Pustolovine malih odmetnika, kapetana Nema, Indijanaca i kralja džungle decenijama su oduševljavale mlade Jugoslovene

1 „Orlovi rano lete“

Roman Branka Ćopića, objavljen 1959. godine, o odmetnicima iz seoske škole, obeležio je detinjstvo u socijalističkoj Jugoslaviji

Često se na društvenim mrežama nađe „niknejm“, ili na srpskom nadimak - „Nikolica s prikolicom“. Bog će ga znati je li tom gostu u virtuelnom svetu poznato odakle je „Nikolica“ i šta je „prikolica“, ali delo Branka Ćopića koje je obeležilo detinjstva u socijalističkoj Jugoslaviji, eto, nastavlja da živi.

Hajduci i partizani

Roman „Orlovi rano lete“, objavljen 1959. godine, vršnjak je generacije koja je danas na pragu starosti i muči se s kostoboljom, prostatom i šećerom u krvi. Novo vreme i nove zabave delimično su mu potamneli slavu, ali poljar Lijan, Jovanča, Lunja, Stric, Nikolica i njegov nerazdvojni pas (otuda „prikolica“) i Nikoletina Bursać još traju, kao komad nameštaja od plemenitog drveta, uglačan dugom i čestom upotrebom...

O čemu je u romanu reč? Kad u seosku školu umesto dobre i lepe učiteljice dođe učitelj koji mrzi decu, još i pijanac - zbog crvenog nosa prozvan Paprika - nekoliko đaka, umesto da pohađa nastavu, vreme provodi u šumi, gde su uredili logor. A popodne, u vreme kad se škola završava, oni se pridružuju ostalim đacima i sa njima se vraćaju kućama. A kad njihovo odmetništvo bude otkriveno i roditelji ih opkole, „hajduci“ se brane gađajući ih krompirima. Zarobljenike na kraju od batina spase dobroćudni džin Nikoletina Bursać, a učitelja Papriku povlače.

Počinje rat i Nikoletina Bursać odlazi u rat. „Toga trenutka prestalo je ono pravo, bezbrižno djetinjstvo đačkog harambaše Jovančeta. Nastalo je jedno drugo djetinjstvo, oprljeno mrazom rata, dječaštvo buntovnika, nekadašnjeg vođe odmetnika iz Prokinog gaja.“

Mališani, nekadašnji hajduci, sada pomažu pravim odmetnicima - partizanima i stanovništvu izloženom teroru ustaša. Rat od dece pravi male odgovorne ljude koji stražare na visovima oko sela i paljenjem vatri najavljuju dolazak neprijatelja. Na kraju cela ova dečja družina odlazi u partizane, a Branko Ćopić ispisuje poslednju rečenicu: „Neka bude onako kako ste se dogovorili na poslednjem sastanku u Gaju: oni koji ostanu živi sastaće se opet jednog dana u Prokinom gaju, naložiće vatru u logoru Tepsija i oko nje će pričati o onima koji se nisu vratili... „

Pionirska trilogija

Branko Ćopić nije svoje junake ostavio ni u ratu. Romanima „Slavno vojevanje“ i „Bitka u zlatnoj dolini“ o istim junacima on je zaokružio svoju „Pionirsku trilogiju“, a popularnosti njegovih knjiga doprineo je i film „Orlovi rano lete“, snimljen 1966, sa Dragutinom Gutom Dobričaninom, Čkaljom, Batom Paskaljevićem i Ljubišom Samardžićem u glavnim ulogama.

A pisac ove ode detinjstvu Branko Ćopić osamnaest godina kasnije prekoračio je ogradu beogradskog mosta i skočio na beton. Neki je prolaznik potrčao ka njemu i povikao „Nemojte!“, ali je pisac samo odmahnuo rukom. Poslednja rečenica njegovog oproštajnog pisma glaaasi: „Zbogom, lijepi i strašni živote...“

Sve ove tri Ćopićeve knjige bile su objavljene u sarajevskoj biblioteci „Lastavica“, a „Orlovi“ su bili i u lektiri. Ne znam da li ih đaci i danas obavezno čitaju. Kako im nastavnici objasne ko su bili partizani?

2 „Dečaci Pavlove ulice“

Delo Ferenca Molnara iz 1906. godine neprikosnovena je priča o drugarstvu koja se završava tragično - smrću dečaka Nemečeka

Knjige o dečjim družinama nisu retkost ni u svetu, ni kod nas. Drugarstvo, zajedništvo, žrtvovanje za kolektiv - i izdaju! - spoznavali smo kroz romane „Družina Sinji galeb“, „Vlak u snijegu“, „Tajno društvo PGC“, „Družina Pere Kvržice“... ali su „Dečaci Pavlove ulice“ neprikosnoveni.

Rat zbog klikera

U Pavlovoj ulici u Budimpešti živela je grupa dečaka čiji je najveći neprijatelj bila Družina crvenih košulja. Rat među njima počinje kad „crvene košulje“ zaplene klikere Nemečeku iz Pavlove ulice i uvrede celu grupu.

Pripovest o dve suparničke grupe mališana koje se igraju rata, jedni druge uhode i kamenicama brane svoje teritorije, završava se na - za ovu vrstu literature neobičan način - Nemečekovom smrću. Ovog najmlađeg, najslabijeg i od svih kinjenog dečaka, kad pokuša da povrati zastavu svoje grupe, suparnici potapaju u hladnu vodu, od čega dobije zapaljenje pluća i umre. Pred smrt, drugovi ga odlikuju za hrabrost činom „kapetana“, a zavađene grupe „dečaci iz Pavlove ulice“ i „crvene košulje“ se mire.

„U krevetu je ležao kapetan, velikih očiju, duboko i teško dišući otvorenih, malih, tankih usta. Ali on nije nikog prepoznao. Možda je već video stvari koje su skrivene ljudskom pogledu“, piše na kraju Ferenc Molnar, autor ovog dela, inače jedan od najcenjenijih mađarskih „ozbiljnih“ pisaca.

Prvo izdanje ove knjige štampano je na mađarskom jeziku 1906, a potom je prevođen u svetu i stekao je popularnost u mnogim zemljama. Tako Haim Baram, prevodilac i kolumnista iz Jerusalima, piše: „Najveća pohvala koju mogu da dam osobi čistog srca, idealisti, jeste da je uporedim sa Nemečekom. Ne radim to često, već samo kada osećam da neko zaista zaslužuje najveći mogući kompliment.“

Nekoliko filmova

Po romanu je 1919. snimljen nemi film, a 1934. američka kuća „Kolumbija“ je po istim motivima snimila igrani film „Nema veće slave“. Italijani su to uradili 1935, a mađarski film „Dečaci Pavlove ulice“ iz 1969. bio je nominovan za Oskara.

„Dečacima Pavlove ulice“ u Budimpešti je podignut spomenik. Ispred škole u Ulici Prater postavljene su skulpture petorice dečaka koji igraju klikere, a na zidu školske zgrade je ploča sa citatom iz romana.

Ferenc Molnar (1878-1952) bio je Jevrejin, pa je pred Hitlerom emigrirao u SAD. Bio je opsednut strahom od bede. Ušteđevinu je podelio na više stotina malih štednih uloga. Kad je umro, spisak tih računa sa njim je otišao u grob...

SPOMENIK ZA JUNAKE KNJIGE

Po romanu je 1919. snimljen nemi film, a 1934. američka kuća „Kolumbija“ je po istim motivima snimila igrani film „Nema veće slave“. Italijani su to uradili 1935, a mađarski film „Dečaci Pavlove ulice“ iz 1969. bio je nominovan za Oskara

3 „20.000 milja pod morem“

Pustolovine kapetana Nema i njegove podmornice „Nautilus“, koje je osmislio Žil Vern, već vek i po oduševljavaju mlade željne avantura

I pre nego što smo, posle celodnevnog putovanja vozom i smeštaja u dečje odmaralište, videli more, mi smo o njemu sve znali iz romana Žila Verna „20.000 milja pod morem“.

Predviđanje budućnosti

I da odmah na početku ispravimo ukorenjenu grešku: 20.000 milja je ukupan put koji je podmornica prešla ploveći ispod površine mora, a ne dubina na kojoj se nalazila. Najveća dubina Tihog okeana je nešto preko šest milja... Elem, znali smo da se pod površinom mora krije čitav jedan svet, sasvim drugačiji od onog koji smo poznavali, ali ne nužno i neprijateljski. I kad smo, opremljeni velikom maskom i „dihaljkom“ sa pingpong lopticom na vrhu, gurali glavu u vodu, samo smo nastavljali da čitamo o pustolovinama podmornice „Nautilus“...

Žil Vern (1828-1905) predvideo je u svojim knjigama brojna tehnička dostignuća - od kosmičkih letova do batiskafskih ekspedicija na okeansko dno - a znao je i ono što će majstori holivudskih produkcija otkriti mnogo kasnije: da već na početku prikuje pažnju čitaoca za svoju priču. „20.000 milja pod morem“ počinje pričom moreplovca o čudovištu koje se ponekad na pučini ukazuje mornarima, šireći oko sebe neprirodnu svetlost, i nasrće na brodove. Kad nekoliko plovila bude oštećeno, ratna mornarica SAD šalje u poteru svoju fregatu. Na njoj su i čuveni naučnik Pjer Aronaks iz Francuske, njegov sluga Konsej i lovac na kitove Kanađanin Ned Land. Kad posle višenedeljne potrage nađu čudovište i brod im se u sudaru sa njim raspadne, oni shvataju da je zapravo reč o podmornici i postaju zarobljenici njenog kapetana Nema. Počinje plovidba na onom putu od 20.000 milja.

Počast mornarice

Bogatstvo i odlično obrazovanje omogućili su ovom čoveku da sagradi savršeno sredstvo za plovidbu pod morem „Nautilus“, na kom izolovano živi s malom i slepo odanom posadom. „Nautilus“ je čudo tehnologije i omogućava potpuno odvajanje od ostatka sveta; njegove mašine iz okeana uzimaju sve - od energije, preko hrane, do materijala za odeću. Vern je ovaj roman objavio 1869. godine, a tek 1955. Amerikanci su napravili atomsku podmornicu koja se po mogućnostima tek nešto malo približila „Nautilusu“. Posada američke podmornice 1958. godine, na primer, prošla je ispod ledenog pokrivača Severnog pola, istim onim putem kojim je u romanu prošao i Nemo. Svesna da se ugleda na Žila Verna i njegovo delo, ratna mornarica SAD svoju je prvi atomsku podmornicu nazvala „Nautilus“!

Žil Vern se u Francuskoj i dobrom delu Evrope smatra piscem za odrasle, pripadnikom nadrealizma i avangarde. Ali zbog serije romana „Neobična putovanja“ - uz „20.000 milja pod morem“ tu su „Put u središte zemlje“, „Pet nedelja u balonu“, „Put oko sveta za osamdeset dana“, „Sa Zemlje na Mesec“, „Oko Meseca“ i drugi - koji su neretko štampani u skraćenim verzijama uz brojne crteže, u svetu ga smatraju piscem fantastike i dečjim piscem.

Posle detektivskih romana Agate Kristi, knjige Žil Verna najčešće su prevođene na svetu. Treći je Viljem Šekspir...

4 „Vinetu“

Priče Karla Maja o poglavici Apača imale su više od milijardu čitalaca iako ih je smišljao u Nemačkoj, ne znajući čak ni kako pravi Divlji zapad izgleda

Ono što je Džoan Roling sa Harijem Poterom danas, za decu u socijalizmu bili su Karl Maj i njegovi Vinetu i Old Šeterhend. Njegove knjige štampane su u 200 miliona primeraka, na oko 40 jezika, pa se veruje da je Nemac do sada imao milijardu čitalaca.

Zatvorska biblioteka

Život Karla Fridriha Maja (1842-1912) nije bio manje uzbudljiv od života njegovih junaka. Rodio se u Saksoniji kao 14. dete u porodici siromašnog tkača. Budući pisac dobio je od saksonskog princa stipendiju za učiteljsku školu, ali je u drugom razredu izbačen zbog krađe šest sveća. Prebačen je u drugi grad, ali se njegov stanodavac požalio da mu Karl - inače visok 166 cm - „nagovara ženu na nemoral“.

Prvi put mu je suđeno kad je imao 20 godina. U zatvorskoj biblioteci, gde je radio kao bibliotekar, odlučio je da postane pisac, pa je sačinio spisak od 137 naslova budućih knjiga. Na slobodi se predstavljao kao reporter i kao policijski inspektor, a drugi put je dopao robije kad je ukrao konja... Iz zatvora je izašao u 32. godini i izdavaču ponudio delo „Iz bloka jednog velikog putnika“. Čitaoci su bili oduševljeni zanimljivim opisima dalekih predela, pa je ubrzo na tržište izbačena serija „Izabrani putopisi Karla Maja“. Putopisac se, međutim, nije micao iz svog stana - svi putopisi nastali su samo pomoću piščeve mašte i jednog jedinog leksikona odakle je crpeo nazive mesta.

Na isti način stvorio je i lik apačkog poglavice Vinetua, čiji je život opisao u tri knjige. Njegov najbolji prijatelj je beli lovac, Nemac poznat kao Old Šeterhend. Deca širom sveta stvarala su predstave o Indijancima na osnovu ovih knjiga - učila „indijanski“, bojala skalpiranja, gadila se od načina na koji se spremaju medveđe šape (Maj je tvrdio da se prvo zakopaju u zemlju dok ne postanu crvljive...), a pisac je u Ameriku otputovao tek pod stare dane. Ni tada nije video Apače, već se slikao samo sa nesrećnim ostacima jednog plemena Irokeza... Ali niko se od onih milijardu čitalaca, kad je saznao istinu, nije žalio. Snovi, lagarije i sitne prevare Karla Maja oplemenile su im živote.

Ajnštajnov miljenik

Pred kraj života opet se sukobio sa zakonom, zbog lažnog doktora, ali ga je sudija oslobodio, dodavši da on „Karla Maja smatra pesnikom, a ne lažovom“.

Tumač Vinetua u holivudskim kaubojcima, glumac Pjer Bris, u svoje vreme bio je popularniji od Garija Kupera, a u filmovima koji su snimani u Istočnoj Nemačkoj ovog apačkog poglavicu tumačio je, s velikim uspehom, Leskovčanin Gojko Mitić. Koliko je junak Karla Maja bio popularan, govore i ove dve činjenice: Albert Ajnštajn izjavljivao je da je Vinetu bio heroj njegovog detinjstva.

LESKOVAČKI POGLAVICA

Tumač Vinetua u holivudskim kaubojcima, glumac Pjer Bris, u svoje vreme bio je popularniji od Garija Kupera, a u filmovima koji su snimani u Istočnoj Nemačkoj ovog apačkog poglavicu tumačio je s velikim uspehom Leskovčanin Gojko Mitić

5 „Zov divljine“

Roman Džeka Londona govori o psu Baku i njegovoj transformaciji od psa sa sunčane farme do vođe čopora vukova na Aljasci

Gledano iz današnje perspektive, detinjstvo bez Diskaverija i Nacionalne geografije bilo je prilično dosadno. Ali mi smo imali „Tarzana“, pa smo znali sve o džungli; umeli smo da prepoznamo stablo baobaba kad nam se ukaže na horizontu jer smo čitali „Kroz pustinju i prašumu“; već u petom razredu prerija je za nas bila otvorena knjiga, baš kao „Kožna čarapa“ i „Baf, vođa karavana“. Ali sve je to bilo luk (i strela) i voda naspram onog što smo znali o Aljasci... Dabome: „Zov divljine“ Džeka Londona!

Trke i tuče

Bak je velik pas snažnih mišića koji živi okružen ljubavlju na sunčanoj farmi. Jedne noći ga pohlepni sluga proda strancu i ova plemenita životinja nađe se na severu. Ne gubeći nadu da će se vratiti svom izgubljenom domu, on vuče saonice, ali mu sudbina sprema još veća iskušenja - kupuju ga tri zla tragača za zlatom. Kad se jednom iscrpljen od napora i gladi Bak sruši u sneg, kopač Hal reši da ga dotuče toljagom, ali mu se suprotstavi Džon Tornton. On u tuči rizikuje život zbog Baka, a Hala stiže kazna - propada kroz led i umire. Bak vraća dug Torntonu kad ga spase iz reke. Tornton se kladi u veliku sumu da Bak može da povuče pola tone tereta i pas, osetivši koliko je to njegovom gospodaru važno, ulaže svu svoju snagu - i uspeva. Dok mu gazda radi, Bak luta okolinom i sprijatelji se sa vukom. U njemu se bude geni predaka i on učestvuje u lovu...

Kad se vrati sa jednog takvog izleta u kamp, zatiče grupu Indijanaca koji ratničkom igrom slave masakr Torntona i ostalih kopača. Ispunjen besom, Bak se krvoločno baca među njih i sveti gospodara, ali je to ujedno i neopozivo kidanje svih veza sa svetom ljudi. Posle toga, pas se odaziva zovu divljine i pridružuje čoporu vukova... Ljudi će ga potom viđati samo izdaleka, kad jednom godišnje dođe na Torntonov grob. Neko vreme posedi, tužno zavija... a onda otkaska svom čoporu u šumu. Šta ovome dodati? Tako su se nekad pisale knjige za decu.

Samoubistvo u 40. godini

Majka Džeka Londona (1876-1916) pokušala je samoubistvo kad je s nekim putujućim astrologom začela pisca, ali su spaseni i ona i plod. Budući pisac rastao je u siromaštvu i već od desete godine morao je da radi. Knjige su mu kasnije donele slavu i bogatstvo, ali ne i mir - ubio se u četrdesetoj godini.

„Sve što je Džek London činio bilo je bez mere. Radio je teške fizičke poslove do iscrpljenosti, predavao se čitanju do iznemoglosti da bi prevazišao nedostatak formalnog obrazovanja, pisao je bez prestanka, napijao se do besvesti, vodio je ljubav kad god bi se za to ukazala prilika...“, zapisano je o njemu.Hvala mu!

6 „Saša“

Grupa debitanata snimila je 1962. film o Drugom svetskom ratu, a onda je na osnovu scenarija Vlasta Radovanović napravio roman

Vrlo često se dešava da popularno literarno delo nastavi svoj život i kao film ili televizijska serija, kojima je uspeh gotovo garantovan. Obrnutih primera - da roman pisan na osnovu filmskog scenarija bude čitan - mnogo je manje. U svetu je najpoznatiji takav slučaj sa „Trećim čovekom“ Grejema Grina, a kod nas je najpoznatiji, i možda jedini, slučaj romana „Saša“.

Prvo je, rekosmo bio film iz 1962. godine, zanimljiv po tome što su ga napravili sve sami početnici. I reditelj Radenko Ostojić i scenarista Vlasta Radovanovič i tumači glavnih uloga Predrag Ćeramilac i Kole Angelovski debitovali su ovim filmom.

Likvidacije neprijatelja

To im nije smetalo da na najznačajnijoj filmskoj smotri u socijalističkoj Jugoslaviji - Pulskom festivalu - osvoje Veliku srebrnu arenu za film. Ćeramilac je dobio zlatno odličje za glumu, a reditelj i scenarista novčane nagrade. Vlasta Radovanović je zatim izdao roman, odnosno doslovce prepričao scenario, koji je postao popularniji od filma.

Gradićem u Srbiji u vreme Drugog svetskog rata vladaju Nemci i domaći izdajnici. Komunistički pokret je obezglavljen, samo se jedan ranjeni partizan krije na tavanu... Ali neko ubija okupatorske oficire i pored njihovih tela ostavlja ceduljicu sa rednim brojem i potpisom „Saša“. Kad se to desi prvi put, Nemci i „nedićevci“ su besni i pokušavaju da zastraše narod. Ali likvidacije neprijatelja se nastavljaju, a posmrtni govori na groblju su sve kraći, da bi u finalu oficir koji govori na sahrani Sašine žrtve jedva mucao, svestan da je on sledeći... Na kraju se ispostavi da je Saša zajedničko ime trojice hrabrih gimnazijlaca.

„Saša“ uspeh duguje zanimljivom zapletu, ubedljivom pripovedanju i odusustvu komunističke propagande, tako česte u ono vreme u literaturi i književnosti. Čedna ljubavna priča između Vere, u tumačenju mlade Dušice Žegarac na filmu, i glavnog junaka Popa i film i roman učinili su još zanimljivijim tinejdžerima u socijalističkoj Jugoslaviji.

Jugoslovenski Džejms Din

Vlasta Radovanović (1926-2012) bio je ugledni scenarista i reditelj, dugogodišnji profesor dramaturgije na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Pored „Saše“, njegovo najpoznatije delo je film „Halo, taksi“, koj je je režirao po sopstvenom scenariju.

„Saša“ je, međutim, neodvojivo povezan s Predragom Ćeramilcem. Ovaj devetnaestogodišnji maturant gimnazije je posle uspeha filma proglašen za „jugoslovenskog Džejmsa Dina“. Bio je idol mladih i jedan od najpopularnijih i najlepših mladića od „Triglava do Ðevđelije“ - gotovo da nije bilo časopisa koji na naslovnoj strani nije objavio njegovu fotografiju. Igrao je u još petnaestak filmova, a onda završio studije spoljne trgovine i zaposlio se u jednom špediterskom preduzeću u Vojvodini i na tom poslu proveo četvrt veka.

Njegov život bio je obeležen porodičnim nesrećama. Tragično je izgubio ćerke bliznakinje, a zatim i sina, koji je poginuo igrajući se pištoljem. Na kraju je, neizlečivo bolestan, 2011. godine skočio sa sedmog sprata zgrade u kojoj je živeo, u beogradskom naselju Medaković.

LJUBAVNA PRIČA

„Saša“ uspeh duguje zanimljivom zapletu, ubedljivom pripovedanju i odusustvu komunističke propagande. Čedna ljubavna priča između Vere, u tumačenju mlade Dušice Žegarac na filmu, i glavnog junaka Popa, i film i roman učinili su još zanimljivijim tinej-džerima u socijalističkoj Jugoslaviji

7 „Tarzan“

Avanture kralja džungle iz pera Edgara Rajsa Barouza oduševljavaju čitaoce više od jednog veka

Stripovi u socijalizmu bili su štampani u formatu male sveske. Verovatno je na ovo uticala tehnološka zaostalost, ali kao da su izdavači pogađali ukus i potrebe najvernijih čitalaca - đaka. Takav format bio je idealan da se u knjigu umetne strip i uživa pod strogim pogledom roditelja koji misli da mu dete ne skida pogled s geografije...

Komplet knjiga

Trebalo je da 1964. i 1965. u Zagrebu bude objavljeno deset knjiga o Tarzanu iz pera Edgara Rajsa Barouza (1875-1950), pa da se čitaoci stripova upute u biblioteke! Za mnoge od njih te knjige biće i jedine koje su pročitali! Nije im smetalo što su kasnili pola veka za ostatkom sveta...

Prva priča o Tarzanu pojavila se u jednom časopisu 1912. Trebalo je da to bude još jedna obična avantura za ne preterano zahtevnu publiku: beli dečak aristokratskog porekla ostaje bez roditelja, pa brigu o njemu preuzimaju majmuni, a on, kad poraste, postaje kralj džungle... Čitaocima se dopalo, pa je 1914. štampana i knjiga „Tarzan među majmunima“, a zatim je usledio nastavak. Ukupno je objavljeno 25 romana.

Tarzan je ime na jeziku majmuna. On se zove Džon Klejton, vikont Grejstok. Veoma je snažan, visok, preplanuo, sa sivim očima i dugom crnom kosom. Veoma je zaljubljen u suprugu Džejn i duboko joj je odan. Sa Džejn ima sina Koraka.

Odrastanjem u džungli stekao je jedinstvenu snagu i veštine. Penje se i skače bolje i od majmuna. Njegovi snaga, brzina i izdržljivost razvijeniji su nego kod običnih ljudi. Rvao se i pobedio majmuna manganija (ovu vrstu je izmislio Barouz) i gorilu, lava, nosoroga, krokodila, pitona, ajkulu i morskog konjića velikog kao čovek...

Džoni Vajsmiler

Iz knjiga Tarzan se brzo preselio na bioskopsko platno, u strip i igrice. Snimljeno je 200 filmova o njemu. Najpoznatiji holivudski Tarzan je olimpijski pobednik u plivanju Džoni Vajsmiler. Njegovi roditelji, Nemci, u SAD su se uputili iz sela Međa u Banatu.

Tarzan još živi na našim prostorima. U Crnoj Gori jedan istaknuti političar vladajuće stranke nosi njegovo ime, a u telefonskom imeniku Srbije tri su Tarzana.

U socijalizmu je popularna bila frizura „tarzanka“, a danas je moderna još samo kod fudbalera. Opisana je u vicu „Šta kaze Zemunac frizeru? Sa strane keca, gore trojku, a pozadi nemoj da ti jebem kevu!“

OBJAVLJENO 25 ROMANA

Prva priča o Tarzanu pojavila se u jednom časopisu 1912. Trebalo je da to bude još jedna obična avantura za ne preterano zahtevnu publiku. Čitaocima se dopalo, pa je 1914. štampana i knjiga „Tarzan među majmunima“, a zatim je usledio nastavak. Ukupno je objavljeno 25 romana

Sledeće subote: Sedam priča iz Vojvodine