ČOVEK SVE OBJASNIO: Na izbore da ne bismo imali posla s tiranima

Premijer Aleksandar Vučić mi je potpuno nezanimljiv čovek. Žao mi ga je, a za sebe me srce boli. Ne bih o njemu ni da pričam. Svejedno koji je Vučić na vlasti. Nisam mislio bolje ni o onom Vučiću koji se zvao Tadić. Gledam samo šta ljudi koji vode državu čine za nas, kaže poznati glumac

- Ljudska priroda ima mnogo više zdravijih poriva, nagona i snage nego što su neke nametnute okolnosti aktuelnog političkog trenutka - kaže Milenković u intervjuu Kuriru.

Radite paralelno i kao reditelj i glumac. Šta je više vaša priča?
- Volim i jedno i drugo. Da li ću glumiti ili režirati, zavisi od sticaja okolnosti. Kad sam najviše želeo da igram, nisam mogao da stignem da izrežiram sve gde su me zvali. Kad sam poželeo da režiram neke značajne komade, nisam mogao da nagovorim upravnike da ih stavimo na repertoar. Mi smo u poziciji da budemo birani i vrlo je važno da imate strpljenje i sačekate da vas izaberu, bilo kao reditelja bilo kao glumca. Ne smemo da trošimo energiju kao ljubavnici koji potroše sve u zavođenju.

Samo godinu dana ste bili direktor drame Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Što se nikad niste prihvatili sličnog poziva?
- Pozicija upravnika pozorišta u potpunosti je zavisna od sistema, koji je u našoj zemlji krajnje nakaradan. Nekad mi se čini da je nama kultura kao neki šesti prst. Ako dobro pogledate ceo sistem naših pozorišta i kontekst u kojem bi ona trebalo da rade, nijednom upravniku nije lako čak ni kad najbolje zna šta bi želeo da radi, jer ne može ništa da planira. Uzajamne obaveze i osnivača i pozorišta nisu regulisane s istim ciljem. Gradu ili državi važno je da to što manje košta i uvek se pitaju šta će pozorištu toliko novca. A upravnici zbog svoje želje da što duže ostanu na položaju pristaju na sve. Za godinu dana svog direktorovanja u SNP uradio sam sve šta sam želeo. Kad je počeo pritisak na mene šta i ko treba da radi, samo sam isključio kompjuter, uzeo svoj notes i otišao. Mislim da je velika nevolja u pozorištu upravo u tome što upravnici jedino ili previše vole da budu upravnici, pa zbog toga pristaju na sve moguće zahteve. Na primer, zna se da u SNP nedostaje glumaca, ali mlade ipak ne može niko da zaposli. Ne znam da li je tako u bolnicama i da li nedostaju lekara i medicinsko osoblje. Nažalost, nemam utisak da oni koji odlučuju o našoj kulturi imaju istinsko znanje o tome šta rade. Da bismo pokrenuli stvar s mrtve tačke, morali bismo da imamo svest o značaju kulture i da se u tom smislu odmah, hitno donese, na primer, obavezujuća odluka da se za 200 odsto poveća broj pozorišta, galerija, muzeja, koncertnih sala. To bi bio znak da neko zna koliko je kultura važna i koliko je ona, na kraju krajeva, najisplativija investicija društvenog i nacionalnog bića.

Krajem prošle godine ste postavili mjuzikl „Spamalot Montija Pajtona“ kao neku vrstu komercijalnog pozorišta. Može li pozorište uopšte da funkcioniše na tržišnom principu i kakva je njegova dalja sudbina?
- Može, što je pokazala i naša predstava. Ali u ovakvoj vrsti avanture nije dovoljan samo novac već i upornost, strpljenje, energija i živci. O tome bi mogli više da vam kažu producenti. Kad je u pitanju privatna produkcija u pozorištu, mi smo goli početnici i sve se svodi na lake komade i nekoliko časnih predstava. A „Spamalot Montija Pajtona“ je ogromna produkcija sa 95 ljudi i s brodvejskom licencom. Ponosan sam što smo uspeli to da napravimo. Najveća zasluga što smo ovo izgurali je zasluga glumice i producenta Jelene Jovičić. Dodatni bonus za publiku je i to što je uspela da posle 25 godina vrati Nikolu Koju na scenu. Predstavu je na na premijeri u Sava centru i nekoliko repriza videlo više od 10.000 gledalaca i moj utisak je da su se svi dobro zabavili.

U komadu je kao junak završio ministar Bratislav Bata Gašić.
- Gašić se namestio. Kleknuo je, pa smo mu uslišili molbu. To je dokaz zdravlja jednog društva, dok je njegova izjava dokaz bolesti. Kad Gašića u predstavi ovitežimo i kad na to reaguje 4.000 ljudi ovacijama, vidite da ima nade i da pozorište ima funkciju koja se ne može dovesti u pitanje nijednom odlukom budaletine i prostaka koji odlučuje o sudbini jednog društva.

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića radili su se pozorišni komadi o njemu koji su bili popularni. Što danas niko nema hrabrosti da radi komad o Vučiću?
- Ima časnih ljudi koji prave kritičke predstave. Nije poenta da se pljuje Vučić. Najslabije predstave tih devedesetih bile su one koje su doslovno ismevale Slobu i Miru. Pozorištu ne treba dnevno aktuelni, već društveno angažovani pisac, a to može biti i Sofokle. U teatru nije važno da bude nešto politički obojeno, već društveno angažovano. U toj distinkciji počiva razlika između umetnosti i prostakluka. Mi imamo sreće što su se umetnošću bavili geniji. Ljudi koji su pisali pamflete su zaboravljeni. Velika dela su značajna zbog toga što su i danas savremena. Ne moraš ti u predstavi da napišeš i kažeš sa scene: „Aleksandar Vučić!“ Dovoljno je samo da odigraš Ibija. On je ubedljivije Vučić nego da zamoliš njega da igra samog sebe. To je paradoks i čarolija umetnosti. Zato je ona večna, a život kratak. I zbog te činjenice svaka vlast brine o kulturi. Kako Hamlet kaže Poloniju: „Dobro postupajte s glumcima, nakon smrti bolje bi vam bilo da na grobu imate rđav natpis, nego da oni o vama loše govore dok ste živi.“

Krajem godine imali ste premijeru komada „Lice“ savremenog ruskog pisca Galina u Ateljeu. Predstava govori o tome da smo svi propali da bi država napredovala. Ima li smisla naša žrtva koju traži premijer - da radimo nedeljom, da ne idemo na letovanje u inostranstvo da bismo napredovali kao država? Šta biste rekli iz vizure svog lika?
- O smislu te žrtve morate pitati onog ko je o tome odlučio. Mi smo primorani na to. Perverznost našeg savremenog trenutka nije u tome što traže i primoravaju nas na nešto, već što od nas očekuju da nam se to sviđa. Nikad nije bilo da žrtva mora da voli svog dželata. Podrazumevalo se da, kao što kaže narod, ko gubi, ima pravo i da se ljuti. Samo u Srbiji u poslednjih nekoliko godina ko gubi mora to da voli ili malo blaže ko gubi, nema pravo da se ljuti. Ljudskoj prirodi je to teško da prihvati. A oni koji vode i odlučuju ponašaju se kao da su stvarno pametni.

Što sažaljevate Vučića?
- On je meni potpuno nezanimljiv čovek. Žao mi ga je, a za mene me srce boli. Ne bih o njemu ni da pričam. Meni je svejedno koji je Vučić u pitanju i kako se koji od njih zove. Nisam mislio bolje ni o onom Vučiću koji se zvao Tadić. Gledam samo šta ljudi koji vode državu čine za nas.

Hoćete li izaći na izbore?
- Uvek izlazim na izbore. Vidim mnogo mana u pravilu da je jedan čovek i jedan glas. Takav sistem je pun manjkavosti i mogućnosti potkupljivanja za sendvič ili obećanje radnog mesta. Ali radije bih i to nego da imam tiranina protiv kog moram da se borim i da mu stanem nogom na vrat. Ako još postoji nada u osvešćivanje ljudi i demokratske izbore.

Šta vam najviše smeta na našoj kulturnoj sceni? Da li probleme vučemo iz prošlosti?
- Mislim da bi svi problemi mogli da se reše odmah i sada. Ili barem da počnu zaista da se rešavaju. Ustaljeni način da se u podeli partijskog plena voljom stranke dolazi do pozicije je prevara svih izbornih obećanja od kraja osamdesetih do danas. Kad pogledate koliko je svim političkim kombinacijama i garniturama bilo i jeste nebitno sve što čini kulturu: pisci, kompoziroti, slikari... Svaki segment umetnosti... Da vas podsetim, još ne rade glavni muzeji u Srbiji. Menjali su prozore. Ali muzeji ne rade, ne postoje. Uče nas da živimo i prihvatimo uskraćenost i ja ne mogu na to da pristanem. Ne mislim da je dopustivo i prihvatljivo smanjivanje sredstava za kulturu. Mislim da se moraju višestruko povećati. Jedan poznanik mi je rekao nedavno: „Kad dođemo na vlast, napravićemo dva odsto za kulturu.“ A ja sam siguran da je sve ispod šest odsto - neprihvatljivo. Nevolja je, međutim, što naši političari veruju da je, na primer, Cecin koncert u Nišu neki kulturni događaj. Na televizijama s nacionalnom frekvencijom već duže vreme traje poplava prostakluka, a ministar za kulturu savetuje nam da uzmete daljinski, a ne kaže nam gde mu je muzej. Što on ne uzme daljinski za taj muzej? Ili što se barem ne ošiša, kao što je obećao. Istinske svesti o značaju kulture nema ni na vidiku.

Ko je krivac što je našoj deci uzor jedan Kristijan Golubović?
- Koliko ja razumem ceo taj slučaj, odgovornost je na Ministarstvu pravosuđa i onih koji omogućavaju da čovek koji je pravosnažno osuđen bude šampion u piplmetrima svojih javnih nastupa.

Za Cecu se priča da je darovita glumica. Igrala je u „Koštani“, a s njom i Rade Šerbedžija.
- Nisam gledao taj film... A nikad Radeta nisam pitao za Cecu. Upitaću ga kad se sretnemo. Možda je darovita, ali njeno učešće u tom filmu je, pretpostavljam, odluka reditelja i njegovo uverenje da mu za tu ulogu treba baš naturščik. Ima filmova u kojima naturščici doprinose ukupnom delovanju filma.

Treba li Srbiji da ulaže u naoružanje? Puni su nam naslovi i novine tih priča.
- Ne mislim da se oružjem nešto brani. I nemam uvida u temu trgovine oružjem. Meni je mnogo zanimljivije da shvatim kako Ričard da zavede tu Anu i da mi verujete kad to odigram.

Kako vam se čini okupljanje naše opozicije?
- Mislim da je tu reč isključivo o pragmatičnom interesu. Nisam primetio ni kod jedne političke grupacije da nešto radi iz uverenje pre nego iz interesa. Takva im je valjda delatnost. Zato se i ne bavim politikom.

Šta bi rekao Radoje Domanović, čiji komad „Naši dani“ još igrate, na sve ovo što ne prestaje da nam se događa?
- On je jedan od onih velikih pisaca koje sam već pomenuo i pitanje je samo šta koje vreme prepoznaje u njegovom delu. Radoje Domanović je svojim veličanstvenim talentom pronikao u ljudsku prirodu. A u našim danima izgleda da ga je naša stvarnost sustigla i prestigla. Nešto što je u njegovim pripovetkama bilo alegorija i metafora, mi danas prepoznajemo kao goli naturalizam. A možda je još i gore - naša je stvarnost mnogo nakaznija i nastranija nego što je on u svom literarnom štivu napisao. Kod Domanovića su svi ti likovi bili gomila glupaka, a danas imamo gomilu pokvarenjaka i prostaka.

Šta mislite o angažovanju Srđana Dragojevića i Predraga Markovića u SPS?
- Ne mislim ništa o tome. To je njihov lični izbor.

Kakvi vas novi poslovni izazovi čekaju?
- Igram svoj aktuelni repertoar u pozorištu. Trenutno se dogovaram o novom filmu koji bi trebalo u martu da se snima, a koji će režirati Miodrag Milinković Debeli. Radiću sa svojim studentima u Novom Sadu. Trebalo bi početkom oktobra da radim u Kraljevu Sterijinu „Pokondirenu tikvu“, a krajem godine u Novosadskom pozorištu komad koji još tražim s mađarskim ansamblom.