INTERVJU NEDELJE: PETAR BOŽOVIĆ Nole bi spasao Kosovo!

Predsedniku ne valja rakija. Mora da je dopeče i da se odrekne šećera. Narod ga nikad ne bi izabrao da je ranije izašao na tržište s tim proizvodom. Sloba je imao šećer, Vuk Drašković Danu, Toma ima Dragicu, a ona svoj fond

Predsednik Tomislav Nikolić želi novi mandat.
- Kod Tome mi je sve dobro osim njegove rakije. Nisam zadovoljan. Da je ranije izašao na tržište s tim proizvodom, nikad ne bi postao predsednik Srbije. Rakiju bih samo još jednom dopekao i odrekao bih se šećera.

O njemu kao prvom čoveku države stalno se objavljuju neke afere - od lažne diplome do vanbračne dece.
- Voleo bih da je Toma takav ljubavnik kao što se piše, jer onda bi značilo da je živ čovek. Deluje mi kao neko ko je suviše privržen porodici. Srbiju treba da vodi jedan Berluskoni. Sloba je imao šećer, Vuk Drašković Danu, Toma ima Dragicu, a ona svoj fond.

Kod Tome se pojavila i tašta kao funkcioner.
- Još u vreme Radovana Jelašića tašta je postala kultna ličnost. Nije to Tomin patent. Čitajući štampu, mogao si da pročitaš svuda istu rečenicu na pitanje otkud vam vila na Dedinju. Govorili bi da su imali svoj stan, pa je tašta prodala svoj, i onda su podigli kredit i kupili kuću. Tašta je svima pomogla osim meni. Gde nisam nagazio jednu takvu taštu kao što je ima Nikolić.

I Ivica Dačić ima ambicije kao Tomislav Nikolić da bude predsednik?
- Dačić je jedan medeni kolačić. On zna svoj put.

Kažu da je lider SPS spreman i da se ponižava pred Vučićem, samo da bi ušao u novu vladu.
- Šta je politika nego ponižavanje, a da mi imamo neke koristi od toga. Kad je Miloš ljubio paši opanak, za to je dobio nekoliko nahija. Mi smo izgubili rudnike. Soros hara po Srbiji i radi šta mu je volja. PKB će prodati za tepsiju ribe. U Srbiji je više od 42 odsto nepismenih. Iz naše zemlje je izašlo 45 milijardi evra, a ne zna se gde su otišle. Neko to malo zagrebe kao temu i onda ništa.

Nakon izbora neće doći do promena u kulturi. Ostaje nam isti ministar kulture?
- Ko nam je ministar?

Ivan Tasovac.
- Stvarno je zadužio kulturu. On je ministar kontinuiteta. Samo ne znam kako može da nastavi kad je ugasio onaj časovnik, ili mu se pokvario. Koja je ono marka?

Imamo i novog muftiju, Abdulaha Numana, koji je rođak vaše koleginice Ružice Sokić. Došao je jedan Srbin na čelo islamske zajednice.
- Kad može da bude gradonačelnik Londona Sadik Kan, što ne bi muftija bio Srbin. Mnogo ih je srpskog porekla, samo im ne kopamo mnogo po biografijama. Važno da bude dobar i tolerantan. Nisam ga još upoznao. Poznavao sam starog Jusufspahića i njegovog sina još kao dete. Odlazio sam svaki dan u džamiju na Dorćolu kad smo spremali predstavu „Derviš i smrt“ u Ateljeu. Vežbali smo klanjanje. Bili smo i u Orahovcu na Kosovu i gomila dece pojurila je za Zoranom Radmilovićem i Brankom Plešom i vikala „Čkalja, Čkalja“... Za njih su bili samo Čkalja, iako su tada puno snimali za televiziju.

Novi muftija je izjavio da Republika Srpska ne treba da postoji.
- Najgore je što se oni mešaju u politiku i odluke Dejtona. Opet se Bosni stavlja ljuta trava na ranu, što ne vodi pomirenju, već pospešuje zlo. Muftiji predlažem 10 molitvi kao kaznu. Neka pažljivo pročita Kuran, a ne da ga tumači po Erdoganu i Izetbegoviću. Njima u nasledstvo ostavljaju države.

Volite i najboljeg tenisera sveta Novaka Đokovića. Šta njegov uspeh u Parizu može da donese Srbiji?
- Za Srbiju znači mnogo, a i ne. Znači za širenje pozitivnog mišljenja o nama, ali i za izazivanje zavisti kod svih. Jedna Amerika ima više tenisera nego Srbija stanovnika, Engleska je izmislila beli sport, a sujetna Francuska je navijala protiv Novaka... Imamo Španiju, Rusiju, Kinu i jednog Nišikorija, iza koga je stao Japan s jedno 200 miliona. Međutim, sam je Miloš ostao na sredi. I naš Đoković stoji sam ispred njujorške, pariske, londonske publike, koji ga moraše zavoleti. Moram da izjavim, s velikom bolom - da nam je Novak 1389. bio na Kosovu, ne bismo izgubili.

Predstava „Otac i sin“ postala je kultna u Banjaluci, a konačno je izvedena i u Beogradu. Ko je došao na ideju da spoji takva tri umetnika?
- Veliki timovi imaju sjajne igrače. Banjalučko pozorište je kupilo Ronalda, Mesija i Suareza. Naša priča i druženje imaju neku istoriju. Romčević i ja smo već radili njegov tekst „Karolina Nojber“. Bila je to sjajna podela, čak smo i Sterijine nagrade pokupili. Nikolu sam upoznao još kao studenta preko njegovog profesora, a kasnije smo radili seriju „Složna braća“ i snimali film „ Lepa sela lepo gore“, kad sam uvideo da je on višestruko talentovan momak. Nikola je, kad su počele probe, izjavio da nas dvojica možemo da napravimo predstavu, samo da sednemo i neobavezno razgovaramo, a ne kad još imamo i sjajan tekst.
Drama „Otac i sin“ dovela je i političare u pozorište. Kakav je bio osećaj igrati za elitu?
- Samo je prostrujalo da oni dolaze. Više je to bilo uzbudljivo za administrativne štakore. Bilo bi mi više stalo da je od našeg izvođenja zavisilo da će biti bolje pozorištu. Žena koja vodi Narodno pozorište Republike Srpske je, kad je gledala „Radovana Trećeg“, izjavila da nije gledala prva dva, ali da joj se treći mnogo dopada. Kao i „šta se bune ovi glumci kad imaju istu platu kao i bibliotekari“. Za nju je to sve isto.

Ko nam vodi kulturu?
- Ljudi koji pojma nemaju o kulturi, a u tome vidiš (ne)zainteresovanost države. U Srbiji je još gore, jer postave neke kulturne ličnosti, a oni, čim sednu u fotelju, pričvrste im i podmažu bulju i pretvore se u goreg administratora od moljaca koji su za taj posao plaćeni.

Život nam je postao pozorište?
- Kakvo crno pozorište... Kod nas je loša tragedija. Nema katarze. Opet mute i prave neko balkansko proleće. Dosta im je arapskog. Ne mogu oni bez đavola.

Kako u Republici Srpskoj da se izbegnu novi sukobi?
- Može da se izbegne: ako budu pametni, da kažu da ćemo lepše živeti u miru. Rasturili su nam Jugoslaviju, a sad je sastavljaju kako oni hoće. To mi deluje kao kad ona razmažena deca dođu, rasture nekom slagalicu i onda to ponovo spajaju nakrivo. Boli ih uvo što to otvara rane i stvara nova žarišta. Ojadili su one narode koji su mirno živeli po Africi, a sad im daju pomoć. Razmažena jedna bagra koja čoveku ne daje nikakvu šansu. Nije da si beznadežan u svojoj kući, već nemaš prema kome da uputiš pogled nade. Srbi više ni u Boga ne veruju. Kad je o veri reč, mi tek učimo da hodamo.

Jedan ste od poslednjih ljudi koji su se družili i videli s Jadrankom Stojaković. Nije mogla da govori, ali nešto vam je napisala.
- Napisala je hvala, a potpisala se kao pevaljka. Bila je u kolicima, a ja sam komunicirao s njom, iako sam loš sluhista, pevajući njenu pesmu „Sve smo mogli mi“. Bog joj je uzeo dušu. Zaslužila je da se ne muči. Ona je sebi spomenik podigla za života.

Nije zadužila Banjaluku toliko da bude sahranjena u Aleji zaslužnih građana, zbog nepostojanja pravilnika.
- Ne može ona da bude zaslužna dok se ne usvoji neki pravilnik i dok se ne potpiše. Šta će ona tamo kad nakrcaju predsednike nekih partija, nije joj ni mesto tamo. Ona je svoj spomenik napravila.

Otišli su mnogi veliki umetnici: Bata Živojinović, Dragan Nikolić...
- Otišli su ljudi koji su bili deo mog posla i života. Posle pedesete treba se navikavati na gubitke. Teško mi je zbog Bate, Dragana, Marinka i Đorđa Jelisića, za koga mnogi nisu ni znali da je glumac.