Predstavljamo neke od najčuvenijih izmišljenih izjava, tekstova i spiskova u srpskoj istoriji

1. Legendarni govor - izmišljen!

Čuvena beseda majora Dragutina Gavrilovića nije izgovorena prilikom odbrane Beograda 1915, već ju je 15 godina kasnije smislio Ðorđe Roš

Govor majora Dragutina Gavrilovića uoči odsudne bitke za odbranu Beograda u oktobru 1915. godine poznat je svakom građaninu Srbije koji je prošao makar kroz osnovnu školu: „Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“

Vrhovna komanda

Tačno u tri po podne bataljon majora Gavrilovića krenuo je u juriš. Većina vojnika je izginula, major Gavrilović je ranjen, a njegov govor ušao je u istoriju.

Opravdano? Teško.

Na prvom mestu - a ozbiljni istoričari su u tome jednoglasni - zato što vrhovna komanda ni tada, a ni pre ni posle, naređenje kojim bi neku jedinicu žrtvovala - nije izdala! Što se toga, dakle, tiče, ono da su vojnici „izbrisani iz brojnog stanja“ samo je besedničko preterivanje, sračunato za motivisanje boraca uoči bitke!

Na drugom - zato što major Dragutin Gavrilović, čovek van svake sumnje hrabar i odličan oficir, taj govor uopšte nije ni održao!

Prvi put se uopšte njegovo obraćanje borcima pominje tek 1930. godine, u to u knjizi jedne veoma slikovite ličnosti - memoarima Đorđa Roša objavljenim pod naslovom „Na Dunavskom keju“.

Roš, sin Nemca koji je u Srbiju došao kao stručnjak za izgradnju železnice, i majke Slovenke, kao osamnaestogodišnjak je 1913. bio dobrovoljac u Drugom balkanskom ratu, a 1915. je učestvovao u odbrani Beograda i u jurišu koji je naredio major Dragutin Gavrilović. Tada mu je metak probio vrat, grkljan i nerve kičmenog pršljena, pa je zarobljen. Iz logora u Češkoj dva puta je pokušavao beg, da bi 1917. bio razmenjen, pa preko Švajcarske odlazi na Solunski front. Kraj Prvog svetskog rata dočekao je kao vojni pilot. Demobilisao se u činu kapetana, postao predstavnik nemačke industrije i obogatio se trgujući sa vojskom. Za vreme Drugog svetskog rata, po svemu sudeći, bio je saradnik nemačkog Gestapoa, a po oslobođenju je iz emigracije imao veoma značajnu ulogu u obnovi Hilandara. Jedino je nesvešteno lice sahranjeno u dvorištu ovog manastira. Sva je prilika da je on u memoarima izmislio Gavrilovićev govor u svrhu jačanja mita o srpskom junaštvu.

Preštampavanje

Iz Rošovih sećanja, govor je 1934. preuzeo Branislav Nušić i objavio ga u svom udžbeniku besedništva, a zatim ga je 1966. preštampao Miloš Đurić u antologiji „Besede“. Popularnim u narodu, međutim, učinio ga je tek Antonije Đurić u svojoj knjizi „Solunci govore“ 1979. godine, a pogodovalo mu je i „nacionalno buđenje“ Srba u to vreme.

U mit o „vojnicima izbrisanim iz brojnog stanja“ nikako se nije uklapala činjenica da je njihov komandant, major Gavrilović - istina, teško ranjen - bitku ipak preživeo! Zato Nušić, iako je vrlo lako mogao da zna istinu, navodi da je Dragutin Gavriović poginuo sa svojim vojnicima i ta će se tvrdnja ponavljati sve dok u Vojnoj enciklopediji 1972. ne bude naveden tačan podatak - da su ga Nemci, kao pukovnika, zarobili na početku Drugog svetskog rata i da je umro u svom krevetu, u Beogradu, ubrzo po oslobođenju, 1945. godine.

2. Loša osveta Bugara

Ljuti zbog poraza u ratu, mediji u Sofiji objavili su izmišljeno pismo kraljice Marije o haosu u Srbiji

Venčanje kralja Aleksandra I Karađorđevića i rumunske princeze Marije juna 1922. bilo je višednevni spektakl. Oči Evrope bile su uprte u Beograd, a brojni izaslanici dvorova, ali i republikanskih vlada, sjatili su se u prestonicu. Samo u poslednja 24 sata uoči venčanja, u Beograd je kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi!

Ambasador na koferu

Ondašnja štampa zabeležila je tako slučaj jednog Portugalca, koji se prezivao - Barderode. On je u Beograd doputovao tri dana pre datuma za koji je rezervisao sobu u hotelu, pa se našao na ulici. Iznerviran, rekao je nosaču da mu pozamašan prtljag istovari pred ulaz najeletnijeg prestoničkog hotela „Srpski kralj“, odabrao jedan čvršći kofer, seo na njega i zaspao na vrelom suncu. Ubrzo je pukla bruka jer se ispostavilo da je stranac koji spava na trotoaru, Barderode, bio prvi portugalski ambasador u našoj zemlji - vlada iz Lisabona poslala ga je da prisustvuje svadbi, ali da posle slavlja otvori diplomatsko predstavništvo. Kum na na kraljevskoj svadbi u Beogradu bio je sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, a svoje izaslanike, ili cele delegacije, poslale su i mnoge druge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je Srbija ratovala, jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na njihove zločine bilo je jače od protokola.

Osveta naših istočnih suseda usledila je vrlo brzo. U ranu jesen iste godine listovi u Sofiji objavili su kao „svetsku ekskluzivu“ navodno pismo koje je „srpska snaja“ kraljica Marija tajno uputila svom ocu, rumunskom kralju Ferdinandu I. Samo dva meseca posle venčanja, ona se jadala ocu i „proklinjala svoju sudbinu“ koja ju je bacila u kraljevinu koju je već „zahvatio haos“... i sve tako u tom stilu. Pismo je bilo vešto sročeno u kabinetu tajne službe jer se Bugarska teško mirila sa porazom u Prvom svetskom ratu, iz kojeg je izašla sa smanjenom teritorijom. Namere tvoraca ovog falsifikata bila je destabilizacija dojučerašnjeg ratnog protivnika. To što je ruku rumunske princeze prvo prosio bugarski kralj, a kralj Aleksandar je imao više sreće - samo je bio motiv više.

Ćutanje i prezir

Zanimljivo je da pisanje sofijske štampe listovi u drugim evropskim prestonicama: Rimu, Bukureštu, Berlinu, Parizu - inače nimalo gadljivi na takve skandale - nisu preštampavali, iako su Bugari u to polagali velike nade. I sam dvor u Beogradu reagovao je dostojanstveno, pametno: objavljivanje navodnog „tajnog pisma“ propraćeno je ćutanjem. Ni demanti ni protestna nota ambasadoru, samo ledeni nemi prezir. Posle nekoliko sedmica, „pismo nesrećne kraljice Marije“ više niko nije pominjao.

3. Lažni kralj na radiju

Pučisti su 27. marta 1941. zbacili vladu i namesništvo, a kapetan Jakov Jovović je, imitirajući kralja Petra II Karađorđevića, na radiju pročitao proglas o stupanju na presto

Na početku 1941. Jugoslavija se našla okružena sa svih strana, osim prema Grčkoj, saveznicima Nemačke i Italije. Hitler je izvršio pritisak na Jugoslaviju da i nju privuče na svoju stranu kako bi mogao da se posveti napadu na SSSR.

Pučisti do dvora

Tako su 25. marta 1941. predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković u Beču potpisali protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu - savezu Nemačke, Italije i Japana. Gotovo odmah posle toga, grupa oficira Jugoslovenske vojske, naklonjena Engleskoj, izvela je puč i zbacila s vlasti kraljevsko namesništvo sa knezom Pavlom na čelu i vladu Cvetković-Maček. Sve je započelo 27. marta u 2.20 ujutro: pučisti su za samo jedan sat zauzeli zgradu Generalštaba, Radio Beograd i Glavnu poštu i uhapsili Cvetkovića i njegove ministre. Pritom nisu nailazili ni na kakav otpor, a jedina žrtva, policajac, stradao je slučajno. General Dušan Simović je u zgradi Ministarstva vojske dovedenim stranačkim liderima jednostavno pročitao kome je od njih koje ministarstvo dodelio, a za sebe zadržao mesto predsednika. Trebalo je, međutim, doći i do kralja Petra. Organizatori puča, generali avijacije Borivoje Mirković i Dušan Simović i major Živan Knežević, kralja uopšte nisu obavestili o puču, ali im je njegova podrška zbog naroda bila važna. Kralj je, međutim, bio pod uticajem protivnika pučista, koji su od njega tražili otpor. Kad su pučisti na kapiju Belog dvora doneli tekst proglasa kojim je kralj trebalo da se preko Radio Beograda obrati narodi, straža nije htela da ih pusti da uđu, niti je proglas htela da dostavi kralju. Sudbina puča visila je o koncu.

Atentat na Pavelića

Zato se u oko devet ujutro u studiju Radio Beograda pojavio kapetan Jakov Jovović, čiji je glas bio vrlo sličan kraljevom. Imitirajući Petra II Karađorđevića, on je pročitao proglas o stupanju na presto: „U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću.“

Doveden pred svršen čin, kralj Petar je stao uz pučiste. Posle objavljivanja proglasa, narod je izašao na ulice. Skandiralo se protiv pakta i svrgnutog režima, nosile jugoslovenske, engleske i grčke zastave i klicalo kralju Petru.

Jakov Jovović je tokom rata bio u četnicima Baja Stanišića i aktivno sarađivao sa okupatorima, a nakon poraza Nemaca emigrirao je u Južnu Ameriku. Bio je jedan od organizatora atentata na poglavnika NDH Antu Pavelića 1957.

STRAŽA IH ZAUSTAVILA

Kad su pučisti na kapiju Belog dvora doneli tekst proglasa kojim je kralj trebalo da se preko Radio Beograda obrati narodu, straža nije htela da ih pusti da uđu, niti je proglas htela da dostavi kralju. Sudbina puča visila je o koncu

4. Ruganje Crnogorcima

Novinar i satiričar Milutin Popović objavio je izmišljene transkripte „Ðetići u parlamentu“, a mnogi ih i danas smatraju autentičnim

Naum Dimitrijević, pre nego što je počeo da izdaje novine, držao je kafanu. Posle uspeha sa Policijskim glasnikom, Dimitijević je 1910. sa Branislavom Nušićem osnovao Tribunu. Uz njih, ključni čovek redakcije bio je novinar i satiričar Milutin Popović, koji je objavljivao pod pseudonimom Nikac od Rovina. Godine 1911. izdata je njegova knjiga „Đetići u parlamentu“. U formi stenograma sa prvih sednica crnogorskog parlamenta, on se - istina, duhovito - zajedljivo narugao crnogorskom mentalitetu. Evo izvoda iz „zapisnika“ sa druge sednice: „Savo Vuletić: - Gospodo, vrijeme je da sada izaberemo novog i stalnog predsjednika Skupštine.
- A što sam ja, čoče, ođe? Pa mene ste juče izabrali! Što ti zboriš?! - srdito dovikuje privremeni predsjednik, pop Mitar Miličković.
- Pa ti si, pope Mitre, samo privremeno izabran! - veli Savo Vuletić.
- E đavo ga, brate, odnio! A dobro mi vjerujte da sam znava e će tako bit, ne bih se ni prima! - odgovara pop Mitar sve ljuće.
Krsto Tokov: - Nemo‘ te, ljudi, to nije pravo. Neka pop Mitar bude bar još koji dan predsjednik, a ne samo jedan dan, pa da se poslije priča za popa Mitra, ka i za Baja Čunova, da je bio vojvoda dva dana!“

A ovako se diskutovalo na 20. sednici: „Savo Krivokapić pita ministra vojnog:
- Je li istina da austrinski oficijeri imaju neke đavolje sprave koje se zovu planovi (misli na aeroplane) i da su, od neko doba, počeli prelijetati u Crnu Goru?! Ja sam čuo da je jedan prije pet dana cijeli dan letio iznad Crne Gore... Pa ako je ovo istina, treba znat: šta mu to znači?

Ivo Đurović, ministar vojni, odgovara:
- Mene su došli neki izvještaji od vlasti, koje mi javljaju da su gle‘ali nečesove sprave da lete u oblake, ali mi nijesu kazali kako se to zove ni čije su to sprave. Ako su to austrinski ofincijeri, ne mogu im zabranit da lete... a, najposlije, neka ih, neka lete ljudi, kad su vilozovi i kad su besposleni!“

A na 27. sednici bilo je postavljeno poslaničko pitanje: „Obren Rnjez upućuje pitanje ministru unutrašnjih djela:
- Prije tri godine vlada je bila poslala Petra Plamenca, privrednog činovnika, u neku Švajcarsku da nađe vrstu novije kokošaka. Petar je donio šest takvije kokošaka i dva pijevca; od tijeh šest kokošaka vlada je nalegla dvije u arhivi ministarstva unutrašnjije djela i te su kokoške izvele 19 piladi. Ja znam da je jednoga od onijeg pjevaca odnio jastreb, a drugoga je ubio mitropolit. Za ostale kokoške i pilad, koji su državu koštali preko 500 perpera, ništa se ne zna! Zato pitam: đe su te kokoške i čije su one sada?“

S vremenom se, sve do današnjih dana, često ovi „stenogrami“ uzimaju za autentične i služe za ruganje Crnogorcima.

NE MOGU IM ZABRANIT DA LETE

Ivo Ðurović, ministar vojni, odgovara: „Mene su došli neki izvještaji od vlasti, koje mi javljaju da su gle‘ali nečesove sprave da lete u oblake, ali mi nijesu kazali kako se to zove, ni čije su to sprave. Ako su to austrinski ofincijeri, ne mogu im zabranit da lete... a, najposlije, neka ih, neka lete ljudi kad su vilozovi i kad su besposleni!“...

5. Tarabići sve „pogađaju“

Proročanstva Miloša i Mitra iz Kremana nikada nisu ništa predvidela, već su priče o tačnim predviđanjima naknadno dodavane u svako novo izdanje knjige

„Naša će vojska, kume, dugo u Višegradu zastati. Višegrad će dugo biti ni u našim ni u neprijateljskim rukama. Ali kad jednom velike sile nadjačaju, ondakar će naša vojska lako preći i uzeti Bosnu. Tada će se Srbija mnogo proširiti...“

Male novine

Ovo nije ni iz eseja Dobrice Ćosića, ni govor Milorada Dodika, već citat iz Kremanskog proročanstva koji se nije obistinio. Nije ni čudo, jer je celo „proročanstvo“ izmišljeno iz političkih razloga, a zatim su navodne Tarabićeve reči dopunjvane i prekrajane kako je vreme nalagalo. Prvi Tarabić za koga se tvrdilo da ima proročke mogućnosti bio je Miloš (1809-1854). Izgleda da je bolovao od epilepsije. Njemu se „javljala budućnost“, što u ono vreme nije bilo ništa čudno - svako drugo selo imalo je svoju vračaru ili svog vidovnjaka... Mitar Tarabić (1829-1899) bio je Milošev sinovac i tvrdio je da je nasledio stričev dar. Za njih se, međutim, nikad dalje od Kremana ne bi čulo da kralj Milan 1888. nije rešio da se razvede od kraljice Natalije. Tome se oštro usprotivila većina njegovih ministara, pa je kralj pribegao lukavstvu - ustvrdio je da su razvod „videli“ u svojim proročanstvima Tarabići iz Kremana! Da je to, dakle, volja božja!

Četrnaest godina kasnije ovo je Peri Todoroviću, vlasniku Malih novina, prvog tabloida u istoriji srpske štampe, ispričao Čedomilj Mijatović, Milanov ministar i ambasador. Čedomilj je inače bio čovek zaljubljen u magiju i bajke, pa je po Srbiji tragao za blagom cara Dušana koje su čuvali zmajevi, a Pera majstor svog posla. Ubrzo su Male novine počele da ispredaju priču o Tarabićima koji „znaju sve“. Navodno su oni, pošto su bili nepismeni, sve pričali seoskom proti Zahariji Zahariću, na osnovu čijih rukopisa je štampana knjiga „u kojoj sve piše“. E sad...

Godine 2002. objavljeno je istraživanje Voje Antonića, konstruktora prvog srpskog računara „Galaksija“, koji je dokazao da je Kremansko proročanstvo - izmišljotina. Antonić je iščitao svih 12 izdanja ove knjige i ustanovio da je svako novo dopisivano - naknadnim! - „tačnim predviđanjima“.

Dopisivano i oko 5. oktobra

Tako se ispostavilo da u Kremanskom proročanstvu štampanom pre Prvog svetskog rat, nema ni pomena o ovom događaju! Tek 1915. godine Tarabići „predviđaju“ Veliki rat, ali i kažu da se sličan sukob više neće ponoviti! A tek u Kremanskom proročanstvu izdatom u socijalizmu najavljuje se dolazak „crvenog kralja“, odnosno Josipa Broza! I tako, od početka do kraja!

Poslednji put dopisavano je uoči 5. oktobra. Branislav Lečić i pisac Dušan Kovačević priznali su da su popravljali Koštuničine šanse na izborima, tako što su u proročanstvo dodali da će se „u Srbiji pojaviti čovek čije će prezime biti isto kao i mesto odakle je“ (Koštunica je rodom iz Koštunića) i da ćemo za njegove vladavine „našijem parama ići po cijelom svijetu“ (da će Srbiji biti ukinute vize). Sad nam ostaje da vidimo izdanje koje će prirediti nova vlast...

RAZLIČITA IZDANJA

Godine 2002. objavljeno je istraživanje Voje Antonića, široj javnosti poznatog kao konstruktora prvog srpskog računara „Galaksija“, koji je dokazao da je Kremansko proročanstvo - izmišljotina. Antonić je iščitao svih 12 izdanja ove knjige i ustanovio da je svako novo dopisivano - naknadnim! - „tačnim predviđanjima“.

6. Sveti Sava to nije rekao!

Rastko Nemanjić nije napisao da smo „mi Srbi predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku“

„Srbija pripada porodici evropskih vrednosti. Prvi srpski episkop Sveti Sava govorio je da je Srbija istok Zapada i zapad Istoka, a postoji veoma duga istorija uzimanja i davanja između nas i Evrope“, rekao je patrijarh Irinej u februaru 2010. ambasadorki SAD Meri Vorlik. I ne samo poglavar SPC, političari i pisci često navode da je naša zemlja „istok Zapada i zapad Istoka“, smatrajući da je Sveti Sava opisao položaj Srbije. Koliko samo greše!

Sudbina

Popularnost ovog citata rasla je osamdesetih i devedesetih i poklapa se sa „srpskim nacionalnim buđenjem“. Navodno je to deo iz pisma koje je Sava uputio episkopu Iriniju, a u kojem je navodno tvrdio da je „Istok mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok... A mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga“.

Stručnjaci za bogoslovlje odmah su uočili da monah kao što je bio Sava, za kojeg je jedino Bog tvorac neba i zemlje i „gospodar naših života“, nikada ne bi govorio o „predodređenosti sudbinom“. Osim toga, izjava je nadmena i ohola - „ne priznajemo na zemlji nikoga“ - i odudara od svih ranijih i kasnijih Savinih smernih i skromnih reči. Dodatnu senku sumnje na sporni citat bacila je i činjenica da je istoriji nepoznat episkop Irinije. A na naučnom skupu „Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji“, održanom u proleće 1995. povodom 400 godina od spaljivanja moštiju prvog srpskog arhiepiskopa, akademik Sima Ćirković argumentovano je dokazao da su „reči Svetog Save“ prvi put objavljene u zbirci pripovedaka Milana D. Miletića „Brojanice Svetog Save“, štampanoj 1980. u Krnjevu.

„Moglo bi se raspravljati“, piše istoričar Radivoj Radić, „najpre o pobudama koje su dovele do toga da ova krilatica bude izmišljena, s jedne, i da bude nekritički preuzimana od istraživača koji bi trebalo da znaju šta je prava naučna istina, s druge strane. Ne možemo a da ne primetimo da u spornom citatu, koji je pogrešno pripisivan Svetom Savi, naslućujemo odjeke ‚nesvrstanosti‘ iz vremena Hladnog rata.“

Nova popularnost

Mi samo možemo da dodamo da se, s obzirom na sadašnju našu spoljnu politiku, može očekivati popularnost „reči Svetog Save“.

A što se patrijarha Irineja tiče, mogao je da zna za referat akademika Sime Ćirkovića jer je naučni skup „Sveti Sava u srpskoj istoriji i tradiciji“ održavan u Beogradu, Studenici i Mileševi. A mogao je istinu da mu kaže i lično Milan D. Miletić, čiji se roman o Nemanji i Svetom Savi „Izvori“ i ovih dana prodaje na sajtu Patrijaršijskog upravnog odbora SPC, kojem predsedava patrijarh.

7. Lista gejeva u Srbiji

Standard je 2006. je objavio inicijale 42 ljudi iz javnog i političkog života tvrdeći da je to spisak homoseksualaca

U oktobru 2006. beogradski magazin Standard objavio je spisak istaknutih građana Srbije koji su homoseksualno opredeljeni. Pod naslovom „Srbi u gej ilegali“, ovaj nedeljnik objavio je mejl koji im je, navodno, uputio čitalac, sa 42 inicijala iza kojih se kriju imena homoseksualaca iz javnog i političkog života, sveta muzike, filma, mode, ali i crkve, podzemlja...

Pucanj uprazno

- Još nije takva atmosfera u društvu da bismo mogli da idemo s punim imenima i prezimenima, jer nikako ne želimo da neko time što je njegovo ime objavljeno u Standardu u okviru nekog teksta dobije batine od navijača Rada ili neke druge grupacije čija svest ne prihvata činjenicu da je neko gej i da treba da ima normalan život. Nikako nismo hteli da kompromitujemo pojedince objavljivanjem teksta - izjavio je za jedne dnevne novine Željko Cvijanović, direktor i glavni urednik Standarda

Aktivisti gej udruženja mislili su drugačije.

Posle izlaska Standarda iz štampe, tabloidi i posetioci internet portala dali su se u odgonetanje inicijala D. K., N. R., Z. M. iz sveta mode, ko su muzičari Z. Č., Ž. J., D. Đ., političari V. B., B. P., a ko je mafijaš M. U... Oni koji su bili „prepoznati“ pozivani su da se u anketi izjasne o „objavljivanju spiska“.

Ašok Murti, modni kreator, je odgovorio:
- Pisati o seksualnoj opredeljenosti pojedinca duboko je zadiranje u privatnost, a to je nedopustivo. Lična je stvar s kim ćeš ti da budeš i to ne treba da bude novinska tema. Pojavljivanje mojih inicijala nije me iznerviralo koliko mi je jadno da se takav spisak uopšte i pravi.

Njegov kolega, kreator Zvonko Marković, imao je drugačiji stav:
- S obzirom na to da su na spisku gej ličnosti i Zdravko Čolić i Željko Joksimović, apsolutno se ponosim što se i ja nalazim u ekipi uspešnih ljudi. A taj spisak su očito pravili neki ljudi iz sveta gej populacije koji nisu imali muda da sebe tu uvrste.

I dalje po forumima

Vladimir Božović, političar, bio je kratak: „Nemam komentar. Imam pametnija posla kojima treba da se bavim...“, a Toše Proeski je bio ljut:
- Da nije smešan, taj tekst bi bio skandalozan, jer su naveli i inicijale ljudi koji nisu homoseksualno opredeljeni. Ne podržavam takvo opredeljenje, ali to je stvar ličnog izbora. Urednik novina koje su objavile takav tekst je bolestan i sam je homoseksualac i voleo bi da su oni čije je inicijale objavio isto opredeljeni kao on. I da budem praktičan, voleo bih da mi taj urednik pošalje ženu ili ćerku da mu dokažem da nisam gej.

Posle sedmica bura u javnosti se stišala, ali se ovaj „spisak homoseksualaca“ danas povlači po nekim forumima na internetu.

SLEDEĆE SUBOTE: 7 priča iz srpske štampe između dva svetska rata