KAD MLADIMA PUKNE FILM: Ispovest onih koji su napustili Srbiju i više se nikada nisu vratili

„Iskoristi priliku i beži odavde što pre“, sve je češća rečenica koju mladi čuju od svojih iskusnijih roditelja, rođaka i prijatelja.

Skupe, preopširne studije i slabo plaćeni poslovi do kojih je teško doći, glavni su razlozi koje osmoro mladih Srba i Srpkinja navode za odlazak iz zemlje. Niko od njih ne smatra da iz Srbije treba bežati glavom bez obzira, već samo da ovo podneblje ne pruža mladima dovoljno mogućnosti. Ipak, ni život u inostranstvu nije lak. Kada pričaju o tome zašto su se odlučili za život van zemlje u kojoj su rođeni, mladi uglavnom navode da su se u Srbiji osećali beznadežno. Bez posla, bez prilike za razvoj, čak i bez prilike da dokažu da oni mogu da nadmaše i sami sebe.

Baš to što im nedostaje u inostranstvu često je presudni razlog da se vrate: roditelji, prijatelji, navike, koreni koji te vuku da se vratiš, ali i želja da sada kao mlad i uspešan čovek pokušaš da i u Srbiji stvoriš život o kom si sanjao.

A da im je ta prilika pružena na vreme, kažu, ne bi ni pomislili da napuste svoje ljude i svoju zemlju.

Marija Rajić (27), stjuardesa u Abu Dabiju:Bilo mi je dosta zabadanja nosa

Otišla sam iz domovine jer nisam bila srećna. Bilo mi je teško da se nosim sa tim sindromom žrtve, bezizlaznih životnih okolnosti, nedovoljnog poštovanja mojih sposobnosti i ambicija, partijskog sistema zapošljavanja, zabadanja nosa u tuđa posla, stalnog osuđivanja drugih, pesimizma i svega ostalog otrovnog za um jedne mlade osobe.

re dve godine sam se preselila u Ujedinjene Arapske Emirate, jer sam po završetku studija dobila posao stjuardese u Abu Dabiju. Pre toga sam u Beogradu imala dva posla, oba preko omladinske zadruge i nikakvu šansu za stalnim zaposlenjem. Odmalena sam imala želju da živim u inostranstvu, koja je tokom studija postala još veća. Nažalost, u Srbiji nisam uspela da zaradim novac za školarinu, pa mi se ta želja ostvarila nešto kasnije.

Abu Dabi je drugačiji svet. Počev od njihove kulture, hrane, velikog broja nacionalnosti, pa sve do temperature koja ne pada ispod 20 stepeni. Standard je veoma visok, a samim tim i cene. Ipak, i plata koju primam je višestruko veća od one koju sam imala u Srbiji, pa mogu da priuštim neke stvari koje se kod kuće smatraju luksuznim. Iako sam u Abu Dabiju stranac i kao žena imam manje slobode, dok mi jako nedostaju porodica i prijatelji, vraćanje u Srbiju mi je poslednja opcija. Bar dok je Srbija onakva kakvu sam je ostavila.

Dimitrije Jovanović (20), student u Beču:Dilema zbog porodice

U Austriju sam se preselio po završetku gimnazije, vođen željom da proširim vidike i upisao sam prava na Bečkom univerzitetu. Kad se neko odluči na takav potez, mora da bude spreman na usamljenost, ponekad i na neprihvatanje od okoline.

Studentski život u inostranstvu je dosta stresniji, počevši od jezika do toga da sam organizuješ život. Navikli smo da osnovne stvari imamo pružene, a kada nestanu, shvatiš da nije lako. Mesečno je za život u Beču potrebno 800-1.000 evra, naravno, ako ne živiš kao asketa. Kada sam kretao, imao sam ogromnu dilemu zbog porodice, društva i duge veze. Tada mi je otac rekao da odem i ako mi se ne svidi, uvek mogu da se vratim, a da će oni uvek biti tu za mene. I tako je i bilo.

Boris Anđić (26), zaposlen u firmi za odnose s javnošću u Argentini:Fale mi šetnje Kalemegdanom i Adom

Preselio sam se u Argentinu odmah po završetku srednje škole, 2008. godine.

Živim u Buenos Ajresu i radim u firmi koja se bavi odnosima s javnošću. Na korak odlaska iz Srbije sam se odlučio jer mi otac živi u Argentini, a i dobio sam šansu da studiram na jako dobrom univerzitetu.

Osim toga, imao sam priliku da naučim španski jezik, što mi je oduvek bila želja. Zemlja u kojoj živim je u sličnoj ekonomskoj situaciji kao Srbija, tako da su i mogućnosti koje ti pruža slične. Argentina je pre šest-sedam godina imala skoro iste cene kao Srbija, tako da sam mogao da priuštim sebi maltene iste stvari kao i pre preseljenja. Sad se stvar malo preokrenula i Buenos Ajres je postao poprilično skup grad za život. Tako da suštinske razlike u životu u Argentini i Srbiji nisu velike, iako su te dve zemlje udaljene jedna od druge više hiljada kilometara (možda najveća razlika leži u fanatizmu za fudbal). Smatram da život u inostranstvu zavisi od zemlje u kojoj ste i od osobe do osobe.

Meni je prvobitan plan bio da se posle završenih studija vratim u Srbiju, ali sam ubrzo našao posao i ostao.

Ipak, mislim da ću se vratiti kad-tad. To je moja zemlja i tamo su mi porodica i prijatelji, hrana koju volim i šetnje Kalemegdanom i Adom, koje mi mnogo nedostaju.

Stefan Tomić (24), kuvar u Njujorku:U SAD vas cene i kad niste u stranci

Spontano mi se ukazala prilika da odem u Njujork, koju nisam smeo da propustim. Prvi plan je bio da odem na nekoliko meseci, ali kako je vreme odmicalo, sve je veća bila želja za ostankom. Sad sam već godinu dana ovde i radim kao kuvar u jednom od njujorških restorana. Poredeći sa Srbijom, sve je jako skupo. Sve je to srazmerno, zarađuješ više, ali više trošiš.

U Americi vam raste apetit - želite više, mislite da možete bolje i to vas natera da budete bolji. Najpozitivnija strana života u Americi je to što se ceni vaš rad i zalaganje, čak i ako niste ni u jednoj stranci. Ako se trudite, možete da napredujete. Srbija je zemlja u kojoj sam rođen i odrastao, a Amerika zemlja u kojoj gradim sebe kao ličnost i planiram porodicu. Obe su srasle kao deo mene. Ali svi koji imaju priliku da iskuse život u inostranstvu treba da je iskoriste. Mislim da te nijedna zemlja, pa tako ni SAD, ne dočeka širom raširenih ruku. Sve je na tebi, bio u Americi ili u Srbiji, sudbina je u tvojim rukama, samo je pitanje kojim ćeš putem krenuti.

(Blic/Ivana Nedić)