NARODNA VEROVANJA ZA BOŽIĆ: Evo šta će vam doneti ljubav i novac, a šta danas ne smete da uradite!

Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista. Mada je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, koji se naziva i praznikom nad praznicima, najinteresantniji srpski običaji vezani su upravo za Božić i praznike koji ga prate. Tih nekoliko nedelja oko Božića predstavljaju najlepši i najsvečaniji period tokom čitave godine. Božić je posebno praznik dece i porodice.

Na Božić rano ujutro zvone sva crkvena zvona, a domaćin i ukućani oblače praznična odela i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu Liturgiju. Oni koji su se pripremili pričešćuju se, dok ostali posle službe u crkvi primaju naforu, koju na Božić uzimaju pre svakog drugog jela. Po izlasku iz crkve pozdravljaju se upotrebljavajući tradicionalni srpski božićni pozdrav: "Hristos se rodi" i otpozdravljaju: "Vaistinu se rodi". Ovako se pozdravlja od Božića do Bogojavljenja.

Položajnik je prva osoba koja uđe u kuću na Božić. To je dragi gost čiji je dolazak obično unapred dogovoren sa domaćinom, ali može biti i slučajni posetilac. Položajnik se dočekuje na poseban način. Ulazeći on pozdravlja dom božićnim pozdravom i ljubi se sa ukućanima. U starini položajnik je prilazio ognjištu, odnosno kasnije peći, gde bi džarajući vatru govorio:

"Koliko varnica, toliko srećica,
koliko varnica, toliko parica,
koliko varnica, toliko u toru ovaca,
koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca,
koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
a najviše zdravlja i veselja,
Amin, Bože daj".

Potom domaćica posluži položajnika i daruje mu pripremljen poklon. Položajnik simvolički predstavlja Mudrace sa Istoka koji su prateći zvezdu došli da se poklone novorođenom Hristu. Veruje se da je to čovek koji će tokom cele narodne godine donositi sreću u kuću.

Česnica

Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču. U ovu pogaču, koja se zove česnica, stavlja novčić - uglavnom zlatni i srebrni, tj. od plemenitog metala za koji ne prianja rđa, jer je to dar novorođenom Hristu. U nekim krajevima česnica se pravi kao slatka pita sa orasima. Ime je dobila po tome što se mesi u čast Isusa Hrista, ili zato što se lomi na časti (tj. delove). Česnica se odozgo bode grančicom badnjaka. Kada bude pečena, iznosi se na Božićnu trpezu.

Pošto svi stanu oko stola domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, pa preda kadionicu neko mlađem, ko kadi celu kuću. Potom se peva Božićni tropar (u slučaju da niko ne zna Božićni tropar, može se naglas pročitati uobičajena molitva pre obeda: Oče naš). Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Ona se okreće kao slavski kolač, a zatim se lomi rukama na onoliko delova koliko ima ukućana. Veruje se da će onoga ko dobije deo česnice sa novčićem sreća pratiti tokom čitave godine. Pronađeni novčić predaje se domaćinu, koji ga stavlja na ikonu. Kada se završi lomljenje česnice ukućani jedni drugima čestitaju praznik i mirbožaju se, odnosno, kako kaže Vuk Karadžić u svome Rečniku: "Izljube se svi redom govoreći: Mir Božiji! Hristos se rodi! Vaistinu se rodi! Poklanjamo se Hristu i Roždestvu Hristovom!" a onda sedaju za sto.

Običaji nalažu da se česnica mesi ujutru na Božić i nipošto se ne sme praviti unapred na Badnji dan! Naziv česnica potiče od reči “čest”, koja je stara reč za “deo”, “komad”. Ovaj naziv označava to što se česnica za ručak lomi, odnosno svako od ukućana sam treba da odlomi deo koliki hoće. Ovim običajem se članovi porodice uče skromnosti jer ne smeju da otkinu veći deo.

Na Božić postoji i verovanje da mladići treba da poklone jabuku devojci koja im se sviđa. Ako devojka prihvati jabuku, onda će sigurno biti njegova u toku naredne godine.
Posle Božićnog ručka deca idu u korinđenje, običaj koji je naročito rasprostranjen u Vojvodini. Deca u korinđenju idu od kuće do kuće u kraju s kojim žive i dužna su da otpevaju jednu Božićnu pesmu, čime domaćinu nameću obavezu da im za to plati u kolačima ili nekim drugim darovima. Ako domaćin ne plati, veruje se da će mu cele godine “naopako ići”. Pre Drugog svetskog rata bio je običaj da se deci isključivo na Božić daju pokloni koje im donosi Božić Bata.

Za pečenicu se obično unapred bira najbolje prase ili jagnje, koje se odvoji i zasebno hrani, a kolje i priprema, kao što smo rekli, na Tucindan. Uz pečenicu ponegde ispeku još i ćurku, gusku ili kokoš.
Ostala verovanja i običaji vezani za Božić. Kada na Božić pada sneg veruje se da će godina biti rodna. Običaj je da na prvi dan Božića niko ne dolazi u posetu osim položajnika i praznik se proslavlja u krugu porodice.
U noći između Badnjeg dana i Božića deci je posebnu radost donosio Božić Bata, ostavljajući im poklone u slami. Opisujući blagoslov koji je kući donosila poseta Božić Bate, narodna pesma veli: "Ide Božić, ide Božić Bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova". Nažalost, u drugoj polovini 20. veka dobrog i nenametljivog Božić Batu, koji "predstavlja svetinju, našeg brata i nebeskog sabrata", i koji nas je, po rečima mitropolita Amfilohija, "sjedinio sa Bogom neuništivim i neugasivim bratstvom", u potpunosti je potisnuo Deda Mraz.

Po završetku božićnog ručka običaj je da se sofra ne diže tri dana, baš kao što se u tom periodu ni kuća ne čisti, pa slama ostaje da leži na podu do Svetog Stefana.
Dobro je da se na Božić posle ručka simvolično započne neki posao kako bi ljudi cele godine bili vredni i da bi im poslovi išli od ruke. Posebno lep običaj spominje se u Risnu: na Božić se, po izlasku iz crkve, svi ljube jedni sa drugima, pa se tada izmire mnogi koji su dugo vremena bili u zavadi.
Zadivljen lepotom praznovanja Božića Njegoš je u "Gorskom Vijencu" pevao:

"Nema dana bez očnjega vida,
Niti prave slave bez Božića!
Slavio sam Božić u Vitlejem,
Slavio ga u Atonsku Goru,
Slavio ga u sveto Kijevo;
Al' je ova slava odvojila,
Sa prostotom i sa veselošću,
Vatra bolje nego igda plama,
Prostrta je ispred ognja slama,
Prekršćeni na ognju badnjaci,
Puške puču, vrte se peciva,
Gusle gude, a kola pevaju,
S unučadi đedovi igraju..."

O različitim datumima proslavljanja Božića. Ne postoje dva datuma proslavljanja Božića. Božić je uvek 25. decembra. U pitanju je razlika od 13 dana između "starog" julijanskog kalendara koga se drži Pravoslavna Crkva, i "novog" gregorijanskog, koji je prihvaćen u državnoj upotrebi. Dakle, Božić se svakako slavi 25. decembra, a taj dan po novom, državnom kalendaru pada 7. januara. Drugoga dana Božića slavi se Sabor Presvete Bogorodice, a trećeg dana Sveti Stefan. Nakon Božića sledi Srpska Nova Godina (1/14. januara), a zatim tri bogojavljenska praznika, kojima se proslavlja uspomena na Hristovo krštenje u reci Jordanu od strane svetog Jovana Krstitelja: Krstovdan (5/18. januar) je prvi posan dan posle Božića, kada se u hramovima obavlja veliko vodoosvećenje.

Na Bogojavljenje (6/19. januar) se takođe vrše osvećenja vode, a narod tu osvećenu bogojavljensku vodicu uzima u flašice ili druge manje posude i nosi kućama, verujući u njena duhovna i lekovita svojstva. Jovanjdan (7/20. januar) je treći u nizu bogojavljenskih praznika i jedna od najčešćih srpskih krsnih slava. Tu se završava ciklus zimskih božićno-bogojavljenskih praznika koji su u starini, u prvim vekovima hrišćanstva, predstavljali nedeljivu celinu.

(Vavedenjebeograd.net)