SMRT JE VREBALA U KOŠUTNJAKU: Knez Mihailo ubijen dok je bio u kočiji!

Mihailo Obrenović, najmlađe dete kneza Miloša i kneginje Ljubice, rođen 1823, bio je knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina završila se zbacivanjem 1842, a druga ubistvom.

Veze sa Evropom

Opšta je ocena istoričara da je Mihailo po dolasku na presto imao velike ciljeve koje je želeo da sprovede u delo. Pre svega je želeo da oslobodi Srbiju od turske vlasti, ali je takođe želeo i da je modernizuje, poveže sa Evropom.

Na dvorovima Pariza, Beča, Londona, Berlina i Petrograda zvali su ga „prince Michel“. Mlad, obrazovan, naočit i aristokratskih manira bio je svuda rado viđen gost. U zvaničnoj audijenciji bio je kod kraljice Viktorije, cara Napoleona III, cara Aleksandra II i dva sultana, Abdul-Medžida i Abdul-Hamida...

U smiraj dana 29. maja 1868. godine, u pratnji ordonansa Svetozara Garašina i poslužitelja, izvezao se u kočijama u Košutnjak s Katarinom Konstantinović, rođakom u koju je bio zaljubljen, njenom majkom Ankom i bakom Tomanijom Obrenović, koja je knezu bila strina.

U Košutnjaku su ih čekali atentatori s namerom da ubiju kneza Mihaila i da ponovo dovedu na vlast Aleksandra Karađorđevića. To su bila braća Ðorđe i Kosta Radovanović, Lazar Marić i Stanoje Rogić. Treći brat Radovanovića, Pavle, bio je mozak ove grupe. On je bio advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika. Kosta se uspešno bavio proizvodnjom i trgovinom sapuna, dok je Ðorđe kao trgovac bankrotirao. Četvrti njihov brat Ljubomir bio je uhapšen zbog falsifikovanja, a knez Mihailo odbio je da ga pomiluje, čime je navukao mržnju Radovanovića na sebe. Atentator Marić je jedno vreme bio predsednik Okružnog suda u Požarevcu, ali mu je karijera propala zbog ubistva supruge, dok je Rogić bio trgovac.

Kad je kneževa kočija naišla na zasedu, prvi metak u kneza opalio je Kosta Radovanović, a onda su zapucali i ostali. Marić je ranio Katarinu, a zatim ubio Anku, dok je Rogić ranio Garašanina, koji se onesvestio. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj pobegli su u šumu, dok je Tomanija posle prvog pucnja uspela da pobegne ka gradu i javi o atentatu. Kneza Mihaila i Anku, koji su ležali na zemlji, dokrajčio je nožem Kosta Radovanović.

Obaveštene o ubistvu kneza, vlasti su brzo preuzele kontrolu nad državnim institucijama i vojskom, tako da prevrat nije uspeo.

U toku juna i jula suđeno je atentatorima i njihovim pomagačima, ukupno osamnaestorici. Četrnaestorica su osuđena na smrt, među njima i Ljubomir Radovanović, iako je u vreme atentata bio u zatvoru. Smrtne presude izvršene su streljanjem na beogradskoj Karaburmi, čemu je prisustvovalo deset hiljada ljudi!

Smrt kapetana

Pravnik i publicista Ivan Janković navodi jedan zapis o masovnom pogubljenju atentatora 28. jula 1868. godine: „Svu četrnaestoricu privezali su uz kočeve. Posle toga su prvome (Vidoju Ivkoviću) zavezali oči, a iz stroja su istupila četiri žandarma i na dati znak opalila. Vidoje se srušio mrtav, dva čoveka su priskočila i odrešila ili odsekla uže i bacila telo u jamu. Na isti način je streljan i drugi osuđenik, pa redom jedan za drugim svi ostali. Nisu bili svi smrtno pogođeni i na njih su ponovo pucali. Ni to nije sve: u pokušaju da dokusuri jednog osuđenika, žandarm je promašio i pogodio kolac, a rikošet je na mestu ubio žandarmerijskog kapetana koji je prisustvovao izvršenju.“

Na zahtev namesnika i vlade u Beogradu, u Pešti je pred sud izveden Aleksandar Karađorđević zbog podstrekavanja na zaveru. Oslobođen je krivice. Tvrdilo se da je ovaj Karađorđev sin potkupio sudije.