Prestolonaslednik Aleksandar molio Klintona, Širaka i Blera da obustave bombardovanje Srbije: “Niko nije digao ni prst da pomogne Srbima koji su bili etnički očišćeni iz Hrvatske i zapadne Bosne”

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine još uvek nije imao pravo povratka u Srbiju, ali ga to nije sprečilo da i tada svoje ime i svoj kredibilitet stavi u službu Otadžbine. Tako je Prestolonaslednik od početka bombardovanja apelovao putem svih svetskih medija da se momentalno prestane sa bombardovanjem njegove zemlje, dok je 6.aprila 1999. godine uputio pisma Predsednicima Klintonu i Širaku i Premijeru Bleru. Sadržaj pisma objavljujemo u celosti:

“Duboko zabrinut hitno apelujem da se odmah obustave vazdušni napadi NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru. Znam da ste rekli da je cilj vazdušnih napada da se spreči humanitarna katastrofa na Kosovu ali, kao što znate, humanitarna kriza u tom regionu se uveliko pogoršala od kada su napadi počeli. Postoji stvarna opasnost da dođe do opšte konflagracije na Balkanu i u Evropi.

Akcija NATO pakta protiv Jugoslavije je ilegalna jer se vrši bez ovlašćenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ishod joj je još uvek neizvestan. S druge strane, sasvim je izvesno da su vazdušni napadi NATO pakta pretvorili živote običnih jugoslovenskih građana, ljudi koji nisu ni za šta krivi, u pravi košmar. Žrtve među civilima se postepeno povećavaju, a nekoliko sledećih generacija će morati da trpi posledice.

Jako sam zabrinut takođe zbog strahovite humanitarne katastrofe i etničkog čišćenja na Kosovu. Isto tako želim da naglasim svoju zabrinutost za narod u Srbiji i Crnoj Gori koji živi pod sankcijama već mnogo godina a bez nade da će stvari da se poprave. U bivšoj Jugoslaviji već je bilo nekoliko humanitarnih katastrofa ali one nisu izazvale ovako snažnu reakciju Zapada. Želeo bih da Vas podsetim da 1995. godine niko nije digao ni prst da pomogne Srbima koji su bili etnički očišćeni iz Hrvatske i zapadne Bosne. Ovo grubo etničko čišćenje nije čak ni bilo propisno osuđeno od strane međunarodne zajednice. Zaboravlja se takođe da u Srbiji i Crnoj Gori živi preko 600.000 izbeglica u teškim uslovima a mnoge hiljade Srba, isteranih iz Hrvatske i Bosne, našli su utočišta u zemljama zapadne Evrope i severne Amerike. Najoštrije osuđujem svako etničko čišćenje ma ko da ga vrši.

Moje jako suprotstavljanje politici koju vode gospodin Milošević i njegov režim je dobro poznato i dokumentovano, kao što se verovatno sećate iz razgovora koji smo imali u Amanu u Jordanu u februaru. Moj stav se nije promenio niti će se promeniti ali bacanje bombi i raketa na Beograd i druge jugoslovenske gradove neće popraviti stvari. Čak šta više, pozicija Miloševićevog režima je ojačana. Bombardovanje Jugoslavije je ugušilo glas demokratske opozicije i nezavisnih medija. Tragično je takođe što je okrenulo Srbe protiv Zapada i zapadnih demokratskih vrednosti. Meni sve ovo sluti na zlo: stvar demokratije u mojoj zemlji i na Balkanu je uveliko unazađena. Bombardovanje Jugoslavije i razaranje ekonomske infrastrukture će samo stvoriti nestabilnost na tom području sa poraznim rezultatima za mir i demokratiju.

Pišem Vam ovo pismo 6. aprila, na 58. godišnjicu bombardovanja Beograda od strane Luftwafe 1941. godine kada su na hiljade ljudi poginuli a ogromni delovi grada pretvoreni u ruševine. Tragično je i pomisliti da NATO bombarduje Srbiju i Crnu Goru na tu godišnjicu!

Vredno je podsetiti se na tradicionalno prijateljstvo između naša dva naroda. U aprilu 1941. godine jedna grupa srpskih oficira Kraljevske jugoslovenske vojske izvršila je puč protiv vlade i tako uvela Jugoslaviju u rat na strani Velike Britanije koja je tada bila sasvim sama u ratu protiv nacističke Nemačke i njenih saveznika. Sjedinjene Američke Države još nisu bile ušle u rat a Sovjetski Savez je još uvek bio vezan sa Nemačkom paktom o nenapadanju. Saveznici Velike Britanije u Evropi bili su poraženi od nacističke ratne mašine, ali uprkos toga Srbi su imali hrabrosti da upute Hitleru izazov. Vinston Čerčil je pozdravio vest o beogradskom puču pred narodnim poslanicima, rekavši: “Jugoslavija je našla svoju dušu”. A Srbi su platili strahovitu cenu za taj čin odanosti prema saveznicima pošto je Jugoslavija podlegla pod brutalnim napadom sila Osovine, a Srbija bila okupirana.

Francuska, Ujedinjeno jevstvo i Sjedinjene Američke Države su uvek bile tradicionalni saveznici Srbije na Zapadu. Za vreme vladavine mog oca, Kralja Petra II, i mog dede, Kralja Aleksandra I, Srbi su se borili u dva svetska rata na strani zapadnih demokratskih zemalja i Rusije. Pitam se da li su vazdušni napadi bili jedini odgovor koji je Zapad mogao dati posle neuspeha pregovora o Kosovu u Rambujeu? U Rambujeu se nije toliko radilo o pregovorima koliko o diktatu nad narodom Srbije i Crne Gore. A moj narod je oduvek bio alergičan na diktate kao što su dogadjaji u 1914. i 1941. godini pokazali.

Ne sme da se zaboravi da je Kosovo srpski Jerusalim i kolevka srpske države. Na Kosovu su najveće svetinje, deo srpske baštine. Kosovo je neotuđivi deo Jugoslavije i Srbije i Srbi imaju pravo da brane svoju suverenu teritoriju. Rekao sam već jednom ranijom prilikom da na Kosovu ima dosta zemlje i hleba i za Srbe i za Albance. Uvek sam odlučno insistirao na poštovanju ljudskih prava svih građana bez obzira na njihovo etničko poreklo ili veroispovest. Rešenje se moglo naći i mora se hitno naći i demokratija mora konačno biti uspostavljena širom Jugoslavije

Moja supruga i ja mnogo žalimo zbog patnji svih nevinih izbeglica bilo da su Albanci ili Srbi i molimo se da se ova tragedija što pre privede kraju. Moja je velika želja da Jugoslavija bude moderna evropska država sa jakim vezama sa svim delovima sveta, ali bombe neće do toga dovesti. Pravedno rešenje može da se nađe samo mirnim putem, pregovorima i diplomatijom. Bombe ne mogu zameniti diplomatiju.

Nadam se da još nije kasno da se spreči najgora katastrofa u kojoj bi se sukob rasplamsao po celom Balkanu. Apelujem još jednom da naredite obustavu bombardovanja i povedete pregovore sa svim jugoslovrenskim faktorima da se kriza reši. Uveren sam da delite moje strahovanje i moje brige i da ćete uraditi sve što možete da se ova tragedija zaustavi i svim ljudima pomogne.

Aleksandar

U Londonu, 6. april 1999. godine