DALEKO SU TI DEČANI: Uzdam se da će vlasti zaustaviti gradnju vila na Dedinju od para za Kosovo

Bilo je uspona i padova u odnosima Srba i Albanaca na parčetu zemlje koju odavno dele. Da li su danas dva naroda bliska ili su ih politička dešavanja sasvim razdvojila?

Peva se božićni tropar i, potom, svetovne pesme koje objavljuju Hristovo rođenje. Iguman Sava Janjić na engleskom objašnjava gostima iz stranih zemalja suštinu domaćeg običaja. Pucketanje vatre, i na njoj suvog cerovog lista, meša se sa gugutanjem golubova, šćućurenih u istom skloništu od krupnih kišnih kapi. Noć se spustila na manastir, a crkva popločana mermerom u dve blede nijanse, ista kao 1335. godine kad je podignuta, sad se, zbog magle, vidi samo u obrisima. Inače je beličasta, sivkasta, žućkasta, ružičasta, zavisno od svetlosti koja na nju pada, baš kako je zamislio kotorski majstor fra Vito, katolički kaluđer.

Smena vojnika KFOR-a već je obavljena, oklopno vozilo je zamaklo u dolinu, put grada. Obavezu da čuvaju Dečane vojnici iz Italije, Slovenije i Austrije doživljavaju kao čast i maltene zadovoljstvo. Kao da se i sami uzdaju u moći Svetog kralja koji je manastir odbranio od raznih neprijatlja i osvajača, od osmanlijskog do najnovijeg doba, kako ističu verujući. „Poseban odnos imaju Italijani, naviknuti na lepotu”, kaže nam otac Petar na poslušanju gostoprimca, misleći na arhitektonsko remek-delo, od Uneska prepoznate vrednosti kao značajno vizantijsko nasleđe. Dokaz velikog poštovanja italijanskih vojnika je i poklonjena maketa vitlejemskih jasala gde je ovozemaljski život počeo Isus Nazarećanin. Predstava je gizdava, sa sve fontanom i Dečanima u pozadini, postavljena ispred trpezarije iako iskače iz kanona pravoslavlja. Vojnici rado prisustvuju božićnoj liturgiji, premda se mahom krste celom šakom, s obzirom na to da su pretežno rimokatolici, i niko im to ne zamera.

Redovni gosti za svaki praznik, a posebno za Božić, jesu i članovi italijanskog udruženja Amici di Decani („Prijatelji Dečana”), poneki roditelj monaha, vernici iz okolnih metohijskih sela, i jedine srpske stanovnice Đakovice – dve monahinje i dve starice, kao i delegacija političara iz Beograda i grupice novinara. Da su bolje političke prilike, došle bi i komšije Albanci, uvereni su kaluđeri.

„Tokom rata u manastiru su od paravojnih formacija bile sklonjene mnoge albanske porodice”, kaže iguman Sava, ne pominjući svoj rizik i rizik sabraće kada su zbog bezbednosti bolesne prevozili svojim kolima do bolnice u Prištini i hranili mnogo gladnih usta, o čemu svedoči otac Danilo, dečanski ekonom. Sada ti isti „od svojih” ne smeju da kroče u Dečane, već monahe preko nekog samo ponekad pozdrave.

Nisu svi tako plaha srca među meštanima, pa Kujtim Kuči, pogranični policajac, s osmogodišnjim sinom često navraća u manastirski salon na „čašicu” blagog razgovora. Sam dečkić to traži, zaželi se tog mirnog i prijatnog okruženja, „Božje kuće”, što bi rekao njegov otac. Mora da se teži zajedništvu ako se želi u Evropu, naglašava Kujtim, malo na srpskom, a malo na engleskom.

Isti je povod što kosovske vlasti iskazuju načelnu dobrodošlicu povratnicima dok se srpska vla-da trudi da za to stvori uslove, u granicama mogućnosti. Ali napredak ide sporo, „korak po korak”, zaključuje Kujtim. Mnogo šta se dešava tajno, iz straha, pa i povremeni kontakti sa kosovskim zvaničnicima. Opstao je i poneki slučaj „bratstva i jedinstva”, krunisan dvonacionalnim brakom, koji je odoleo svim pritiscima, pa ipak nije zgodno da se imena supružnika objavljuju u medijima.

Davno su prošli dani kad je zadata reč – besa bila zalog za čuvanje tuđe duhovnosti i materijalnih dobara. „Potomak Biljala Rustema iz albanske porodice Demukaj došao je 1991. godine kod tadašnjeg igumana Visokih Dečana i rekao mu da se zbog pritiska svojih sunarodnika mora odreći tradicije svojih predaka da će u slučaju potrebe štititi ovaj manastir, o čemu svedoči igumanovo pismo”, objašnjava otac Petar stari princip zaštite. Sada opasnost vreba i izdaleka, od simpatizera Islamske države, čiji je grafit „ISIS” nedavno osvanuo na zidu što opasuje lavru Nemanjića. Sudske završnice spornog slučaja nema, kao ni za povremene uvrede koje meštani dobacuju bratiji, ili za minobacačke napade 2000. i 2004. godine. Zato mahom, a neki nikad ni ne izlaze iz manastirskog kruga, da ne izazivaju nevolje svojim prepoznatljivim crnim odorama.

Izvestan pomak ka boljem ipak se vidi u činjenici da je Vesna Spalević, rodom iz Beograda, već osam godina radnica lokalne samouprave – opštinske Kancelarije za zajednice. Po nju je sreća i što su prošla vremena kad je pokušaj suživota smatran izdajom i što je zamenjen stavom da jedino on ima budućnosti. Ona na svoj prefinjen, ženski način pomaže u administrativnim pitanjima – ubrzava izdavanje kosovskih isprava za strance, kako se formalno zovu lične karte Dečanaca srpskog državljanstva. Sa svima je, kaže, „dobra” jer „dobrih, ali i loših ljudi ima na obe strane”. Privatne kontakte koristi na dobrobit sunarodnika, kao i pripadnika drugih manjinskih zajednica. „Život na Kosovu je ili snalaženje ili kriminal”, Vesna se očito za prvo opredelila. Ispod žita se odvijaju i jedini poslovi koji ne poznaju razlike među nacijama i spadaju u drugu odrednicu kosovskog života, po Vesninom svedočenju.

Postoji i treće rešenje, i njemu pribegava manastir Visoki Dečani. Zbijen uz masiv Prokletija, organizovan je kao samoodrživa ekonomija, sa ogrankom za ikonopis i duborez, izdvojen iz turističkog dela kompleksa uz pomoć stranih, uglavnom norveških donacija. Za radove su angažovane proverene srpske firme, ali su na izgradnju spoljašnjeg zida prionuli i Albanci. I njima je prilika za posao dragocena.

Otac Danilo brine o brojnim stadima krava, ovaca i koza. Sir i pavlaku spravlja na najsavremeniji način. Kompjuter sam odrađuje nužne operacije. Monah krupnog stasa ručno radi samo najteže poslove – pranje bleštavih, niklovanih kotlova. Smeje se grleno, a smeši očima. Njegova sreća je zarazna: ničim uporediva radost zavladala je i našim srcima. Zapravo, svi ovde imaju doživljaj slobode duše, koju monasi zovu blagodaću velikomučenika kralja Stefana.

Primer napretka zajednice dvadesetak monaha ohrabrio je Srpsku pravoslavnu crkvu da i studentima oživi Bogosloviju u Prizrenu, pa sad u drugi semestar ulazi peta generacija. Obnovljeno je i sveštenstvo crkava Bogorodice Ljeviške i Svetog Đorđa i manastira Svetih arhangela nakon temeljne rekonstrukcije građevina. Tridesettrogodišnji Ivan Krstić, rodom iz Prizrena, godine od 1999. do 2007. proveo je u Kolektivnom centru Kolare kod Jagodine, a potom se iselio u Norvešku. Vratio se 2007. godine, skloniji da ponovo izgradi srušenu kuću no da u Srbiji bude podstanar. Posao nije dobio iako je probao na mnogim mestima, uprkos obavezi o zapošljavanju Srba u kosovskim institucijama. A delimično i zahvaljujući „našima” koji radna mesta daju „svojima” po ličnim kriterijumima. Uhlebljenje mu je dala crkva, ali „ona nije firma”, pa tako ni svemoguća po ovom pitanju.

Ivan se uzda u nove srpske vlasti da će raščistiti ostatke „naše samovolje”, da zaustave „gradnju vila na Dedinju od novca namenjenog Kosovu” i da ubede kosovske političare da se drže dogovora. Rešenje nije u kukanju, u „slaganju smrknutih lica pred TV kamerama”, kaže, već u tome da se svi prihvate vlastite odgovornosti. „Na nama je da čuvamo što su nam preci ostavili”, ubedljivo veli. Ali ako uskoro ne krene nabolje, i on će s budućom nevestom krenuti „trbuhom za kruhom”, kud god da ga taj put odvede.

Potajni suživot dve nacije postoji i u Prizrenu, pa se oboleli Albanci upute u srpske svetinje u potrazi za jedinim što bolestan čovek želi, o čemu takođe priča Ivan. U prizrenskoj košnici čuje se poneki dijalog na srpskom, ali su to ili Goranci iz Dragaša i okoline ili Bošnjaci, stanovnici Sredačke Župe, čiji će neki od starih reći da im je srpski maternji jezik, iako potomci pohađaju školu na bošnjačkom. U ćevabdžinici kod Ramčeta, u glavnoj ulici – Šardrvanu, dva Albanca nam se smeše između zalogaja. Rado bi, kažu, živeli sa Srbima kad bi ih bilo, objašnjavaju višeznačno. I oni pamte vreme kad nije bilo važno ko je odakle, već ko je kakav čovek, vreme koje čuva sećanje na komšijski govor.

Kosovo nije „ni naše, ni njihovo, već Božje”, zaključio je jednom jedan mudri starac, a nama preneo otac Danilo.

Opraštamo se od monaha i stalnih gostiju kao sa familijom, a iguman Sava je opet zauzet, ovog puta davanjem intervjua nekoj televiziji. Poslednje što nam ostaje u očima jeste velelepna crkva, još uvek moguća okosnica zajedničkog opstanka. Dokle god se prenosi reč o uzajamnoj pomoći.

(Foto: National Geographic/Marko Risović)