečoveku", "Molitve na jezeru", "Omilije", "Ohridski prolog", "Teodul", "Srpski narod kao Teodul", "Srednji sistem", "Indijska pisma", "Kasijana", "Žetve Gospodnje", "Divan", "Jedini Čovekoljubac" i dr.

Beseda Prepodobnog Justina Ćelijskog

Svakako pročitajte izuzetno nadahnutu i slikovitu besedu Prepodobnog Justina Ćelijskog izgovorenu na 10-to godišnjem parastosu Vladici Nikolaju, 1966. godine u Leliću, u Nedelju mitara i fariseja.

Komarac treba da govori o uzletima i poletima orla! Najvećeg srpskog orla u istoriji Srpskog naroda i ovog svetog kraja. Šta komarac može da odzuji? Šta!? Šta svećica da kaže o Suncu? Kako će svećica da hvali Sunce? Oprostite, ali svi današnji Srbi - sitne smo male svećice, a Sunce, zaplovilo po srpskome nebu, drugo sunce je Sveti Vladika Nikolaj. Mi, krpelji, današnji Srbi krpelji, ne možemo da vidimo Sunce. Zarili smo se u runo evropske kulture: bioskope, pozorišta, blagostanja, garderobe, jelovnike... Krpelji! Nama blista Sunce, a očima ga ne vidimo. Mnogi su Srbi tako rođeni. Mnogi namerno oslepeli sebe danas. Gle, zar ti možeš ceniti Sunce, kada Tvorca sunca ne priznaješ. Ti, ugašena svećico srpska! Kad ne bi Gospod svaku moju reč pretvorio u Heruvima, u Serafima, u Anđela, ja ne bih mogao dostojno, ni izbliza dostojno, pohvaliti najvećeg Srbina posle Svetog Save, Ravnoapostolnog Svetog Vladiku Nikolaja Srpskog.

Dva čoveka ima Srpska Crkva i Srpski narod. Prvi Sveti Sava, jedino do sada Ravnoapostolni. Oprosti Sveti Vladiko! A ti za mene i za sve zdrave srpske duše, drugi si Ravnoapostolni Vladika Žički, Srpski Sveti Zlatoust!

I sve što je rekao - nebesko je blago. Sve što je napisao - nepropadljivo, Nebesko, večno zlato. Zaista, ako učinite izlet kroz velike Svetitelje Božije, kroz velike svete pisce Crkve Hristove, posle Svetog Jovana Zlatoustog, carigradskog svesunca, najbliži njemu je Sveti Vladika Nikolaj, Sveti Damaskin, Grigorije Palama i još malo njih. Kako je on neiskazano veliki. A Srbi, bedni, nesrećni Srbi! Videste li svog Vladiku u Akademiji nauka srpskih? Ne, ne, ne!

Srbi, mucavi narod, mucavi narod.... Da nije ovog slavnog Zlatousta Srpskog, zar bi Srbinovo pesništvo i sveg Srpstva postojalo? Evo Srpskog Svetog Damaskina. Evo u istinu najvećeg pesnika srpskog. Većeg od svih slavnih velikih pesnika. Samo da je ostavio Duhovnu Liru, bio bi ravan Svetom Damaskinu. A on? Svaka mu je reč pesma, pesma večna, pesma o Večnosti. Pesma o Večnoj Istini, pesma o Večnoj Pravdi, pesma Jedinom i Istinitom Bogu svih svetova - Gospodu Hristu.

Danas, to je mit, legenda! Legenda za koga? Za koga?! Borac svega najvećeg u srpskoj istoriji, svega najvećeg u istoriji roda ljudskog i ove gubave zvezde što se zemlja zove - Gospod Hristos, za mnoge i mnoge Srbe posle Svetoga Save. Gospode, oprosti Srbima!

Šta Srbin zna o srpskoj nauci? O srpskoj crkvenoj nauci? O nauci uopšte? Evo Srpskog Svetog Vasilija Velikog. Šta je bio Sveti Vasilije? U četvrtom veku bio je najveći i najučeniji čovek svoga doba i Svetitelj Božiji. Ali je on znao da učelje ništa ne znači bez svetiteljstva Božijeg. Danas, mi Srbi imamo njega - Srpskog Svetog Vasilija Velikog, u istinu Velikog. I sve tajne, tajne velike, tajne svih svetova Božijih, susrećemo u njegovim delima. Sećate se njegovih beseda koje je govorio kao mladi jeromonah, do njegovih divnih himni Gospodu Hristu, do akatista Vaskrsitelju Hristu. Sva bića, od molekula do Arhanđela, sve je zahvatila njegova sveta i velika duša. Njegov ogromni um dao je nauku kakvu srpski čovek i Srpski narod znao nije. Svi mucavi, svi mutavi do njega! Kroz njega je progovorila srpska duša, progovorila svetosavski sjajno, heruvimski, gromovski progovorila ogluveloj srpskoj duši. Ogluveloj od politike, od stranaštva... Ogluveloj za sve što je večno, za sve što je Hristovo za sve što je svetosavsko. I on, on prost jeromonah, ismevani kaluđer srpski, beogradskim ulicama ide u najskromnijoj mantiji. Mnogi se stide i gnušaju njega. A on? On ovamo diže ustanak, najveći ustanak posle Svetog Save, koji je učinjen u Srpskome rodu. Taj je duhovni ustanak stvorio mladi jeromonah Nikolaj. Počeo kao mladi jeromonah, a završio kao Ravnoapostolni Svetitelj Ohridski i Žički. To je crkvena filosofija, crkvena mudrost! A srpska filosofija, filosofija naših univerziteta? Avaj!

A on? U filosofiji srpskoj, u stvari jedini filosof. On, Sveti Grigorije Bogoslov - Srpski Sveti Grigorije Bogoslov. Kad to kažem, ja kažem najveći kompliment, najveću pohvalu koja se može reći. Grigorije Bogoslov, najveći um koji je sagledao tajne Božanskog Bića. Više nego iko od ljudi po daru Božijem. Eto, njemu slična dao je Gospod Srpskome rodu. Srpski večni Grigorije Bogoslov.

Ali, komarac ima još da zuji! Evanđelist među svetim Evanđelistima. Evo Srpskog Svetog Evanđelista. Zamislite, svaka reč njegova je blaga vest. Svaka reč njegova - malo Evanđelje. Kao mirisavi koren, šta ga više tareš, to više miriše. Tako, kada čitaš Vladiku Nikolaja, što ga više čitaš, ti se više moliš kroz njegova čitanja i osećaš koliko Nebeskog mirisa arhanđelskog u njegovim delima. Koliko Evanđelja Večnog, onog Evanđelja u koje Anđeli žele zaviriti. On, on je nama Srbima to Evanđelje kazao najrečitije. Najrečitije za čoveka, pa i za Anđele.

Među Svetim Apostolima, evo njega Srpskog Svetog Apostola! O, ko je tako Srpsku zemlju prohodio, Evanđelje Hristovo i Blagovest Hristovu propovedao kao on? Od Ohrida do Budima, od Pirota do Vranja, od Prohora Pčinjskog do Rijeke. Niko kao on, Apostol - Episkop. Apostol i Episkop - Ravnoapostolni Sveti Vladika Nikolaj.

Evo najvećeg Mučenika Srpskog posle Svetoga Save. Šta kažem, posle Svetoga Save? Jer Mučenik Sveti Sava, nije dao mira neprijateljima Krsta Hristova. Neprijateljima Istinitoga Boga nije dao mira dok mu nisu spalili telo na Vračaru u Beogradu. Mučenik i posle smrti, Sveti Sava Mučenik i sada, gledajući srpski rod i u njemu hiljade izdajica svetosavskog amaneta. Mučenik je Sveti Vladika bio na zemlji. Oni koji znaju njegovu mladost, njegov najintimniji život, znaju njegov plač česti. Znaju njegovo jecanje ljubostinjsko za vreme rata. Znaju Nemci, neprijatelji ondašnji naši, šta je za njih značio Vladika Nikolaj. Da mu usta treba zapušiti, njega ućutkati, ućutkati Srpski rod. Gle, on koji je u Svetoj Ljubostinji oplakao tužnu srpsku sudbinu za vreme rata, oplakao bratoubistvo među braćom Srbima, oplakao sve muke i nevolje Srpskoga roda, postao je zatočenik manastira Vojlovice, potom odveden u Dahau na smrt radi Boga, radi nas svih Srba. Mučenik nad mučenicima - to je Vladika Nikolaj!

I danas, danas on sa neba više plače nad nama Srbima zemaljskim nego li što se raduje. I radi čega? Šta je glavno za Svetitelja Božijeg, za čoveka koji s neba gleda sve svetove? Šta je glavno? Bog, Istiniti Bog, Njegova Večna Pravda Gospod Hristos. A šta Srbi rade sa Gospodom Hristom? Šta Srbi rade sa svojom verom? Šta Srbi rade sa svojom Slavom? Kukavice! Mnogi ne slave, mnogi ikone sklanjaju iz svojih domova, mnogi ih kriju po ormanima, kriju ih po podrumima i tavanima. Bestidno stado, slepo otpalo stado od Svetoga Save. Šta je to, kakav je to zečiji duh ušao u srpsku dušu? Gde je Obilić? Gde je Obilić da brani svoju veru, da brani svoj večni obraz, da brani svoju istoriju? Da, Sveti Mučenik Srpski, eto ko je Vladika Nikolaj.

Među Svetim Ispovednicima, evo Srpskog Svetog Ispovednika, ravnog Svetom Maksimu Ispovedniku, Svetom Teodoru Studitu, Svetom Nikolaju Gruzijskom Ispovedniku i mnogim drugim Svetim Ispovednicima. On je tako smelo, tako neustrašivo propovedao i ispovedao Istinu Gospoda Hrista, Istinu tvoju, Srbine nesrećni! Istinu cele srpske istorije! Istinu svega roda ljudskog. Niko kao on, niko tako ispovedao nije u Srpskom rodu.

Kada su u teškim nevoljama umukla mnoga srpska usta, on je nemačkim tiranima govorio: "Evo mene ispred moje pastve. Vi streljate moju decu po Kraljevu, došao sam da mene prvo streljate pa onda njih". Bio je zbunjen oficir i komandant nemački. Govorio je savršenim nemačkim jezikom.

Onda Ljubostinja. Dok su s njim išli profesor Pešić i drugi, vođen je u Kruševac pod stražom nemačkih vojnika. Tamo, tamo se tako neustrašivo držao. Nemcima je rekao svu istinu, sve im prorekao. Da, zaista srpski Sveti Čovek.

Među Svetim Vračima, među lekarima, među čudotvorcima, evo srpskog svetog lekara - Svetog Vladike Nikolaja. Recite vi meni, ko može izbrojati sve duše koje je Vladika Nikolaj svojom rečju i svojom molitvom iscelio u Srpskome narodu?! Ko može nabrojati bolesnike koje je on iscelio? Ko bi mogao nabrojati mnogobrojne obolele savesti koje je Sveti Vladika izlečio davši im istinitu veru u Istinitoga Boga. Ko? Zaista, on lekar duša i savesti srpskih. Nebeski lekar savesti srpskih.

A među Svetim Zadužbinarima - ko je on? Novi Srpski Zadužbinar. Najveći posle Svetih Nemanjića. Da, vi ste svedoci toga. Od Ohrida do Žiče, podizao je i obnavljao manastire, do u srce Šumadije, i izvan Šumadije. Svuda njegov duh. On, neumorni zidar, neumorni neimar, obnavlja zadužbinarstvo Svetih Nemanjića.

Tako je to - zuje komarci po zemlji Srbiji. Među tim komarcima najgori arhimandrit Justin. Zemaljska Srbijo! Gde je rođen Vladika Nikolaj? Gde su njegove svete mošti? U tuđini! Nisi bio dostojan, Srbine, da najveći Srbin iza Svetog Save izdahne u Srbiji i odavde pošalje dušu svoju u onaj svet gde ga čeka Sveti Sava. Bilo je mnogo muke u duši velikog Svetog Save, kada je napustio zemlju i umro u Bugarskoj. Jedna pouka za ondašnje srpske vladare, za ondašnje Srpske zemlje, za ondašnji Srpski narod. I evo druga pouka, druga istorijska pouka se ponavlja. Vladika Nikolaj umire u Americi, tamo u Libertvilu. Simbolično, braćo moja draga i predraga. Simbolično i strašno. Drugi najveći čovek umire van naše zemlje. O, kako smo nedostojni! O, kako je sramno biti čovek izdavši najveće ljude svoje, najveće Svetitelje svoje. O, kako je strašno biti Srbin bez Hrista! Kako je strašno biti Srbin bez Svetoga Save! Zločin do zločina!

Deset godina zvanična Srpska Crkva nije izdala parastos Najvećem Srpskom Vladici! Šta je to? Kakva to mračna i strašna legenda hoda Srpskom zemljom? Mi se i dalje mučimo. Mi se sa zemlje neprekidno mučimo. Mi, koji smo to mučenici Gospode, kada svoje izdajemo?

Danas Nebeska Srbija, danas, o ne samo Nebeska Srbija, nego Pravoslavna Crkva Nebeska, slavi najvećeg Mučenika u rodu Srpskom posle Svetoga Save - Svetog Ravnoapostolnog Srpskog Nikolaja. Danas njega slave Serafimi i Heruvimi, jer im je ravan po Blagovestima koje je širio zemljama, svima zemljama Evrope, Amerika i Azije, kao Heruvim! Njega danas sigurno grli - ko? Sveti Sava grli svog najmilijeg sina u Srpskome rodu. A sa njim, oko njega, i mnogobrojni srpski Svetitelji sa Svetim Savom, Svetim Simeonom Mirotočivim i ostalim Srpskim Svetiteljima. Danas na nebu, Nebeska Srbija slavi najvećeg Srpskog Svetitelja. Danas svi Sveti, sve velmože, svi Sveti Nemanjići na nebu, pozdravljaju novog srpskog Mučenika, najvećeg srpskog novog Evanđelista, najvećeg novog srpskog Apostola - Svetog Vladiku Nikolaja.

Danas, svi oni što ginuše "za Krst časni i Slobodu zlatnu", svi oni proterani od NDH - a, svih onih stotine hiljada Srba što za Pravoslavnu veru izgubiše živote, svi oni stoje na nogama i na molitvi i proslavljaju najvećeg Srbina, Svetog Vladiku Nikolaja. I pričaće se Beogradom, pričaće se u Skoplju, u Zagrebu, u Moskvi, u Vašingtonu, pričaće se svom zemljom! Lelić, Lelić je dao Srpskome rodu najvećeg Svetitelja, najvećeg čoveka posle Svetoga Save.

Mi današnji Srbi, mi ne znamo šta imamo? Ali eto, Bog nam je poslao i Proroka, i Apostola, i Evanđelista! A zašto smo mi, ova generacija naša - najgori Srbi!? Zato što smo izdali sve što se ne sme izdati!? Zato što izdajemo Gospoda, Njegovu Istinu, Večni Život, Carstvo Nebesko! Za sve što vidiš očima, za bioskope, za pozorišta i za telesna uživanja!

Avaj! Avaj! Da molimo Svetog Vladiku Ispovednika da nas spasava iz pakla, iz našeg najdubljeg pakla. Nas savremene Srbe. Da nas svrsta u svoju Nebesku vojsku, da nam da heruvimsku neustrašivost da Gospoda Hrista iznad svega volimo i ljubimo, kao on. To je njegov amanet. Ceo njegov život je bio amanet i testament svetosavski, kosovski: Sve žrtvovati za Hrista, Hrista nizašta! To je amanet Svetog Vladike Nikolaja. To je amanet Svetoga Save. To je amanet Svetoga Kneza Kosovskog.

Pitaj sebe, pitaj danas sebe o ovogodišnjem parastosu Svetog Vladike Nikolaja. Nema većeg Učitelja, nema većeg Nebeskog zvona nad srpskom zemljom od Svetog Vladike Nikolaja. Gromovnik kao Sveti Ilija, ali i blag i milosrdan poput Gospoda Hrista. Mi, mi imamo samo jedan put, jedan izlaz iz našeg pakla, jedan jedini put u raj naš - to je put Svetoga Save i Svetoga Nikolaja.

Neka bi Blagi Gospod probudio srpske duše za sve što je večno, za sve što je sveto. I neka bi Sveti Vladika Nikolaj umnožio svoje molitve u Nebeskoj Srbiji za nas mnogogrešne na zemlji. Neka preklinje sa Svetim Savom i svima Srpskim Svetiteljima Gospoda HrisTa da Srbe umudri, da Srbe opameti, da Srbe privede veri. Da ih vaskrsne iz svih bezbrojnih grobova njihovih. Grobova samoživosti, bratomržnje, bratoubistva. Avaj, svih razmirica i nesreća. Mržnja je opčinila Srbe. Gospode, ukloni sa srpske duše bratomržnju.

Sveti Ispovedniče, sa svima Svetiteljima moli se, da se Srbi opamete. Da se braća izmire, da nestane raskola, te najveće kuge - kuge današnje kojom se zarazio Srpski narod.

Oprosti, Sveti Ispovedniče RavnoApostolni, eto ja, komarac srpske zemlje, odmucah tebi ili meni. Amin!

(kmnovine.com)