SEĆANJA MILE ĐINĐIĆ: Moj život je gorak, svi dani su mi teški, a 12. mart najteži...

Možda će zvučati čudno, ali izgleda da je gospođa Mila Đinđić, upravo zato što pišem za „sarajevske novine“, ovoga puta odlučila da baš meni da intervju. „Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio...“, objasnila mi je. „Hajde, dođite ujutro u devet.“

A nekoliko dana ranije, kad sam je prvi put pozvala, odbila me je bez razmišljanja. Valjda je bio pogrešan momenat. Upravo se, rekla mi je, vratila s groblja. Potresena, objasnila je da nema ni snage ni volje da u tom momentu s bilo kim razgovara.

„Zvali su me mnogi“, pravdala se ipak. „Ovi iz Špigla najavljuju veliki tekst o mom sinu. Ne mogu, dušo... Drago mi je što ste ga poznavali, što ste ga se setili, ali - šta ja imam od toga?! Ništa više ne može vratiti moga Zorana... Evo, ako hoćete, javite mi se za dan- dva...

Tako sam se, nakon tih „dan-dva“, tačno u devet sati ujutro našla ispred ulaza jedne u nizu onih groznih zgrada spavaonica na Novom Beogradu. Vrata mi je otvorila suva niska žena bistrih, živih očiju; žustrih pokreta i, uprkos godinama, energična.

"Evo, dušo, ovde možete da se izujete...“ Nudi mi papuče, nisam ni ušla.

„Kod mene vam je tako: morate se izuti“, izgovara gotovo šapatom, sve vreme se osvrćući. „Ne mogu da čistim. Uz to, mi Bosanke smo vam veoma uredne žene. Nećete zameriti?“
Nisam.

Uvodi me u mali, uredan i skromno namešten stan. Stare ali očuvane stvari. Ovde je deo svoje mladosti proveo budući doktor filozofije i prvi demokratski izabrani predsednik Vlade Srbije dr Zoran Đinđić. Na zidovima svuda po stanu samo njegovi portreti. Posmatram ih prisećajući se intervjua iz 1997, tokom koga sam Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, tri sata mučila ne bih li od njega dobila odgovor na pitanje da li se i zašto, „dok smo mi šetali“, u vreme građanskog protesta1996/97. tajno sastajao sa Slobodanom Miloševićem. Đinđić je pokušavao da se izvuče, da izbegne direktan odgovor, da me zavara jednom od onih svojihinteligentnih šala po kojima je bio čuven. Nisam odustajala! Shvativši konačno da bez tog odgovora neću izaći iz njegovog kabineta, očima istim kao što su ove koje su me upravo posmatrale, sevao je, očigledno se nervirajući zbog toga što sam -kako mi je to često govorio veliki Bogdan Tirnanić -„uporna kao Jaser Arafat“.

Setila sam se i onog 12. marta 2003. i Željka Mitrovića, koji mi javlja: „Pucali su na Zorana Đinđića!“

„Hoće li se izvući?“, pitala sam.

Setila sam se i Mila Đukanovića, koji je na vest o atentatu, uprkos upozorenjima da je opasno, istog trenutka odjurio u Beograd.
„Kad smo ga videli, svima nam je bilo lakše“, sećao se kasnije Čedomir Jovanović.
Setila sam se i opela u Hramu Svetog Save. I skarednog govora mitropolitacrnogorsko- primorskog Amfilohija. I Vojislava Koštunice, koji sa svojom mračnom svitom prilazi da porodici Đinđić izjavi saučešće. I Vladimira Popovića, koji im to ne dozvoljava. I šestorice „nosača kovčega“, od kojih je kasnije samo jedan od njih taj „greh“ pošteno okajao. I povorke. I zastave. I himne. I sahrane. I dece. I žene. I majke. I sestre. I prijatelja. I Beograda. I Srbije...

Užas!

„Užas, dete, nego šta je nego užas!“, kaže Mila Đinđić. „Moj život je gorak... Gorak... Svi dani su mi teški, a 12. mart uvek najteži... Ovde sam sama...“

Živite u Beogradu?

Deo godine povodim ovde u Beogradu, a deo u selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće. Nosim ga Zoranu na grob i kukam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila... Ne daj, Bože, da ikada saznate kako je.

Suprug nije živ?

Drago je umro u Prokuplju 2002, godinu dana pre Zoranovog ubistva. Ipak sam gaovde sahranila. Leži na Bežanijskom, a naš sin Zoran na Novom groblju. Nikada jednome nisam otišla na grob a da istoga dana nisam otišla i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan posle nekog od Zoranovih povrataka iz inostranstva. DOS je već odavno bio napravljen... Šta je mom sinu to trebalo, hajde, recite mi?!

Mislite zašto se uopšte bavio politikom?

Zašto?! Ali, kad bi nešto naumio, Zoran je naprosto bio nezaustavljiv; ma koliko da ste se trudili, niste ga mogli sprečiti. Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest-sedamnaest stranaka i da od njih pravi... nešto... Vidite kakvi su naši ljudi: danas govore -2000. godine pobedio je Vojislav Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa.

Bio je rođeni vođa, lider. Iako praktično nije imao nikoga oko sebe. Bio je sam!... Kako to da, kad je tog 12. marta izašao iz auta, u Vladi nije bilo nikoga; zašto su vrata bila zaključana? Milan Veruović mu je, kažu, pomogao da izađe iz kola, a onda se vratio po tašnu. Zašto ga je ostavio? Pa, Zoran je hodao pomoću štaka!... Jadan moj sin: najpre su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša! Takav se retko rađa. Nije što je moj... Pametan, načitan... Doktorirao je u Nemačkoj, ali se ipak vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila.

Zoran Đinđić rođen je u Bosanskom Šamcu. Odakle tamo?

Đinđići su, dušo, poreklom s Kosova; ja -Bosanka iz Šamca. Moj suprug Drago bio je vojno lice, penzionisan u činu pukovnika Jugoslovenske narodne armije. U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

Koliko dugo ste živeli u Bosni?

Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno: Srbi, Hrvati, muslimani... Svi! Nikad se nismo delili. Taj prokleti rat! Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kad smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, pa specijalizirala. Često smo se selili.

Koje godine ste se doselili u Beograd?

Negde 1967, čini mi se... Zoran je uvek bio najbolji đak i nisu mu smetale česte selidbe i očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije završio je u Beogradu. Sećam se da je jednom napisao sastav povodom 22. decembra, Dana JNA, koji je proglašen za najbolji. Profesor i Zoran dobili su nagradu od pedeset hiljada dinara. Onda su to bile pare, eh...

Bio je brz, temperamentan, pun energije, seća se majka.

Ličio je na mene. A zdrav kao dren!... Srce me boli za njim. Da je bio bolestan, ni po jada! Polomili su mu noge da bi ga lakše ubili... Dušo, niko ne može razumeti moj bol.Ne znam kako ću opet preživeti taj dan... Kad sam čula...

Kako ste čuli, ko vam je rekao?

Tog 12. marta bila sam u opštini, plaćala račune, neki porez. Iako su svi šalteri bili zatvoreni, videla sam da zaposleni sede i piju kafu... Zoran nije podnosio lenje ljude. Uživao je u radu, baš kao i ja... Ne uspevši da platim račun, na kraju sam otišla kod šefice službe da se požalim. Proverivši nešto u kompjuteru, prekorila me je zbog toga što, rekla je, šest godina nisam platila porez.

„Ni slučajno!“, planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi nego dozvolio da ne plati bilo koji račun. Bio je čestit, uredan čovek.“ Celo jutro sam se time bavila. Dan lep, pravi prolećni... Sećam se da sam na kraju svratila u stari „Merkator“ da nešto kupim, a onda krenula... Bila sam na vratima kad sam čula telefon. Sećam se da sam se stresla... „Crna Mila, jesi li vidjela šta ti je sa Zoranom?!“

Ko vam je javio?

Sused iz Prokuplja kome sam nekoliko dana ranije pričala koliko se bojim za Zorana. „Uključi televizor!“, vikao je. Imala sam šta da vidim!

Kako to da ste saznali od prijatelja iz Prokuplja, a da niko iz vlade nije došao da vam javi šta se dogodilo?

Možda su i dolazili, ko zna. Bila sam vani, ne znam... Odmah sam pozvala momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni. Dvorište je bilo prepuno policajaca.Sad mu ne trebate, ponavljala sam u sebi; kad je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo... Ušla sam. Doktor je odmah rekao sestri da mi da tabletu za smirenje. „Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“, odbila sam. Ušla sam u onu ledenu salu u kojoj je ležao Zoran.Njegova lepa glava... Oči zatvorene... Lep, a dole... Grudi raspukle... Srce mu je bilo prosuto na sve strane... Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala... Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Nisam htela...

Zašto niste?

Nisam htela da dozvolim da mi umanjuju bol. „Neka boli!“, vikala sam. „Pobogu, ubili su mi sina!“ Ležao je tako... Miran, čistog lica. Bio mi je sav život... Imam ja i Gordanu, tačno je, ali je Zoran bio moj život.

Ružica je već bila kod Zorana, pre mene. Kad sam izašla iz sale, videla sam da razgovara s Mijatom, doktorom, tastom Čedomira Jovanovića. Posle je otišla do prozora, gledala dole kako se ljudi okupljaju. Kako može, pomislila sam. Odozdo su vrebali foto-reporteri. Onda sam otišla...

Gde ste otišli?

Kod Ružice, u njihov stan. Plakala sam. Videla sam da su nekima zasmetale moje suze.

Kome?

Nekima, dušo, ne mogu to da kažem. Znaju oni dobro... Želela sam da vrištim jer sam znala koga sam izgubila. Kad sam juče bila na groblju... „Sine moj“, kukala sam. „Šta ćeš tu?! Više bih volela da si u onoj ‘mišjoj rupi’, samo da si živ.“

Kakvoj „mišjoj rupi“?

Milorad Dodik je Zorana upozoravao na to da mu spremaju atentat, ali... „Šta hoćete?!“, rugao se Zoran. „Da se sakrijem u mišju rupu, da pobegnem, to želite?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju!“ Eto, bio je takav. I - ubili su ga. Znam da su Zorana Đinđića i drugi upozoravali na opasnost. Bio je tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima. Bo je hrabar. Veoma hrabar čovek.

Zašto ste ga vi upozoravali? Nešto ste predosećali?

Sećam se, bila je nedelja. Pošla sam u kupatilo. Zvonio je telefon. Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznala glas. „Izvinite, s kim razgovaram?“, pitala sam. „Mama, ja sam, Zoran!“, smejao mi se. „Kako to da mi ne prepoznaješ glas?“ Počela sam da plačem.

„Šta je, Zorane, sa tobom? Kako to zvučiš? Kaži mi, sine, šta se događa, šta ti je?“ Osetila sam da se sprema nešto strašno, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ga... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga na to šta su pokušali onomad, kod hale Limes...

A on?

Ništa. Slušao je, ali me nije čuo. Kao što ni ja više nisam mogla da čujem njega. Nikada! Uvek je negde žurio. „Zorane, čuvaj se!“, bilo je poslednje što sam mu tog dana rekla. „Gordana neće preživeti ako ti se nešto dogodi.“ Nije me poslušao.Verovatno nije ni mogao. Odavno su već bili odlučili da ga ubiju. Taj prosti, bedni naš svet koji ne voli pametne, one što su iznad... Pogledajte mu samo biblioteku! E, moj Zorane...

Ogovarali su ga, izmišljali o njemu svašta... Vojislav Koštunica je u tome debelo učestvovao. On i njegovi Zoranu nikada nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag. „Na koga sumnjate?“, pitali su me jednom policajci u Prokuplju. „Na vašeg šefa“, odgovorila sam. „Na Koštunicu!“ Zoran je verovao da će uspeti da ih nadmudri, da je pametniji od njih. I bio je. A onda ta sahrana...

Sećate li se svog poslednjeg susreta sa Zoranom?

Ne, ne, ne mogu da se setim... Znam samo da sam ga, kad je postao premijer, retko viđala. Nije imao vremena, stalno je negde jurio. Ostali smo ga željni. Dobro, viđam ga na televiziji, tešila sam se. Umeo je ponekad da dođe kod mene na ručak, da dovede decu...

Posećuju li vas unučad?

Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak uvek kad nađu vremena.

A neko iz Demokratske stranke?

Nikad! S njima nemam ništa.

Zašto?

Oni najbolje znaju. Jadni, veruju da je to što su na vlasti samo njihova zasluga, da je moj Zoran tu bio tek tako... U Prokuplju sam mu nedavno sama podigla spomenik. Gde su ti njegovi veliki prijatelji, gde su „saborci“?! Neki su, eto, i došli... Boris Tadić,Dragan Šutanovac... Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića lično sam pozvala da dođu. Došlo je i mnogo običnog sveta. Vidim, plaču, žale... Iako Zorana nisu voleli dok je bio živ. Poznavali ste, dušo, mog Zorana; je l’ da da je bio izuzetan čovek? Žao mi je samo što je sebe ponizio, što je dozvolio da tako ode, da ga ubiju... Neka mu je laka crna zemlja...To kako su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvo čudo! Srce me boli za ovom mojom Gordanom, crći će od tuge. Ja sam jača, majka sam, sve izdržim... Idem na groblje i... Svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale. Četiri bele kale... Kao da je znao da ih je Zoran najviše voleo.

(newsweek.rs)