7 priča o policiji i policajcima u Srbiji

Predstavljamo zanimljivosti o stvaranju Ministarstva unutrašnjih poslova u našoj zemlji

2. Služio četiri vladara

Nikola Hristić bio je odan svim kneževima i kraljevima iz dinastije Obrenović i u njihovo ime surovo ubijao buntovnike

Na izborima za Narodnu skupštinu radikali Nikole Pašića 7. septembra 1883. ubedljivo su pobedili. Ali kralj Milan nije hteo da im poveri formiranje vlade, već je mandat dao Nikoli Hristiću, koji je važio za čoveka gvozdene ruke. Hristić, premijer i ministar unutrašnjih poslova, izašao je pred poslanike, iz jednog džepa izvadio govor kojim je otvorio zasedanje, a zatim iz drugog papir s kojeg je pročitao da je Skupština raspuštena. Tako je kralj Milan vladao i takav je Hristić bio policajac...

Ograničio kafane

Nikola Hristić rodio se u Sremskoj Mitrovici 1818. i kao mladić prešao u Srbiju. U Beogradu se zaposlio u državnoj službi, kao činovnik u pravosudnoj, pa policijskoj struci. Vredan i odan višim vlastima, u 38. godini postaje upravnik varoši Beograda pod vladavinom kneza Miloša. Ograničio je rad kafana do 11 sati uveče, a kafedžije obavezao da svako veče upale fenjer...

Miloševom sinu knezu Mihailu bio je odan ministar unutrašnjih poslova: zaveo je policijski režim i gušio liberalnu opoziciju, iskorenio je hajdučiju po Srbiji i čvrsto kontrolisao opštine. A kad je Mihailo 1868. ubijen, Hristić istog dana hapsi atentatore, osuđuje ih po kratkom postupku i daje na streljanje. Ništa manje verno nije služio ni Milana Obrenovića: kad je posle onog otvaranja i zatvaranja Skupštine izbila Timočka buna, Nikola Hristić ugušio ju je u krvi. Cela akcija protiv pobunjenika trajala je pet dana: seljaci koji su bili zatečeni sa oružjem ubijani su na licu mesta tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu! Radikalski prvaci izvedeni su pred preki sud. Nad njima je izvršena 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.

Još jednom će mu Milan poveriti sastavljanje vlade i jednom njegov sin Aleksandar, a oba puta će Hristić za sebe uzimati i resor unutrašnjih poslova. Pomoći će kralju Milanu da mimo zakona i mimo njene volje dobije razvod od Natalije 1888. i biće uz mladog Aleksandra Obrenovića kad 1894. izvrši državni udar i promeni Ustav. Penzionisan je 1901, a umro deset godina kasnije. Opelu u crkvi prisustvovao je i kralj Petar I, a Nikola Pašić nosio je sanduk.

Pošten čovek

Na početku njegove ministarske karijere knez Mihailo piše Vuku Karadžiću: „Što se Nikole Hristića tiče, ja ga i danas smatram i držim za onakvog čoveka za kakvog i onda, kad sam o njemu s vama više puta razgovarao: pošten, strog, vrlo radan, bespristrasan i meni više svega odan.“ A posle Hristićeve smrti istoričar Slobodan Jovanović zabeležio je: „Nikola Hristić ostao je zapamćen kao veoma sposoban administrator i lično pošten čovek konzervativnih pogleda...“

3. Ðorđe Genčić: Ministar koji je ubio svog kralja

Kao organizator Majskog prevrata 1903. ovaj ministar unutrašnjih poslova bio je poznat kao „čovek krvavih ruku“

Istorija je Đorđa Genčića zabeležila kao „čoveka krvavih ruku“, jer je baš on organizator Majskog prevrata 1903. kojim je ugašena dinastija Obrenovića.

Od avanturiste do ministra

Genčić je rođen 1861. u Velikom Izvoru kod Zaječara, u bogatoj porodici vlasnika velikog zemljišta i nekoliko rudnika uglja. Školovao se u nekoj privatnoj trgovačkoj školi u Beču, a onda ga je avanturistički duh odveo u Rusiju, gde je pohađao vojnu školu. Uprkos tankom obrazovanju, po povratku u Srbiju imenovan je za upravnika Niša, pa za načelnika Niškog okruga... Izvesno vreme proveo je na službi u Narodnoj banci, a u leto 1899. postao je ministar unutrašnjih poslova u vladi Vladana Đorđevića, podržavajući njegovu politiku čvrste ruke i policijske stege.

Genčić je bio odan prijatelj kralja Milana i stoga naklonjen i njegovom sinu Aleksandru. Ali kad je ovaj saopštio da će se oženiti dvorskom damom svoje majke, razvedenom i 12 godina starijom Dragom Mašin, 1900. podneo je ostavku i svu svoju energiju i veze usmerio na osujećivanje tog braka jer ga je smatrao štetnim za Srbiju. Pretnjama i ucenama Genčić je ubedio Dragu „da u interesu Srbije“ ostavi Aleksandra. Aleksandra je hteo da nagovori da se odrekne krune i da na presto vrati Milana, oženi ga nekom princezom i nastavi lozu Obrenovića... Uplašena Draga je, prema onome što je Genčić pričao, bila spremna da pođe njegovim kolima u dobrovoljno izgnanstvo. „Ali tada moj pratilac oficir Nešić pokvari sve to jednim netaktičnim gestom. Pošto je vrlo nespretno pohvalio Dragino odricanje izrekom da je bolji mršav mir nego debela parnica, dodao je s nešto ironije da je to bolje, jer, uostalom: ... ‚Gde ste vi za kraljicu!“ Na te reči neumesne i netaktične Draga se usplahiri, njene oči sevnuše strahovitom ljutnjom i ona se ugrize za usne. Bolno uvređena, ‚prevrte‘ se i ja to osetih.“

Kad je i Milan iz Beča poručio da se neće vraćati u Beograd, Genčić je prelomio. U intervjuu koji je dao na tu temu godinu dana pred smrt, 1938, rekao je: „Kroz svest mi je prostrujala misao: na tvoje rame i na tvoju glavu, Genčiću, pada jedna teška dužnost! Ti ćeš da uspostaviš red u ovom haosu i u ovoj smoli što se zapekla u mašineriji naše političke budućnosti!“

Okupio zaverenike

Uz pomoć sestrića, poručnika Antonija Antića, izgradio je zavereničku mrežu među mladim oficirima, zatim je uspostavio kontakte s Karađorđevićima... i Obrenovićima je 29. maja 1903. došao kraj. Nije mu od prevrata išlo dobro u životu: za svaku dobit u poslu govorilo se da je „naplatio prevrat“, a zbog krvavih ruku nije bio poželjan politički partner. Testamentom je ostavio veliku sumu novca u dobrotvorne svrhe, zahtevajući da se to ne objavljuje u javnosti. U njegovoj kući u Beogradu danas je Muzej Nikole Tesle.

Ironično je da je Genčića, uz skandal o kojem se pričalo, žena ostavila zbog Arsena, brata Petra I Karađorđevića, kojeg je baš on doveo na presto.

4. Glavnjača: Mesto stradanja

Na Studentskom trgu nalazila se Uprava grada Beograda s grupnim ćelijama u podrumu, od kojih su najpoznatije Glavnjača i Ćorka

Ono što je danas u Beogradu Centralni zatvor, popularno nazvan „ce-ze“, nekada je, i to dosta dugo, gotovo čitav vek, bila Glavnjača. Nalazila se na mestu gde je danas na Studentskom trgu zgrada Prirodno-matematičkog fakulteta, a njen zvanični naziv bio je Uprava grada Beograda. Nema pouzdanih podataka kad je sazidana, ali se njena izgradnja smešta u 1863. ili 1864. U zgradi Uprave bila su smeštena dva odeljenja prestoničke policije - administrativno i krivično, a ovom drugom pripadao je zatvor za policijske pritvorenike i kažnjenike, kao i za sudske pritvorenike.

Beogradski advokat Ivan Janković u članku „Utamničenja kroz istoriju Srbije“ piše da su se u podrumu Uprave nalazile grupne ćelije. Najpoznatije su bile Glavnjača i Ćorka. Glavnjača je tako nazvana jer je bila najveća, glavna ćelija. U nju je moglo da stane 80 do 100 pritvorenika. Prema opisu iz 1911. Glavnjača je izgledala ovako: „Jedan nizak prostor, čija je tavanica svedena na luk tako da se, sasvim kao kod peći, sastaje sa zadnjim zidom, praveći veliki ugao. Možda šest metara dugačka i četiri široka. Od polovine pa do stražnjeg zida podiže se jedan banak pokriven, od silna ležanja već sasvim uglačanim daskama: jedna velika tezga; to im je svima zajednička postelja. U uglu jedan smrdljiv čabar.“ Svetlost i vazduh u ovu prostoriju dolazili su kroz rupe ispod tavanice, zagrađene rešetkama i žičanom mrežom.

Ćorka je bila nalik furuni koju seljaci prave u svojim dvorištima od blata i cigala za pečenje hleba i prasića. Ova ćelija u Upravi grada nije bila ni mnogo veća od takve furune i nije imala nikakve rupe za ventilaciju i svetlost, pa je zato i nazvana Ćorka, jer je bila ćorava. Ministar pravde je 1924. pri poseti Upravi grada zaključio da tu „pritvoreni žive u jednoj grobnici bez ikakvog prozora“ i zabranio njeno dalje korišćenje.

Vremenom se ime Glavnjača uobičajilo za celu zgradu. Dinastije i vlade su se smenjivale u Srbiji, a uslovi u Glavnjači ostajali su isti. U jednoj od debata vođenih 1928. u Narodnoj skupštini čulo se i ovo o sudbini maloletnika u zajedničkoj ćeliji: „Najgori beogradski ološ bez hrane i svačega, ološ jedva čeka da padne noć, svuče decu od 12 do 13 godina i siluje ih! (...) Deca vrište, deru se, a redar koji pazi na sobu čuva stražu, bije decu što se deru!“ Ministar policije je tada potvrdio da se pritvorenici drže u „nezdravim i nehigijenskim prostorijama“ u podrumu, kao i da u njima ima mesta za 60-70 pritvorenika, ali da ih svakog dana bude oko 350, a kad su racije, bude ih i 400-500.

Tokom Drugog svetskog rata u Glavnjači su isleđivani komunisti. Torture su počinjale s prvim saslušanjem. Udarcima u glavu i telo zatvorenik je bacan od jednog do drugog islednika. Ovaj način torture u policijskom žargonu je nazvan „dobacivanje da se seti“. Kad ovo nije davalo rezultate, zatvorenik je odvođen u „klanicu“, sobu u kojoj su se nalazile razne sprave za mučenje. Posle oslobođenja u Glavnjači je Ozna isleđivala ratne zločine. Srušena je 1953.

5. Specijalna policija: Kako je izbegnuta pravda

Glavni ljudi Nedićeve jedinice zadužene za suzbijanje komunističkog pokreta su streljani, ali je Radovan Grujičić uspeo da pobegne i postane američki agent

U okupiranoj Srbiji Nemci su uspostavili kvislinšku vladu Milana Nedića i Specijalnu policiju, čiji je osnovni zadatak bio suzbijanje komunističkog pokreta. Na čelu policije, koja je počinila ogromne zločine, nalazio se Dragi Jovanović, upravnik grada Beograda i šef Srpske državne bezbednosti, a njeni istaknuti rukovodioci i islednici bili su Boško Bećarević, šef IV antikomunističkog odseka, Svetozar Vujković, upravnik logora na Banjici, Đorđe Kosmajac, agent poznat po surovosti...

Beg iz zemlje

Jovanović je uoči oslobođenja Beograda pobegao s Nedićem u Austriju, ali je 1946. izručen Beogradu i streljan. Bećarević i Vujković takođe su pred partizanima pobegli na Zapad, ali su vraćeni u Jugoslaviju i osuđeni na smrt. Ali sve do 1949. bili su u životu, odajući islednicima sve tajne koje su znali, a prevashodno opisujući držanje komunista uhapšenih tokom rata u istrazi. Bećarević je streljan 1949. Isto se tvrdi za Vujkovića, mada postoje naznake da je ostavljen u životu i da je umro prirodnom smrću.

Pravdi je izbegao jedino agent beogradske Specijalne policije Radovan Grujičić. Tokom rata istragu i saslušanja kod Grujičića i Bećirevica prošli su mnogi poznati komunisti: Petar Stambolić, Draža Marković, Olga Dedijer, Vladimir Ribnikar, Miloš Minić, Mitra Mitrović, Vera Miletić, Ivo Andrić, Milutin Doroslavac, Koča Popović, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo...

On je 1944. pobegao u Austriju, ponevši sva dosijea u kojima je bilo dokumentovano kako se ko od komunista držao u Specijalnoj policiji, ko je izdao svoje drugove, a ko nije. Amerikanci su ga uzeli u svoj obaveštajni servis - Grujičić ih je obaveštavao o eventualnoj komunističkoj prošlosti tražilaca azila iz Srbije. Bio je i američki agent u vreme komunističkog ustanka u Grčkoj, a kad mu je Udba ušla u trag, prebačen je u SAD, pa u Kanadu, gde je živeo pod imenom Marko Janković. Narednih 30 godina pod lažnim imenom živeo je od prodaje jugoslovenskih knjiga u Americi, čak je sarađivao sa izdavačkom kućom „Komunist“.

Na zahtev SFRJ Grujičić je 1992. bio uhapšen u Kanadi, ali su zbog zalaganja SAD kanadske vlasti odugovlačile izručenje jer navodno nije bilo dovoljno dokaza u Grujičićevoj krivici. Kad je najzad došlo do suđenja, ono je obustavljeno posle samo nekoliko dana zbog starosti i bolesti okrivljenog. Njemu je zbog šećerne bolesti i gangrene bila amputirana jedna noga, preživeo je moždani udar, a otkriven mu je i rak. Radoslav Grujičić umro je 1996. u staračkom domu.

Mira Marković

O sudbini dosijea beogradske Specijalne policije u jednom pismu rekao je: „Ja sam arhivu čuvao koliko sam mogao, sve dok 15. juna 1990. iz Beograda nisu došli neki udbaši da me ubiju. Tada sam je dao CIA. Najuverljivija verzija je da je Miloševićeva žena Mirjana Marković dala 30.000 dolara i obećala još 70.000 ako me ubiju. Razlog je što ja imam svedočenje njene majke Vere Miletić, koja je izdala 346 članova KP...“


6. Krcun: Krvav do ramena

Slobodana Penezića je narod posle smrti 1964. proglasio za zaštitnika i ovenčao oreolom junaka

Osnivač i prvi šef Ozne Slobodan Penezić Krcun oličenje je terora koji je Komunistička partija sprovodila posle rata, ali ga je posle misteriozne smrti narod proglasio za svog zaštitnika i ovenčao oreolom romantičnog junaka.

Ubio i studentsku ljubav

Rođen 1918. u Užicu, u Beogradu je studirao na Poljoprivrednom fakultetu, ali je tu, umesto diplome, stekao knjižicu člana Komunističke partije. U partizanima je od početka rata, a već tada mu je dužnost borba protiv špijuna i neprijatelja Partije. Iz rata je izašao kao komesar Druge proleterske brigade, a u junu 1944. postavljen je za prvog rukovodioca Ozne za Srbiju. Posle rata bio je na raznim funkcijama, između ostalog republički ministar unutrašnjih poslova od 1946. do 1953. i predsednik republičke vlade od 1962. do smrti 1964.

Pod Penezićevim rukovodstvom Ozna je uhapsila Dražu Mihailovića i slomila ostatke četničkog pokreta u Srbiji, ali i bez suda likvidirala saradnike okupatora i one za koje se samo sumnjalo da su to bili. U njegovom mandatu država je slala informbiroovce na Goli otok... „Nije priznavao ni crkvu, ni prijatelje, ni kumove, pa ni roditelje. U partiji - strogi linijaš. U ime komunističkih ideala spreman je ići do zločina, a i vlastiti život žrtvovati“, zapisao je njegov biograf.

A Borislav Mihajlović Mihiz, književni kritičar i jedan od očeva posleratnog srpskog nacionalizma, pričao je da mu je jednom rekao: „Krcune, ruke su ti krvave do lakata!“ Navodno mu je ovaj odgovorio: „Kakvi do lakata?! Do ramena, čoveče, bre!“

Krcun je mnogo pio, navodno ga je stiglo kajanje, a Mihiz je voleo da izmišlja... Ali prošle godine je pokrenut sudski proces za rehabilitaciju Slobodanke Stefanović, koju je Ozna streljala krajem 1944. jer se „nije dobro držala na saslušanju u Gestapou“. Imala je 25 godina, bila komunista i, prema rečima njenih rođaka, bila je Krcunova studentska ljubav. Oni tvrde da je upravo Krcun naredio da je likvidiraju. Prek i otvoren do podrugljivosti, Krcun je umeo da se suprotstavi i Titu. Navodno mu je jednom rekao: „Šteta što nisi Srbin, Stari!“, što je Srbima bio razlog da u Krcunu vide zaštitnika Srbije pred „jugoslovenskom opasnošću“.

Gostili Kirka Daglasa

Poginuo je u novembru 1964. u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali, u blizini sela Šopić kod Lazarevca, kad je vozač službenog automobila izgubio kontrolu i autom udario u drvo. Rasprostranjeno je uverenje da je Krcun ubijen da se oslabi Srbija. Pevalo se: „Zlatibore, kaži Tari, Krcuna nam ubi Stari...“ Tito nije prisustvovao sahrani. On i Jovanka u vreme pogreba gostili su u Belom dvoru Kirka Daglasa.

7. Radmilo Bogdanović: Uspon i pad

Ministar je posle 9. marta 1991. napustio službu, što mu Milošević nikad nije oprostio

Radmilo Bogdanović bio je ministar unutrašnjih poslova Srbije od 1986. do 1991. Rođen 1934. i završio je učiteljsku školu, a u mladosti je službovao na Pešteru, pa postao šef KP u Jagodini.

Velika čistka

Kad je 1966. smenjen Ranković i u policiji izvedena čistka, Bogdanović postaje načelnik jagodinskog SUP, pa predsednik opštine. Tih godina je stekao diplomu pedagoga na Filozofskom fakultetu u Beogradu i 1981. prebačen je u Beograd za načelnika uprave u MUP, a 1986. postao je ministar. Podneo je ostavku posle demonstracija 9. marta 1991, što mu Milošević nije oprostio, pa su se razišli. Bogdanović se povukao u Jagodinu, u penziju. „Sve ove godine sam ćutao i, verujem - to mi je glavu sačuvalo!“, rekao je pred smrt 2014. Tu i tamo, međutim, umeo je ponešto i da kaže, a 2010. dao je i intervju Ninu. Policajac njegovog formata nikad ne bi dozvolio da mu reči „izlete slučajno“... Dugo godina bio jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića, i jedan od osnivača SPS. Ostale su zabeležene njegove reči o sukobu sa Ivanom Stambolićem: „Mira je ufiksirala da je Petar Stambolić kriv za smrt njene majke i otuda je mrzela i Ivana...“ U pomenutom intervjuu ocenio je Miloševićevu „prekodrinsku“ politiku: „Dok mu je Karadžić bio po volji, ovaj je mogao sve da radi. Recimo, uhvatimo mi njega da se kocka ne samo u Beogradu nego i u Švajcarskoj. I to u milionske sume. Kažem Slobodanu: ‚Pa, on se to kocka našim parama.‘ A Milošević će: ‚Pusti ga, treba nam‘!“

Vuk Drašković ga je zbog grubosti policije 9. marta napadao, a ni Bogdanović njega, kad je javno istupao, nije štedeo. Pred smrt je izjavio: „Dojadilo mi je bilo to prozivanje od strane Vuka i njegovih, pa sam mu onda poručio da, ako me samo još jednom spomene, u javnost ću dati pismo koje mi je poslao posle hapšenja, pa neka svi znaju kakav je...“

Optuživao i Cecu za smrt Arkana

Ima ozbiljnih analitičara koji tvrde da bi se događaji 9. marta 1991. drugačije odigrali da Željko Ražnatović Arkan nije baš tada bio u hrvatskom zatvoru jer bi on „smirio navijače“. Ovo nije bez osnova: kad su navijači Zvezde počeli da se okreću SPO i radikalima, Arkan je, na Bogdanovićevu molbu, među Delije uveo red. U to vreme njih dvojica su najbolji prijatelji.

Zato ozbiljnu težinu ima Bogdanovićeva sumnja u Cecu Ražnatović da je znala da će Arkan biti ubijen, iskazana u intervjuu Ninu: „Mnoge su mi tu stvari bile čudne još od prvog dana, pa sam policajcima i rekao: ‚Pođite vi i ispitajte zašto je Ceca sa sestrom otišla u butik, a on je ostao tu, ispred recepcije ‚Interkontinentala‘, da je čeka...“ Nikada, međutim, detaljnije o ovome nije govorio.

Sledeće subote: 7 priča o prestonici Srbije