PRESTOLONASLEDNIK ALEKSANDAR: Kako me je Udba razdvojila od oca i Srbije

Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević prvi put progovorio je o svom odnosu sa ocem, svojoj poziciji u vreme raskola, o tome kako su ga i posle smrti odvojili od oca, jer nije mogao da ga sahrani tamo gde je porodica želela, zašto se klonio političkih emigrantskih krugova, dokle su dosezali prsti Titovih tajnih službi u njegovoj porodici.

"Ja nisam osetio pritisak službi, ali mislim da moj otac jeste", ispričao je Aleksandar Karađorđević za Nedeljnik.

Bilo je to vreme oštrih podela u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Americi, gde se sveštenstvo podelilo na takozvane raskolnike (sebe su zvali Slobodna srpska pravoslavna crkva) koji su prekinuli vezu sa Patrijaršijom u Beogradu (zbog veza sa komunistima), i one koji su ostali lojalni patrijarhu Germanu. Ta linija podele iz crkve prelila se na čitavu srpsku emigraciju u Americi (i šire), a posledično i na porodicu Karađorđević. Priča o srpskom raskolu ostala je jedna od neosvetljenih epizoda srpskog 20. veka, pogotovo onog dela istorije koji se odvijao daleko od otadžbine.

Jedinstvo kraljevske porodice Karađorđević, koje je više nego često "bilo na ispitu", potpuno je urušeno ovim raskolom, koji je zbog toga dobio i status "porodične tragedije". A u centru porodičnog raskola našla se i jedna misteriozna žena, koja je ostala poznata po nadimku Mici Lou - Milica Anđelković iz Aranđelovca.

Ona je važila za blisku prijateljicu kralja Petra, koji ju je ovlastio kao izvršioca testamenta (po kom je on navodno želeo da bude sahranjen u Americi). Kako se pripovedalo, na sahrani kralja Petra, ona se zbližila sa njegovim mlađim bratom Andrejom, da bi se ubrzo i udala za njega i (samo)proglasila se princezom Marijom Evom Karađorđević.

Ostatak porodice to nije odobravao, ni njene veze sa kraljem Petrom, ni brak sa princem Andrejom. Niti su joj priznavali kraljevsko ime Marija Eva.

Jedno je sigurno. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, od 2000. godine, kada se vratio i nastanio u Srbiji, nikada nije govorio o tome. O raskolu. U Crkvi. U srpskoj emigraciji. U njegovoj porodici.

"Da, moj otac je umro 1970. godine. I on je imao mnogo teškoća, mnogo političkih teškoća. Najveći problem je bio sa ljudima koji su ga okružili i savetovali. Bilo je tu i dobrih ljudi, naravno, ali on se izgubio u tim političkim igrama. Moj otac je bio vrlo tužan što se nikada nije vratio u zemlju", rekao je on u intervjuu za Nedeljnik.

O raskolu u srpskoj crkvi je rekao:

"To je bio plan obaveštajnih službi, da se napravi podela među Srbima u Americi. Nemam dokaze za to, ali sam prepoznao te mehanizme kreiranja lažnih podela. Kod nas su uvek vlasti radile na razbijanju opozicije. Moj otac je u jednom trenutku prepoznao zaveru, ali tada je već bio veoma bolestan. On je pokušao da sačuva jedinstvo crkve."
Aleksandar Drugi Karađorđević navodi da je on, kao mladić, bio na suprotnoj strani u tom sukobu u emigraciji.
"Ja sam uvek bio na strani patrijarha u Beogradu, to je tada bio patrijarh German, jer sam bio protiv raskolnika. Nažalost, moj otac... Oni su ga privukli, uvukli su ga u tu priču tamo... Tu se nismo slagali. Probao sam da razgovaram s njim, i znao je on dobro da sam ja protiv podele u crkvi, ali bio sam suviše mlad čovek tada."

O sukobima posle smrti kralja Petra, Aleksnadar kaže:

"Otac je testament potpisao u komi. To je svetsko čudo, da čovek u komi potpiše testament. Bilo je mnogo problema, ali sada konačno imamo mir."