Sveti Onufrije je bio asketa iz 4. veka, koji je živeo u pustinji Gornjeg Egipta. Smatra se jednim od pustinjskih otaca. Onufrije je isprva bio monah u manastiru pokraj Tebe, da bi zatim otišao u pustinju gde je proživeo sam ostatak svog života odnosno oko preko 50 godina.

Vlasi su mi bile "bele kao sneg“, kosa i brada su mu dosezale do zemlje, a telo mu je bilo obraslo dlakom jer je dugo živeo bez odeće. Nosio je jedino pojas od lišća. O njegovom životu znamo na osnovu pisanja monaha Pafnutija, koji ga je jednom prilikom posetio u pustinji.

On kaže da je ceo Onufrije izgledao blešteći, uzvišen i strašan. Videći Pafnutija, Onufrije ga je oslovio imenom, i ispričao mu svoj život u pustinji. Rekao je da ga je tu doveo njegov anđeo čuvar, i da se godinama hranio retkim pustinjskim rastinjem, dok anđeo nije počeo da mu donosi hleba da utoli glad.

Nakon toga je, promišlju Božjom, izrasla kraj njegove ćelije i jedna palma, koja je donosila dobar plod urme, a tu je i nastao izvor vode. Ipak, govorio je Onufrije: "Najviše se hranim i pojim slatkim rečima Božjim".

Na pitanje Pafnutijevo, kako se pričešćuje, odgovorio je pustinjak, da mu anđeo Božji svake subote donosi pričešće i pričešćuje ga.

Drugog dana stari isposnik je rekao Pafnutiju, da je to dan njegovog odlaska iz ovoga sveta, preklonio je kolena, pomolio se Bogu i preminuo. U tom je Pafnutije video svetlost kako je osvetlila telo upokojenog sveca. Sahranivši

Onufrijevo telo, Pafnutije se vratio u svoj manastir i razglasio svima o ovom podvižniku. Onufrije je preminuo 400. godine.

Srpska pravoslavna crkva ga slavi 25. juna po gregorijanskom kalendaru.