ISTINITA PRIČA: Ovako je Hitler poražen u Beogradu 1940. godine

BEOGRAD - U junu 1940. godine pred zgradom Generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije motao se neki niži vazduhoplovni oficir. Obilazio je zgradu, pogledavao, zastajao. Već su i stražari počeli sumnjičavo da ga zagledaju.

Lampica oko aerodroma

Oficir je vrlo brzo počeo da se ispoveda. Kod Popovića ga je dovela sumnja koja ga je danima morila. Naime, nekoliko meseci ranije, u Novom Sadu, krenuo je na časove francuskog jezika, kod izvesne Marije Bauderer. Sve je išlo kako treba, savladavao je jezik, zbližio se sa nastavnicom, a onda je dobio prekomandu u Beograd. Ništa, tamo će naći drugog profesora. Međutim, tek što je prispeo u prestonicu, na ulici je sreo Mariju.

Rekla mu je da se i ona preselila, pa da mogu da nastave sa časovima. Dala mu je adresu, Obilićev venac 26, peti sprat. Časovi su se nastavili, a oficir je ubrzo primetio da je on jedini Marijin đak. To mu je bilo čudno.

Ubrzo je posle nekog časa kod Marije upoznao izvesnog Šilera. Nastavnica mu je predstavila uglađenog Nemca kao svog velikog prijatelja. Oficir je Šilera sretao sve češće, imao je utisak da ga gotovo čeka posle svakog časa. Počeli su da se druže, njih troje. Izlasci, provod po kafanama. Na pitanje čime se bavi, odgovarao je da radi pri nemačkom poslanstvu, nešto oko privredne saradnje.

Iz Karakasa u Novi Sad

Potpukovnik Popović pažljivo ga je saslušao. Stalno je nešto zapisivao. Na kraju se zahvalio oficiru, objasnio mu da će oni sve da ispitaju i da će ga pozvati, ako nešto još ustreba. Kako se vazduhoplovac našao na vratima, Popović je počeo da vrti telefon. Imena su mu se učinila poznata. Bio je u pravu. Marija Bauderer proterana je dve godine ranije iz Venecuele. Servis je znao da je ona profesionalni izvršni organ nemačke tajne službe, otkrivena na radu u Karakasu. Osvanula je u Novom Sadu, a od samog dolaska bila im je na oku. Jedino što nisu imali ništa protiv nje što bi poslužilo kao osnov za neko hapšenje. Za svaki slučaj, bila je zabeležena.

Poslovnog čoveka Šilera poznavali su još bolje. Bio je oficir nemačke vojske, registrovan kao pomoćnik Laumana, nemačkog izaslanika za vazduhoplovstvo. Imao je diplomatsku legitimaciju, a znalo se da je šef jedne grupe agenata tajne službe u Beogradu. Ni njemu nikako nisu uspevali da stanu na rep, mada su nekoliko puta bili blizu.

Za svaki slučaj, proverili su i vazduhoplovca. Popović je bio sumnjičav, znajući s kim ima posla. Nije bio siguran da li je oficir došao iz rodoljublja ili je u pitanju neko podmetanje nemačke službe. Ne bi im bio prvi put. Pozvali su ga na novi razgovor. Tražili su dopunu obaveštenja koje je dao na prvom sastanku.

Rekli su mladom oficiru da nastavi s učenjem francuskog jezika. Nije da je Marija bila neka lepotica, četrdesetogodišnja žena, niskog rasta, malog nosa na širokom licu, pa nisu mogli da traže od njega da se previše zbliži s njom, ali je i marljivo učenje bilo sasvim dovoljno. Mora da joj ukazuje posebno poštovanje, a i druženje sa Šilerom ne sme da prekida. Rečeno mu je i da se trojka odsad nalazi pod budnim okom naše službe. Počela je Operacija „Šiler".

Ključ u džepu

Na Obilićevom vencu sve je teklo baš onako kako je Popović predvideo. Oficir je ostavio otključana vrata. Odmah je predao izveštaj Nemcu, pa su sve troje zaseli da bi dogovorili odlazak u provod. Zaslužili su posle ovoga da se malo opuste. Utom su čuli neko tutnjanje u stepeništu. Neko je ustrčavao. Vrata su se širom otvorila i u sobu su nahrupili agenti, praćeni potpukovnikom Popovićem. Za ovu priliku, bio je u civilu. Stan je odmah blokiran. Mladi oficir namignuo je Popoviću, što je bio znak da su planovi kod Nemca. Sve po dogovoru.

Zamolio je Šilera da sve što ima kod sebe izvadi i stavi na sto, da ga on ne bi pretresao. Ovaj je odmah izvadio diplomatsku legitimaciju, predstavio se i pozvao se na imunitet. I sve to na srpskom. Popović mu je odgovorio da mu je sve to poznato, ali da mu takve rabote ukidaju imunitet. I da odmah vadi sve iz džepova. Nemac se nećkao, pa su ga umilostivila dvojica agenata koji su prišli da „pripomognu". Jedan sa otkočenim pištoljem, uperenim u Šilerovu glavu.

Kad je shvatio da je đavo odneo šalu, povadio je sve iz džepova. Popović ga je zamolio da sad popiše sve što je nađeno kod njega, pa da se ispod toga potpiše. Među hartijama, novcem, kartama za pozorište, bio je i izveštaj o „IK-3". Kada je Šiler sve to popisao i uredno potpisao, Popović mu je saopštio da je slobodan, do daljnjeg. Šiler je istrčao, da se ovi ne predomisle. Agenti su se posvetili mladom oficiru, koga su izveli napolje. Ono što je izgledalo kao privođenje završilo se kafom u „Mažestiku". Nisu smeli da odaju svog agenta.

Dok su oni kafenisali, Popović je s ostatkom ekipe pretresao Marijin stan. Nađeno je sasvim dovoljno kompromitujućeg materijala koji joj je obezbedio vožnju „maricom". Celih 200 metara, do Glavnjače. Kad je Popović napuštao zgradu, na stepeništu su ga zamalo oborili Dragiša Cvetković, predsednik vlade, i ministar inostranih poslova, Aleksandar Cincar-Marković. Zadihani, u frakovima, očigledno sa nekog prijema. Pitali su Popovića da li je normalan, šta to radi, nemački poslanik Fon Heren već je stigao da se žali. Znači, onamo je Šiler onako otrčao. Popović ih je umirio, pokazao zapisnik. Sutradan je nastala gužva u Generalštabu. Ipak, zapisnik koji je Šiler potpisao bio je dovoljan, pa je stvar prepuštena sudu. Her Šiler ubrzo je proglašen za nepoželjnu osobu i proteran.

(Politikin zabavnik)