Neobični pokušaji prevrata, kafanske svađe i ludilo u parlamentu uvek su privlačili pažnju naše javnosti

1. Komedija s tužnim krajem

Rade Alavantić je 1902. obukao lažnu generalsku uniformu, ušetao u kasarnu šabačke žandarmerije i počeo da izdaje naredbe. Kad je ubijen, viknuo je: „Živeo Petar Karađorđević“

Tumačenje da su srpski oficiri u Majskom prevratu 1903. ubili poslednje Obrenoviće i promenili dinastiju na vlasti jer se kralj Aleksandar oženio sa „u narodu neomiljenom“ raspuštenicom Dragom Mašin, krajnje je pojednostavljeno. Nezadovoljstvo samovoljnom vladavinom Aleksandra Obrenovića i, prethodno, njegovog oca Milana skupljalo se i uvećavalo godinama, a nemalu ulogu imale su i obaveštajne službe Austrije i Rusije. Njihovi su interesi u Srbiji i pre i posle bilu suprotstavljeni, ali su na početku 20. veka i jedna i druga htele da Obrenovićima vide leđa. Kad se ovome dodaju i spletke kruga oko Petra Karađorđevića, koji je iz inostranstva vrebao trenutak da zasedne na presto, razumljiviji je haos koji je iznedrio i jednu tragikomičnu, gotovo operetsku epizodu.

Neradnik u desantu

Rade Alavantić bio je razmaženi sin uglednog šabačkog advokata. Državna služba koju mu je otac zahvaljujući svojim vezama našao nije ga zanimala, a osobine za korisno lično preduzetništvo nije imao. „On je jednako maštao o pustolovinama koje će mu doneti slavu i novac“, zapisao je jedan njegov savremenik. Sredinom februara 1902. godine dvadesetosmogodišnji Alavantić je u uniformi generala srpske vojske, praćen jednim štamparskim radnikom, dvojicom alasa i jednim nadničarem iz Sremske Mitrovice, tada u sastavu Austrougarske, čamcem preko Save prešao u Srbiju blizu Šapca.

S carinicima koji su se tu zatekli i koji su se bez pitanja stavili pod njegovu komandu umarširao je pravo u šabačku opštinu, gde je „mobilisao“ i vatrogasce. Na čelu te šarene kolone ušao je u kasarnu žandarmerije i komandovao postrojavanje: „U front!“ - i svi su žandarmi stali u vrstu, spremni da izvrše komande „đenerala“... Tada je, međutim, dotrčao komandant šabačke žandarmerije i Alavantića upitao: „Ko si ti?“

Umesto odgovora, Alavantić je pucao iz revolvera, ali je komandanta samo lako ranio. Ranjenik je, međutim, bio mnogo precizniji i Alavantića je smrtno ranio. Ne zna se da li je u samrtnom času zaista uzviknuo: „Živeo Petar Karađorđević!“, ili je to samo obrenovićevska propaganda, ali se zna da su Karađorđevići u svemu imali svoje prste.

Ruska služba

Slobodan Jovanović, pravnik i istoričar, docniji predsednik izbegličke vlade u Londonu, piše da mu je „jedan od najogavnijih karađorđevaca toga doba“ lično pričao da je Alavantićev plan bio poznat Jakovu Nenadoviću, bratu od ujaka i „političkom punomoćniku“ Petra Karađorđevića i ruskoj tajnoj službi. Oni su mu, između ostalog, dali i novac da u Zemunu sašije nimalo jeftinu generalsku uniformu. Opet, teško je poverovati da je nešto tako bilo moguće izvesti u austrougarskom Zemunu, a da bečka tajna policija nije znala. Niko od njih, naravno, nije verovao u uspeh mladog pustolova, ali su računali da će kralj u Beogradu pribeći odmazdi širokih razmera, kao što je to u sličnim prilikama radio njegov otac Milan, i da će ga to još više učiniti nepopularnim u narodu. Što se Srba tiče, ostaje činjenica da su u jednom trenutku pokazali slepu poslušnost pred šarenom uniformom i zlatnim generalskim epoletama. Za utehu, nisu bili ni prvi ni poslednji...

2. Domanović ubio Nušića

Tokom kafanske svađe, satiričar je bacio čašu, koja je očešala komediografa, ali nastao je haos jer se pronela priča da je Branislav poginuo

Akteri događaja koji je uzburkao javnost srpske prestonice, i za koji se verovalo da je okončan ubistvom Branislava Nušića, dva su istaknuta imena naše kulture: Radoje Domanović i Jaša Prodanović.

Vatrena diskusija

Radoje Domanović (29), pisar u Ministarstvu prosvete i književnik, i Jaša Prodanović (35), gimnazijski profesor, potonji ministar, bili su prijatelji i politički istomišljenici - opozicija režimu Aleksandra Obrenovića.

Na sastanku književnog udruženja 21. maja 1902. u pivnici „Takovo“ na Terazijama, njih dvojica su se upustila u vatrenu diskusiju. Domanović je Prodanoviću rekao da nije u pravu, ovaj mu se uneo u lice i počeo da viče, Domanović mu je tada rekao „neku pogrdnu reč“, na šta je Prodanović prijatelju opalio šamar. Domanović je potegao čašom na svog prijatelja, ali ga je promašio - i pogodio Nušića (38) u glavu! Istina, komediografa čaša je samo zakačila po čelu, ali se podigla graja, gosti su poustajali, a konobari su onima u kafanskoj bašti počeli da objašnjavaju šta se desilo. Vikali su kako je Domanović ubio Nušića i da su ovog već odneli u bolnicu! Na to su posetioci „Takova“ iz bašte pohrlili unutra, stvorio se krkljanac.

Domanović i Prodanović odmah su se izmirili među sobom, ali glasina je krenula kroz čaršiju i došla do Ministarstva prosvete. Pozvani su da podnesu pisane izjave o incidentu.

Premeštaj u provinciju

Radoje Domanović je napisao: „G. Prodanović je tom prilikom meni udario šamar i posle toga je moralo doći do onoga što sam ja učinio. Čovek sa iole osećanja ne može ostati hladan, pa čak ni onda kad docnije, pri hladnom razmišljanju, nađe opravdanje za čoveka koji ga ponizi... Ja sam zbog tog šamara gađao čašom g. Prodanovića u nameri da ga udarim što jače i kaznim tim putem što više, i po sreći, taj udarac nije pogodio g. Prodanovića, jer je njemu bio namenjen, već je samo zakačio g. Nušića ni kriva ni dužna. Udar je taj meni učinio više bola nego, iako nije bio jak, neposredan, već ga je samo čaša zakačila ovlaš...“ U sličnom tonu izjasnio se i Jaša Prodanović: da je sve to beznačajna stvar, da se slične stvari dešavaju ljudima od časti, „pa bili oni neznatni ili na najvišim društvenim položajima“, i da je toga bivalo u prošlosti, pa će verovatno biti i u budućnosti...

Budući da su pripadali političkoj opoziciji, ministar prosvete nije imao milosti - iz Beograda ih je premestio u unutrašnjost „budući da skandal koji su izazvali baca ružnu svetlost na njihovo vaspitanje“. Domanoviću je zapao Pirot, s rokom preseljena - „odmah“. Zatražio je odlaganje od mesec dana kako bi „uredio privatne stvari“, ali je odgovor bio negativan. Dao je otkaz i ostao da siromašno živi od književnog i novinarskog rada.

3. Smrt u javnosti

Kad je u Beogradu 1912. trebalo da bude izvršeno streljanje u tajnosti, i mediji i narod žestoko su se pobunili smatrajući to skandaloznim, jer su pre toga smrtne kazne bile pravi spektakl

Neki pojmovi menjaju svoje značenje kroz istoriju. Pre sto godina naši preci zalagali su se za „javnost rada državnih organa“ jer im je bilo uskraćeno pravo da prisustvuju izvršenju smrtne kazne!

Javni spektakl

Do 1912. godine - podatke koji slede dugujemo Ivanu Jankoviću i njegovom radu „Utamničenja kroz istoriju Srbije“ - smrtna kazna kod nas izvršavana je javno.

„Pogubljenja su izazivala veliki interes javnosti i, u jedno doba kad nije bilo fudbala i drugih masovnih sportskih priredbi, predstavljala su redak javni spektakl. U Beogradu im je prisustvovalo po nekoliko hiljada ljudi, žena i dece. Kad je 1875. streljan kasapin Kuzman Kostić zbog silovanja i ubistva devojčice s Terazija, ‚sveta je bilo valjda preko tri hiljade, koji su prisustvovali ovom izvršenju‘ (...) Uzbuđenje je raslo od trenutka kad bi se objavilo vreme i mesto pogubljenja. Svetina se delila na one koji su još u zoru odlazili do gubilišta da zauzmu što bolje mesto i one koji su pratili osuđenika na putu do gubilišta“, piše Janković.

U proleće 1905. ministar unutrašnjih dela uputio je raspis opštinskim vlastima u kojem kaže da je „nesumnjivo utvrđeno“ da izvršenje smrtne kazne na gledaoce ne deluje „popravljujuće“, nego „proizvodi sasvim suprotno dejstvo“, i nalaže da se smrtne kazne izvršavaju „u najvećoj tišini (...) na mestima što zabačenijim i narodu što manje pristupačnim“. U unutrašnjosti ovo nikad nije primenjeno, a i u Beogradu je trebalo da prođe sedam godina da prvo streljanje bude izvedeno „po novom“.

Dušan Lazić zvani Struja, činovnik u sudu, u maju 1912. ubio je pijan na ulici kolegu s posla i krajem leta već bio osuđen na smrt. Iako je policija rešila da postupi po uputstvu - tim pre što je prestonička štampa odreda tražila pomilovanje - novinari su saznali da će Struja biti streljan 12. septembra na Topčiderskom groblju, pa su se utaborili ispred zatvora odmah posle ponoći. Osuđenik je u četiri ujutru poveden na stratište, novinari su pošli za njima, a jedan od poslenika sedme sile telefonirao je ađutantu u Dvor i zamolio ga da prenese kralju da Lazića vode na streljanje, pa bi ga trebalo pomilovati!

Čekali pomilovanje

„Komesar topčiderske policije rasporedio je celim putem konjanike žandarme za slučaj ako bi se ugledao konjanik koji nosi kraljevu milost, da bi dao znak da se streljanje obustavi“, zabeležila je Pravda. „Ali od pomilovanja ni traga ni glasa!“

Pre nego što je privezan za kolac ispred streljačkog stroja, „Dušan je dva puta povraćao, ali oba puta metao je ruku na usta, a i zaklonio se od publike da joj i u poslednjem času pokaže svoju učtivost“. Žandarmi su morali da ispale više plotuna da bi ga usmrtili.

Politika u uvodu svog izveštaja konstatuje: „Opšte je mišljenje bilo da je javan skandal što se pronašlo da baš ovaj nesrećnik treba na jedan strašan način da ispašta za svoj greh, a da je još veći skandal što je državna vlast pokušala, protivno pozitivnim odredbama zakona, da ovo izvršenje jedne teške i egzemplarne kazne zavije u tajanstvenost!“

NAREDBA

U proleće 1905. ministar unutrašnjih dela uputio je raspis opštinskim vlastima u kojem kaže da je „nesumnjivo utvrđeno“ da izvršenje smrtne kazne na gledaoce ne deluje „popravljujuće“, nego „proizvodi sasvim suprotno dejstvo“, i nalaže da se smrtne kazne izvršavaju „u najvećoj tišini (...) na mestima što zabačenijim i narodu što manje pristupačnim“

4. „Ne diraj mi dete, creva ću ti prosuti“

Naša Skupština je pre skoro jednog veka bila još gora nego danas, a u njoj su razmenjivane uvrede i pretnje, što ilustruje svađa iz 1924.

U poređenju s parlamentima nekih drugih država, naš možda i zaslužuje kritike, ali ako su mu mera skupštine od pre jednog veka, onda negativnim ocenama mesta nema!

Danas se, istina, u Narodnoj skupštini, psuje i vređa na pasja kola, a zabeleženo je i nekoliko potezanja za nos... ali, na sreću, vađenja oružja, ili još gore, pucnjave i mrtvih, nema! A pre je bilo. Navodimo jedan od slučajeva koje ondašnja štampa, zbog učestalosti, nije ni stavljala na naslovne strane.

U februaru 1924. diskutovalo se o budžetu, a bilo je i aktuelno pitanje invalida iz Prvog svetskog rata. Za govornicu je izašao Mihailo Srećković, radikal, poslanik vladajuće većine. Politika izveštava: „Pošto je u nekoliko reči izneo potrebu što bržeg donošenja budžeta, g. Srećković je kritikovao rad demokratskog (opozicionog - prim. M. P.) poslanika g. R. Agatonovića, koga je država slala da izučava invalidsko pitanje i koji je za taj posao, kaže on, naplatio 235.000 dinara.“

Dalje g. Srećković zamera g. Agatonoviću što je celoga veka primao profesorsku platu, a nijednog dana nije išao u školu i, kad su ga njegovi birači pitali koliko prozora ima na njegovoj učionici, on nije umeo da kaže.
- Ne znam da brojim! - odvraća Agatonović.
- G. Agatonović je uspeo da svoju jedinicu ćerku upiše da se školuje na državni trošak - nastavio je g. Srećković.

Ovo vređanje izazvalo je g. Agtonovića i on je revoltiran rečima g. Srećkovića poleteo sa svoga mesta ka govorniku:
- Ne diraj mi kćer, životinjo jedna, creva ću ti prosuti. Razumeš da imam dete jedinicu. Ne diraj mi dete, kučko jedna matora!
- Fukaro jedna! Sram te bilo! - čuju se protesti opozicije protivu g. Srećkovića.

U tom momentu g. Agatonović je gurnuo rukom g. Srećkovića, na šta se ovaj s govornice povukao brzo ka sredini sale, pokušavajući desnom rukom da nešto izvuče (revolver?) iz zadnjeg džepa.“

Drugi ondašnji dnevni list Vreme detaljnije opisuje nastavak ove svađe:
- Čekaj da vidim šta imaš tu! - viče ljut kao ris g. Ćićević, stegao levom rukom g. Srećkovića oko prsa i pretresa ga da vidi da li ima revolver.
- Ja da te pitam! Pucaj na mene ako smeš da imaš sa mnom posla!

„Dok g. Srećković traži revolver jednom rukom, a drugom se brani od g. Ćićevića, uleće g. Pantović među njih i odbacuje jako g. Ćićevića. U tom guranju g. Srećković sleti s govornice na niži podijum prema klupama klerikala i zgrabi malu stolicu. G. Vlada Miletić, radikal, priskoči mu i zadrža ga...“

Predsedavajući je dao pauzu od 15 minuta, ali su poslanici nastavili sa svađom.

„Kakva je to uvreda što kažem ono što je istina, tj. da je g. Agatonović svoju ćerku upisao kao državnu pitomicu da prima od države stipendiju, i to da uči da svira na klaviru?“, ponovio je Srećković, a Agatonović mu je poručio da je on brigu o invalidima „u inostranstvu izučavao o svom trošku“, dok je „Srećković u Rimu silovao devojke“! Posle se prešlo na drugu tačku dnevnog reda...

SILOVAO DEVOJKE

„Kakva je to uvreda što kažem ono što je istina, tj. da je g. Agatonović svoju ćerku upisao kao državnu pitomicu da prima od države stipendiju, i to da uči da svira na klaviru?“, ponovio je Srećković, a Agatonović mu je poručio da je „Srećković u Rimu silovao devojke“

5. Pijani poslanik puca u premijera

Predstavnik Damjan Arnautović je 1936. u parlament ušao posle celonoćnog bančenja, a zatim je izvukao revolver i nanišanio Milana Stojadinovića

Nošenje oružja u Skupštinu bila je uobičajena stvar, a poslanici su se često hvatali za pištolje. I po onoj izreci da pištolj koji se stalno nosi u Skupštinu, jednom mora i da opali, 20. juna 1928. Puniša Račić ubio je Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i Stjepana Radića, koji je umro šest nedelja kasnije.

Ko laže narod

Ova tragedija, međutim, nije dovela do uvođenja novih bezbednosnih mera, niti je uticala na promenu ponašanja poslanika. Tako se 6. marta 1936. desilo da jedan poslanik iz klupe puca u predsednika vlade! U januaru te godine vladina većina, s premijerom Milanom Stojadinovićem, bila je suočena sa opstrukcijom u parlamentu. Poslanici opozicije dolazili su na sednice sa čegrtaljkama i štapovima kojima su udarali po klupama i dovikivali uvrede i pretnje. Najglasniji su bili članovi poslaničkog Posebnog jugoslovenskog kluba. U februaru su odlučili da napuste Skupštinu, ali se 6. marta jedan njihov član, nastavnik i školski nadzornik iz Smedereva Damjan Arnautović, ipak pojavio na zasedanju. Prilika je bila svečana: Stojadinović je čitao ekspoze o spoljnoj politici, a u loži za goste sedeo je diplomatski kor.

Pošto je bio vidno pijan - istraga je docnije utvrdila da su članovi poslaničkog Posebnog jugoslovenskog kluba prethodnu noć bančili i da Damjan nije ni išao kući - Arnautovića su neki poslanici verbalno napali, pa se popeo na balkon s novinarima. Odatle je prekidao Stojadinovića upadicama „lažeš narod“ i slično sve dok mu premijer nije rekao da siđe u salu i kaže šta ima. Teturajući se, Arnautović je sišao s balkona i seo u prvi red, a sa mesta je prešao iza njega - valjda sluteći nešto - vladin poslanik Stojadin Dimitrijević. Pijani opozicionar nastavio je sa upadicama i lupanjem u klupu, pa ga je predsedavajući kaznio opomenom. Izbila je kraća svađa, a onda je Arnautović ustao i izvadio pištolj iz džepa sakoa. Samo zahvaljujući Dimitrijevićevoj brzini, koji mu je oborio ruku, prvi hitac promašio je premijera Stojadinovića. U gužvi koja je potom nastala ispaljena su još dva metka u pod...

Presuda

Policija je istog dana pohapsila ceo Posebni jugoslovenski klub. Na suđenju su oni optuženi da su „tečajem 1936. u Beogradu u prostorijama Jugoslovenskog i Posebnog kluba u Narodnoj skupštini i uopšte u međusobnim razgovorima i izjavama stalno, između ostalog, govorili da se treba revolverima obračunati i da predsednika vlade i ministra inostranih poslova dr Milana Stojadinovića na svaki način treba ukloniti, pa makar ga i ubiti, a sve to sa umišljajem da se drugi podstrekne na izvršenje dela, u čemu su i uspeli jer su time podstreknuli Arnautovića...“

Na suđenju održanom u julu iste godine Arnautović je osuđen na 15 godina robije, trojica njegovih stranačkih kolega dobili su od pet do godinu i po zatvora, a trojica su oslobođena. Zanimljivo je da je drugooptuženi u ovom procesu bio je Dragiša Stojadinović (nije u srodstvu s premijerom), četnik koji je Gavrila Principa pre nego što je pošao u Sarajevo učio da puca.

UČIO PRINCIPA DA PUCA

Drugooptuženi u ovom procesu bio je Dragiša Stojadinović (nije u srodstvu s premijerom), četnik koji je Gavrila Principa pre nego što je pošao u Sarajevo učio da puca

6. Srbija dobila točkove

Prvi automobil je stigao 1903, a već 1938. održan je Prvi međunarodni sajam automobila sa 108 proizvođača

Prvi auto kupljen je u Srbiji 1903. i tada je koštao kao solidna kuća na sprat u boljem delu Beograda. A samo 35 godina kasnije održan je kod nas Međunarodni sajam automobila.

Modernizacija

Srpska prestonica dobila je sajamski prostor 1937. U septembru je već održan jesenji sajam, a u jednom paviljonu tada je bio izdvojen za automobilsku industriju. Izlagali su „Dženeral motors“, „Adler“, „Dodž“, „Sitroen“, „Harli-Dejvidson“, „Bjuik“, „Opel“ i drugi... A već u proleće naredne godine, od 5. do 15. marta, održan je Prvi međunarodni salon automobila u Beogradu.

Otvaranju priredbe beogradske novine posvetile su po dve i po tri stranice. Opširno su citirani govornici - pokrovitelj salona bio je maloletni kralj Petar II, ali su do detalja opisivani i modeli.

Ukupno je bio zastupljeno 108 proizvođača, a uz putnička vozila bili su izloženi i kamioni, traktori i motocikli, a specijalnu atrakciju predstavljao je zglobni autobus - „dva autobusa spojena harmonikom, jedan ima snažan motor, a drugi predstavlja prikolicu“ - čiju je kupovinu od fabrike „Alfa Romeo“ i uvođenje u gradski saobraćaj optimistički najavio gradonačelnik Beograda.

Ova izložba poslužila je kao dobar povod entuzijastima među novinarima da se založe za modernizaciju zemlje. Vreme piše: „Ispred Jugoslavije sa 12.000 automobila daleko su Danska, Austrija, Poljska, Madžarska, Grčka. Koliko je ovo mali broj automobila za Jugoslaviju najbolje ćete osetiti kad vam kažem da cela naša zemlja ima manje automobila nego Bukurešt u susednoj nam i prijateljskoj Rumuniji.“

Politika je, opet, bila okrenuta sličicama iz života: „Pred jednim luksuznim kolima cela jedna porodica zagleda svaki deo automobila. Mama po nekoliko puta seda za volan, a deca cupkaju na sedištima, dok otac znalački otvara i zatvara poklopac na motoru. Zatim počinje pogodba, duga i teška, pošto u njoj i žena učestvuje.
- Ipak ste skupi.. Toliki novac, to su pare. Kuću mogu da sazidam.
- Ali ne možete u njoj da se vozite. Kuću kupite docnije, kad ostarite. A sad, dok ste mladi, za vas su kola.

Gospođa je pobeđena, posao je sklopljen!“

Kraljica volela da vozi

Prvi međunarodni salon automobila u Beogradu posetila je i kraljica majka Marija sa sinom Petrom. Na posebnom štandu „Ford“ je izložio „linkoln zefir“, napravljen „po njenoj želji i delimičnoj koncepciji za njeno lično rukovođenje“. Udovica ubijenog kralja Aleksandra, naime, bila je strastveni automobilista. Često je vozila i muža, bila je poznata po maratonskim vožnjama od Beograda do Bukurešta, a u nekoliko navrata je iz jugoslovenske prestonice autom odlazila u Pariz!

PROKLETSTVO

Smrt Dragoslava Srejovića nepuna dva meseca nakon otkrića nakita dala je povod meštanima Štubika i okolnih sela za priču o „ukletom zlatu“. Ovu legendu podržale su ondašnje novine, dovodeći u vezu s njom činjenicu da su posle rada u Šarkamenu umrla tri rukovodioca iskopavanja, jedan snimatelj RTS i jedan radnik - kopač. Meštani u nju veruju i danas...

7. Slučajno otkriće blaga

U Šarkamenu, u Negotinskoj Krajini, 1994. otkrivena je rimska grobnica s nakitom čija je vrednost tada procenjena na 1,3 miliona maraka

U celom svetu zna se za samo tri grobnice rimskih careva izvan Rima. Dve su, kad su otkrivene, bile prazne, a istraživačima se posrećilo samo u trećoj - u njoj je nađen nakit procenjen na 1,3 miliona maraka. Ona se nalazi u Šarkamenu, u Negotinskoj Krajini.

Problemi s novcem

Sistematska istraživanja na ovom arheološkom lokalitetu u blizini sela Štubik, na padinama Deli Jovana, počela su tek 1994. Vodio ih je akademik Dragoslav Srejović, koji je otkrioa Lepenski vir i Feliks Romulijanu. Ali teško da bi mnogo bilo učinjeno da nije bilo komandanta kasarne JNA u Negotinu, koji je na molbu arheologa na teren poslao 50 vojnika, sa sve šatorima i kuhinjom. Oni su tokom cele jeseni pod nadzorom arheologa skidali prve slojeve zemlje. Zaslužio je taj komandant da mu se pomene ime - Nikola Karanović, sada pukovnik u penziji.

A taman kad su Srejović i saradnici u leto 1996. otkopali građevinu za koju su, po veličini i načinu gradnje, pretpostavili da je grobnica neke ugledne ličnosti - nestalo je sredstava i radovi su obustavljeni. Gordan Janjić, učesnik u istraživanjima i neko vreme direktor Muzeja Krajine, pričao je: „Početkom jeseni te 1996. nađena je nekakva crkavica za nastavak radova i 1. oktobra vratili smo se na lokalitet. Sledećeg dana u onoj grobnici nađen je nakit. Bio je na pedalj ispod površine tla, mogao je svako da pruži ruku i da ga uzme!“ Te noći Janjić je spavao u Muzeju čuvajući tri ogrlice, dve različite naušnice, tri prstena, dva ukrasa za kosu i devet pločica - ukupno nešto više od 200 grama zlata. „Gadno je vreme bilo...“, kaže, i dodaje da su piratske radio-stanice u Istočnoj Srbiji istog dana javile da su „u Šarkamenu nađene zlatne kočije i da ih je preuzela vojska“! Sutradan, šarkamensko blago je pod jakom policijskom pratnjom otpremljeno u beogradski Narodni muzej, gde je predstavljeno javnosti. Strane osiguravajuće kuće njegovu vrednost procenile su na milion i trista hiljada evra.

Prokletstvo zlata

Naučnici su na osnovu nađenog nakita i pločica na kojima je bio otisnut novac neopozivo utvrdili da je građevina bila palata cara Maksimina Daja, a da je u grobnici bila sahranjena carica majka, inače sestra cara Galerija, koji je podigao Feliks Romulijanu u Gamzigradu kod Zaječara.

Smrt Dragoslava Srejovića nepuna dva meseca nakon otkrića nakita dala je povod meštanima Štubika i okolnih sela za priču o „ukletom zlatu“. Ovu su legendu podržale ondašnje novine, dovodeći u vezu s njom činjenicu da su posle rada u Šarkamenu umrla tri rukovodioca iskopavanja, jedan snimatelj RTS i jedan radnik-kopač. Meštani u nju veruju i danas...

SLEDEĆE SUBOTE: 7 priča o policiji u Srbiji