7 ljudi o kojima se ne uči na časovima istorije

Pojedine osobe iz prošlosti zadužile su naš narod, ali malo ko zna istinu o njima

2 Velimir Teodorović: Proterani dobrotvor

Vanbračnom sinu kneza Mihaila nije bilo dozvoljeno da dođe u Srbiju posle očeve smrti, ali je on nasleđeno bogatstvo koristio da pomaže kneževini

Vanbračni sin Mihaila Obrenovića Velimir Teodorović rođen je 1849. godine iz šestogodišnje kneževe romanse s Marijom Berghaus iz Rogaške Slatine, u kojoj je knez boravio prvi put kad je Marija imala samo 16 godina.

Iz Beča u Beograd

Mihailo, koji je tada bio u izgnanstvu jer je Srbijom vladao knez Aleksandar Karađorđević, u Beču je materijalno obezbedio Mariju i svog sina, koji je nosio ime Viljem, jer je kršten u majčinoj katoličkoj veri. Očuh, izvesni Šuster, loše je vaspitavao Velimira i trudio se da od svog posinka izvuče što više novca koji je knez slao, pa je dečak u osmoj godini prebačen u Beograd. Tu je naučio srpski jezik (do tada je govorio samo nemački), završio osnovnu školu i gimnaziju. Kada je napunio sedamnaest godina, na Mihailov zahtev prešao je u pravoslavnu veru, i na krštenju dobio ime Velimir i prezime Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo.

Vaspitavan je i družio se sa decom aristokrata i često putovao po Evropi. U knjizi o zadužbinarima “Darivali su svome otečestvu”, autorka Mira Sofornijević o odnosu Velimira i njegovog oca beleži: “Knez Mihailo je svoje dete, o kome se veoma starao, viđao retko. Obično, kako nam je ostalo zabeleženo, primao ga je uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Davao bi mu pokoji savet u vezi sa učenjem ili odevanjem. Zatim bi mu poklanjao dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi audijencija bila završena. Ova kneževa suzdržanost ni u kom slučaju nije bila znak nebrige ili nedostatka osećanja. Knez se plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. Uostalom, tada se deca nisu mnogo mazila, prvenstveno ne dečaci...”

U to vreme u Beogradu je Stevan Todorović, slikar i akademik, otvorio svoju Slikarsku školu i od učenika koji su je pohađali obrazovao Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje. Velimir je pohađao i časove slikanja i bio član te gimnastičke družine sve do odlaska u Minhen na studije.

Pomoć Srbiji

Poslednji put video je oca godinu dana pred njegovu pogibiju u Košutnjaku. Knez ga je posetio u Švajcarskoj, gde je Velimir bio na školovanju, i tom prilikom mu poklonio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote.

Nakon smrti kneza Mihaila Velimira je namesništvo, koje je vladalo umesto maloletnog Milana, prognalo iz Srbije. Bojali u se njegovih pretenzija na presto, jer je na njega imao mnogo veća prava od Milana. Knez Milan Obrenović mu nije dozvolio da se čak ni kao dobrovoljac bori u Srpsko-turskom ratu 1876. godine. Zahvaljujući svom kumu mitropolitu Mihailu, Velimir je u nasledstvo dobio jedno veliko imanje u Rumuniji i veću sumu novca. Sav svoj kapital on je upotrebio za pomoć Srbiji!

Slao je tovare svinjskog mesa borcima u ratu protiv Bugarske, školovao srpske studente u Minhenu, osnovao danas poznati hor Srbadije, a kad je 1898. godine umro, testamentom je “Kraljevini Srbiji kao jedinom nasledniku” ostavio celokupno imanje sa željom da se osnuje zadužbina “Velimirijanum”.

Među stipendistima su se prvi put u istoriji Srbije našli i glumci, kao znak sećanja na Velimirovog oca, osnivača Narodnog pozorišta.
3 Sima Nešić: Rat zbog smrti prevodioca

Nakon sukoba kod Čukur-česme srpska policija uhapsila je turskog policajca, zbog čega su Osmanlije ubile srpskog prevodioca i započele sukob

Sredinom 19. veka, u vreme druge vladavine Mihaila Obrenovića, u Beogradu su odnosi između muslimana i hrišćana bili zategnuti. Jedan zapis iz onog vremena kaže: “Srpska masa je muslimanima po čaršiji skidala čalme i obarala ćepenke, a oni ih odvraćali prijetnjom da će se osvetiti i ‘najesti šumadijskih kokošaka’.”

Dve policije

Red su održavale dve policije - srpska je bila nadležna u srpskom, a turska u turskom delu grada. Pošto je srpskih kuća bilo i u turskom delu grada, sedište srpske policije smešteno je tu - s donje strane Velike pijace (današnjeg Studentskog trga). Tu se već nalazila i posada turske policijske stanice. Srpskoj policiji, kojom je komandovao major Mihailo Barlovac (1822-1891), ukazom kneza Mihaila iz 1860. bio je pridodat kao terdžuman, odnosno prevodilac, Sima Nešić. Ovaj mladić, koji je tad imao 29 godina, znao je sedam jezika: srpski, ruski, nemački, latinski grčki, turski, cincarski i ciganski. Simin osnovni zadatak bio je da usklađuje rad srpske policije s turskom. Tako se desilo da se nađe i u samom središtu sukoba na Čukur-česmi. Tog 3. juna 1862. došlo je do svađe i koškanja Srba i turskih vojnika u redu za vodu, posle čega je turski vojnik “krčagom udario u glavu srpskog dečaka”. Srbi pohvataju Turke i pozovu svoju policiju, a sa patrolom dođe i Sima Nešić. On je naredio da povređenog dečaka prenesu u bolnici, a Turke povede na saslušanje. Put ih je vodio pored turske policije, i kad se povorka tu našla, Turci se okupe da ga oslobode. Jedna hronika beleži: “Sima iziđe Turcima u susret i stade da objašnjava da je turski policajac samo poveden na saslušanje i da će kasnije biti predat turskim vlastima. Međutim, Turci nisu hteli da slušaju, već su ispalili plotun u pravcu srpskih policajaca.” Na mestu su poginuli Sima Nešić i još četvorica žandarma, jedna služavka, jedan šegrt i jedan đak, a peti žandarm je od rana preminuo nekoliko dana kasnije.

Opšti sukob

To je bio znak za početak opšteg sukoba. Trećeg dana od događaja na Čukur-česmi, 5. juna pre podne, ceo Beograd se skupio ispred Saborne crkve, odakle je polazila pogrebna povorka Sime Nešića i još jednog poginulog. Posle opela, uz zvonjavu zvona, Turci su, bez ikakvog povoda, sa Kalemegdana počeli da bombarduju Beograd. Bombardovanje je trajalo četiri i po sata.

Knez Mihajlo je proglasio mobilizaciju, a posle višednevnih borbi otpočeli su pregovori i pet godina kasnije turska vojska povukla iz Srbije.

Sima Nešić ostavio je za sobom ženu i tek rođeno dete. Ulica nazvana po njemu jedna je od samo tridesetak koje nisu menjale ime od 1872.

4 Dimitrije Konjović: Pilot koji je potopio podmornicu

Srbin iz Vojvodine u Velikom ratu borio se na strani Austrije i prvi je letač koji je uništio podvodno plovilo

Čudan je bio životni put Dimitrija Konjovića, Srbina iz Vojvodine. Rođen je 1888. u Stanišićima, kod Sombora, u porodici učitelja Pavla Konjovića, kao drugo od četvoro dece. Njegov stariji brat bio je ugledni srpski kompozitor Petar Konjović, a brat od strica slikar Milan Konjović. Izuzetno darovit, Dimitrije je po završenoj gimnaziji dobio stipendiju austrougarske vlade da školovanje nastavi u vojnoj akademiji u Rijeci. Od tada, pa sve dok je postojala Austrougarska, bio je verni podanik cara, a u Prvom svetskom ratu borio se protiv Srbije i saveznika. Između dva svetska rata bio je ugledni srpski industrijalac, a u socijalizmu je ostao bez imovine.

Mornarički oficir

Karijeru u vojsci počeo je kao mornarički oficir, da bi se krajem 1914. prijavio u avijaciju, i posle kursa koji je trajao samo dve nedelje, postao pilot. Učestvovao je u napadima i na srpske trupe, a jednom prilikom - kaže legenda nastala posle rata - kad je primetio da među vojnicima ima i civila, odustao je od bombardovanja. U toj koloni koja je izbegla napad, ispostavilo se kasnije, u specijalnom transportu koji je pratio budući srpski patrijarh Gavrilo nalazilo se i Miroslavljevo jevanđelje, pa je Konjović proglašen “spasiocem Miroslavljevog jevanđelja”.

Jedan drugi njegov podvig, međutim, nije sporan. U septembru 1916. Konjović kao pilot hidroaviona i podoficir Vater Železni u blizini Bokokotorskog zaliva otkrili su jednu francusku podmornicu i napali je bombama. Oštećena podmornica uspela je da zaroni, ali je brzo morala da se vrati na površinu, gde se posada iskrcala u čamce. Konjović i Železni sleteli su na površinu mora, uzeli dva oficira i prevezli u pomorsku bazu u Boki Kotorskoj, a jedan austrougarski čamac spasao je ostalih 26 mornara. Bilo je to prvo potapanje podmornice iz vazduha zabeleženo u istoriji.

Kraj Prvog svetskog rata dočekao ja ne položaju komandanta svih austrougarskih hidroavionskih baza od Šibenika do Albanije, potom je prešao u vojsku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Penzionisan je 1923.

Sa još nekoliko rođaka i prijatelja, poslovnih ljudi, pokrenuo je u Novom Sadu fabriku aviona “Ikarus”. Posao je krenuo dobro, pa su pogoni vrlo brzo preseljeni u Zemun. Na vrhuncu uspeha “Ikarus” je zapošljavao 3.000 ljudi. U ovoj fabrici je je od 1923. do 1941. proizvedeno 475 aviona, što je otprilike polovina ukupne proizvodnje aviona u Kraljevini Jugoslaviji. Konjović je u početku bio i probni pilot, a skoro dvadeset godina i direktor i jedan od glavnih akcionara.

Kratko zarobljeništvo

Kad je počeo Drugi svetski rat, Nemci su ga sa brojnim drugim viđenijim Srbima zatvorili na Banjici kao taoca, ali je odatle izašao posle mesec dana.

Posle rata Dimitriju Konjoviću i još dvojici glavnih akcionara “Ikarusa” komunističke vlasti oduzele su svu imovina, pod optužbom da je “sarađivao s okupatorom”. S porodicom se tad preselio u Bešku na Dunavu, gde je živeo od poljoprivrede. Docnije je uz pomoć brata Petra Konjovića dobio penziju. Umro je 1982. u Beogradu.

5 Jovan Šangajski: Svetac koji je prodavao novine

Plemić Mihailo Maksimovič u Srbiju je došao posle Oktobarske revolucije, a u Beogradu je bio poznat kao bosi kolporter iz Knez Mihailove ulice

Mihailo Maksimovič bio je plemić koji je pred Oktobarskom revolucijom iz carske Rusije pobegao u Srbiju, i tako zatvorio krug. Naime, njegovi preci su se u 18. veku pred najezdom turskih osvajača preselili iz Srbije u Rusiju. Srpski jezik u kući nikad nisu zapostavili. Mihailo se rodio 1896. godine i svakako nije bio obično dete: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples... Diplomirao je na Pravnom fakultetu, a kad je u Rusiji izbila revolucija, kao oficir je krenuo u rat protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu.

Monah Jovan

Po dolasku u Srbiju upisao je Teološki fakultet i 1925. ga završio. Živeći kao izbeglica u oskudici, bivši plemić zarađivao je za život prodajući dnevne novine. Najčešće je stajao na uglu Knez Mihailove i Ulice kralja Petra. Beograđani su ga znali po tome što je i zimi i leti išao bos, a niko nije ni slutio da je njihov kolporter završio dva fakulteta.

Mihajlo Maksimovič zamonašio se pod imenom Jovan 1925. godine u Miljkovom manastiru kod Svilajnca. Sinod SPC četiri godine kasnije postavio ga je za predavača Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Sveti Jovan Šangajski, kad se zamonašio, odlučio je da sebe iskuša u sledećem podvigu - da nikada više za života ne legne u krevet i ne zaspi, da se liši i sna i odmora... I zaista, od dana svog monaškog postriga pa do smrti nikada nije spavao u postelji. U Bitolju se odmah pročuo kao dobrotvor i dobročinitelj. Zapisano je u tadašnjim arhivama: “Voleli su ga ljudi svih vera, pravoslavni i katolici, muslimani, Jevreji...” Sa ikonom Svetog Nauma u rukama obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Još iz tog vremena potiču priče o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima. Godine 1934. Ruska zagranična crkva poslala ga je kao episkopa u Kinu, u Šangaj. I tamo je bio neumoran. U Šangaju je osnovao sirotište koje je udomilo čak tri i po hiljade dece. Nesrećne i napuštene mališane nalazio je po budžacima šangajskih četvrti, izgladnele i bolesne. Obilazio je i duševne bolnice. Budući da su mu noge od stajanja oticale, često je služio bos. Boreći se sa snom, polivao se hladnom vodom.

Lutanja po svetu

Kad su komunisti pobedili i u Kini, godine 1951. postavljen je za arhiepiskopa zapadnoevropskog. U Parizu su ga zvali Jovan bosi. Služio je svetu liturgiju na francuskom i holandskom, baš kao svojevremeno na grčkom, crkvenoslovenskom, kineskom, ili kasnije, kad je 1962. premešten u San Francisko, na engleskom. Umro je 19. juna 1966. i tad je prvi put posle 40 godina položen u krevet. Ruska pravoslavna crkva 1993. proglasila ga je za sveca, a u kalendar SPC Sveti Jovan Šangajski upisan je 2005. godine. Pre sedam godine iz San Franciska mošti Svetog Jovana Šangajskog prenete su u Miljkov manastir.

Slavi se 2. jula i važi posebno kao zaštitnik od saobraćajnih nesreća.
6 Ignjat Kirhner: Srbin koji je govorio nemački

Srbin iz Malog Bečkereka uoči Prvog svetskog rata prebegao je u Srbiju i, prema legendi, javio da će Beč objaviti rat Beogradu

Ignjat Kirhner rodio se 1877. godine u Malom Bečkereku, u selu blizu Temišvara, u rumunskom delu Banata. Rano je ostao bez oca, pa mu se majka udala za Nemca, koji ga je usvojio i odgajio ga. Po završetku Vojne akademije u Beču Kirhner je sedam godina službovao u Vinkovcima, i tek tu naučio srpski jezik. Uoči Prvog svetskog rata prebegao je Srbima. Prema legendi koju je nemoguće potvrditi, preplivao je Savu i srpskoj Vrhovnoj komandi prvi doneo vest da će Beč objaviti rat Srbiji bez obzira na to kakav će biti odgovor Beograda na ultimatum. Prema drugoj, verovatnijoj verziji, on je u Vinkovcima ubio jednog višeg oficira koji je, ne znajući za Kirhnerovo poreklo, vrlo uvredljivo govorio o Srbima...

Dobrovoljac i poručnik

U početku se borio sa četnicima dobrovoljcima i, između ostalog, učestvovao je u osvajanju austrougarske karaule na sremskoj obali Save. Zatim je dobio čin poručnika srpske vojske.

U to vreme, početkom septembra 1914. na zahtev zapadnih saveznika koji su želeli da oslabe pritisak na ostale frontove, srpska vojska prešla je Savu i oslobodila Zemun i delove Srema. Posle samo nekoliko dana morala je da se povuče, a sa njom je krenula i grupa srpskih mladića. U Beogradu su formirali dobrovoljačku jedinicu. Njima su se ubrzo priključili dobrovoljci izbegli iz Like, ali i oko 250 mladića iz Šumadije koji su u Skoplju polagali prijemni ispit za podoficirsku školu. Komanda odbrane Beograda od njih je formiral a Sremski dobrovoljački odred, a komandu poverila Ignjatu Kirhneru.

Ovaj odred učestvovaće u odbrani Beograda u jesen 1915. godine. Sremski dobrovoljački odred tada je branio Dunavski kej, gde se očekivalo iskrcavanje glavnine neprijateljskih trupa. Učitelj Sveta Milovanović, i sam dobrovoljac Sremskog odreda, ostavio je zapis u svojim memoarima:
“Druga četa Sremskog odreda pod komandom Kirhnera razvila se u strelce i potpomognuta malim brojem kadrovaca 10. pešadijskog puka lavovski se kolje na nož, od kule Nebojše do kafane Šaran na Dunavskom keju... Ranjenike, neprevijene, u opštinskim kolicima za đubre odvoze u bolnice. Tek oko pet ujutro kad se malo razdanilo videli smo da se ne bijemo s Austrijancima, već sa Nemcima. Kao pobodeni kočići što brane obalu od poplave štrče šiljci s njihovih šlemova.”

Ignjat Kirhner bio je teško ranjen u ovim borbama, ali su njegovi vojnici uspeli da ga izvuku s vatrene linije. Tek u bolnici videli su da je ratnu zastavu svog odreda omotao oko svog tela da ne bi pala u neprijateljske ruke.

Zaljubio se u bolničarku

Iz Beograda je, s ostalim ranjenicima, evakuisan u Niš, a odatle na Krf. Na tom se putu zaljubio u bolničarku Bosljku Čajkanović, sestru rezervnog kapetana Veselina Čajkanovića, poznatog našeg etnologa i potonjeg akademika. Venčali su se kad se vratio s lečenja u Francuskoj. Ignjat Kirhner između dva svetska rata završio je Elektrotehnički fakultet i obavljao odgovorne poslove u Vojnotehničkoj i inženjerijskoj službi Ministarstva vojske i mornarice, dospevši do čina generala. Penzionisan je 1939, a kad su Nemci 1941. okupirali Jugoslaviju, odbio je njihovu ponudu da učestvuje u okupacionoj vladi. Poginuo je u savezničkom bombardovanju Beograda na Uskrs 1944.

7 Ðorđe Roš: Špijun i spasitelj Hilandara

Nemac koji se borio u Balkanskom ratu i Velikom ratu na strani Srbije obogatio se sumnjivim nabavkama, a zatim je bio saradnik šefa Gestapoa

Đorđe Roš rođen je 1896. godine u porodici Nemca koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice, i majke Slovenke. Kao osamnaestogodišnjak Đorđe je bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu, a onda se upisao u Nižu vojnu akademiju. Učestvovao je 1915. godine u odbrani Beograda i u jurišu koji je naredio major Dragutin Gavrilović, i bio teško ranjen. Metak mu je probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena, pa je zarobljen. Iz logora u Češkoj dva puta je pokušavao beg, da bi 1917. bio razmenjen, pa preko Švajcarske odlazi na Solunski front. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao vojni pilot. Unapređen je u čin kapetana, ali se demobiliše, i sa starijim bratom Dušanom odlazi u inostranstvo na lečenje i školovanje.

Saradnja s Gestapoom

Između dva svetska rata njih dvojica biće vlasnici trgovačke firme “Eksport-import Roks”, i zvanični predstavnici nemačke teške industrije u Jugoslaviji. Obogatili su se isporukama za jugoslovensku vojsku. Za njihovo ime vezuje se niz afera podmićivanja vojnih vrhova, a najpoznatija je ona u vezi sa uvozom tenkova i aviona tipa “dornije” 1935. godine, kad su dospeli i u zatvor zbog velike štete nanete državi. Oslobođeni su na ličnu intervenciju kneza Pavla.

Stekli su veliko bogatstvo - u centru Beograda imali su nekoliko stambenih zgrada, a u jednoj od njih posle rata bila je i ambasada SSSR - i ugled u društvu. Povodom petnaestogodišnjice odbrane Beograda, Đorđe Roš 1930. izdao je svoje memoare. U njima je prvi put štampan čuveni govor majora Dragutina Gavrilovića. Neki antisrpski izvori tvrde da je Roš, zapravo, taj govor sam napisao, odnosno da ga je izmislio u svrhu srpske propagande. Od 1935. do 1939. godine finansirao je obnovu svih zgrada u sastavu manastira Gračanice.

Uoči Drugog svetskog rata, 1939. godine, u jednu od Rošovih kuća uselio se šef nemačkog saobraćajnog biroa dr Karl Kraus. Posle napada Hitlera na Jugoslaviju ispostavilo se da je Kraus šef Gestapoa za Srbiju, i sva je prilika da je Đorđe Roš to znao, i da je postao deo njegove mreže. Preko Rošove firme Kraus je isplaćivao novac Kosti Pećancu, čiji su se četnici odmah stavili u službu okupatoru. Pećanac i Roš, inače, znali su se još sa Solunskog fronta, a između dva rata bili su poslovni partneri. Uoči ulaska partizana u Beograd Rošovi su emigrirali u Nemačku, ponevši sa sobom i brojne dragocenosti i retke predmete: originalnu zastavu iz Prvog srpskog ustanka, sablju i uniformu kralja Aleksandra, petnaestak slika Paje Jovanovića...

Ljotićev poziv

Šezdesetih godina prošlog veka, na poziv Jakova, rođenog brata Dimitrija Ljotića, i Tomislava Karađorđevića, Đorđe Roš zauzeo se za obnovu Hilandara. Njegovim zalaganjem prikupljena su velika sredstva kojom je zaustavljeno propadanje ove svetinje.

Poslednje godine života proveo je u Grčkoj, da bi bio što bliže manastiru, a kad je 1977. godine umro, pošto jugoslovenske vlasti nisu dozvolile da bude sahranjen u porodičnoj grobnici u manastiru Rakovica, pokopan je u Hilandaru. Đorđe Roš jedina je osoba sahranjena tamo, a da nije bio monah ili svešteno lice.