USTAŠKI TERORIZAM: Bomba u bioskopu

Miljenko Hrkač je bio tesar, rodom iz Lištice, kraja u Hercegovini poznatog po nacionalizmu. Imao je nepunih 20 godina kad je 1968. preko poznanika Ante Penavića stupio u kontakt s emigrantima iz Nemačke i postao član ustaške tajne organizacije Hrvatski oslobodilački pokret. U to vreme jaka hrvatska emigracija formirala je terorističke grupe čiji je cilj bio rušenje poretka u tadašnjoj Jugoslaviji.

Eksploziv u parku

Hrkač je u napuštenom bunkeru pokraj Maribora obučavan za rukovanje eksplozivnim napravama, a u Štutgartu je završio i specijalni kurs za diverzante.

U leto 1968, u Beograd, koji je tek preturio preko glave studentske proteste, dolaze iz Maribora Hrkač i Penavić i donose eksploziv sa satnim mehanizmom.

U parku preko puta hotela „Moskva“ 13. jula 1968. povezuju eksploziv s baterijama i mehanizmom za paljenje, a onda Hrkač u bioskopu „20. oktobar“ kupuje kartu za predstavu u 20 sati i ulazi u gornju salu. Bombu punjenu čeličnim gelerima postavio je između naslona i sedišta u 16. redu i na sredini projekcije napustio salu. Desetak minuta kasnije, u 21.05, odjeknula je eksplozija... U njoj je poginuo Savo Čučurević, devojka Magdalena Novaković ostala je bez obe noge, a 76 ljudi je ranjeno.

Početkom septembra Miljenko Hrkač vratio se u Jugoslaviju i doneo iz Nemačke pet eksplozivnih naprava. Opet s Antom Penavićem, 25. septembra u jedan sat po ponoći, u parku pored železničke stanice aktivirao je satni mehanizam bombe, stavio je u torbu od skaja i dao Penaviću da je preda u staničnu garderobu.

U ovoj eksploziji bilo je četrnaestoro povređenih, ali nije bilo mrtvih.

Hrkač je priznao oba dela i 2. oktobra 1969. osuđen je na smrt streljanjem. Posle višegodišnjeg žalbenog postupka i ponovljenog suđenja, pretposlednjeg dana 1976. presuda je postala pravosnažna. Predsedništvo SFRJ odbilo je Hrkačevu molbu za pomilovanje, pa je streljan u četiri sata ujutro 10. januara 1978. u krugu Centralnog zatvora u Beogradu. Vest o tome nikad nije objavljena u štampi.

Česti napadi

Sedamdesete su bile u znaku ustaških napada na socijalističku Jugoslaviju.

Miro Barešić, Anđelko Brajković i Ante Stojanov, članovi organizacije Hrvatski narodni otpor, 7. aprila 1971. upali su u Ambasadu SFRJ u Stokholmu, u Švedskoj, s namerom da zarobe ambasadora Vladimira Rolovića i zamene ga za devet Hrvata koji su zbog neprijateljskog delovanja bili osuđeni i kaznu izdržavali u jugoslovenskim zatvorima. Pošto im se Rolović suprotstavio, ubili su ga.

„Jatov“ avion DC-9 na liniji Stokholm-Kopenhagen-Zagreb-Beograd eksplodirao je tokom leta ka Zagrebu 26. januara 1972. Sa 10.160 metara letelica je pala u blizini sela Srpska Kamenjica u Čehoslovačkoj. Poginula su 22 putnika i pet članova posade, a preživela je samo stjuardesa Vesna Vulović. Jugoslovenske vlasti su Zapadnoj Nemačkoj uručile bogato dokumentovane zahteve za izručenje osmorice terorista, s vođom organizacije Hrvatski narodni otpor Stjepanon Bilandžićem na čelu, ali je on pušten iz zatvora.

Grupa od 19 pripadnika ustaške emigrantske organizacije Hrvatsko revolucionarno bratstvo 20. juna 1972. upala je na teritoriju SFRJ da izazove ustanak. Za pripremanu akciju, većina boraca, kao i novac, pristigli su iz Australije, a vojna obuka za njih organizovana je u Zapadnoj Nemačkoj. U sukobu s vojskom i milicijom, petnaest ustaša je likvidirano, a četvorica su zarobljena. Trojica su, posle suđenja, streljana, a četvrti je zbog mladosti osuđen na 20 godina.