BEOGRAD - Ponuda da se zatvorenicima u Kazneno popravno zavodu Zabela održi predavanja bio je veliki izazov autoru teksta da trima grupama osuđenika održi predavanje na tu temu.

U uvodu svog teksta on kaže da nije bilo mnogo pripreme i premišljanja. Tekst je veoma zanimljiv pa ga prenosimo u celosti:

- Jutro, sedamo u kola i odlazimo do jedog od najpoznatijih zatvora u zemlji u kojima se nalazi i Legija. Naravno, njega nisam upoznao. Ulazimo u nešto što liči na klub u kojem provode slobodno vreme. Ja sav srećan, jer će publika moći da sedi u krugu, ali mrki pogled čuvara mi je sve rekao. Za nekoliko minuta su klupe bile poređane u redove, oko nas ljudi u uniformama, a ispred nas osuđenici koji su ovde relativno novi. Postojala je linija do koje smo smeli da idemo i reči koje je trebalo izbegavati.


Sreća, nisam bio taj koji je probio led. Pre mene je doktorka ispričala teorijsku priču o HIV-u, a onda smo na scenu stupili kolega i ja. On je počeo priču i za nekoliko minuta sam ja zaboravio gde se nalazim i kome pričam. Bez problema smo prošli ceo "teorijski" deo, a onda smo prešli i na praksu, pravilno stavljanje kondoma. U "normalnim" uslovima bih u tom trenutku pozvao nekog iz odeljenja, uglavnom nekog ko se sve vreme pravio pametan i ometao predavanje svojim doskočicama. Tada bi se on lepo izblamirao, a potom i naučio gde greši. Ovde je to nemoguće. Prvo, pravila zatvora to ne dozvoljavaju, drugo, ovde su svi mirni, a treće, iako sam se borio s odeljenjima u tehničkim školama, ovde mi ne bi bilo svejedno da nekog prozivam.

zabela-ljubavna-kuca.jpg
Foto: Zorana Jevtić

Ono što je najinteresantnije, ali i najtužnije što sam saznao za nekoliko sati u zatvoru, jeste kako on utiče na svest ljudi. Naime grupe su bile podeljene na osnovu toga koliko je ko vremena proveo iza rešetaka. Što je to vreme bilo duže, to su osuđenici bili odsutniji.

Prva i najmlađa grupa je imala i po neku opasku tokom predavnja, a na kraju su imali nekoliko pitanja i bili sasvim slobodni da ih postave. Smejali su se našim šalama i osim činjenice da smo u zatvoru, ništa se nije razlikovalo od uobičajenih predavanja, koje sam držao u srednjoj školi.

U drugoj grupi se osetilo "šta će ovi sada da smaraju". Na kraju nije bilo pitanja, jer bi sigurno onaj ko podigne ruku imao tretman kao štreberi u školi, samo što ovo nije škola.

Treća grupa nije imala ni stav, ni mišljenje. Ona je tu, a mislim da ni ne zna zašto je tačno tu. Nemo su slušali sve što govorimo, kao da će za koji trenutak imati test na osnovu predavanja, koji moraju da polože. Kada se sve završilo samo su ustali i otišli.

Mene su ostavili da razmišljam o tome kako funkcioniše zatvor. Da li on zaista ubije želju za životom ili je to što sam ja doživeo bio samo splet okolnosti?

( P.Paunović/24.sata)