7 priča o Englezima u Srbiji

Pojedinci iz Velike Britanije posećivali su našu zemlju i u njoj ostavili veliki trag. Neki su se za nju žrtvovali, dok su je drugi žrtvovali

2. Fransis Makenzi Darodavac

Iako je bio nazaren, a SPC progonila njegovu versku zajednicu, ovaj dobrotvor joj je zaveštao plac za podizanje Hrama Svetog Save

Fransis Makenzi bio je Škot, ali cela ga je Srbija smatrala Englezom, pa ćemo za potrebe ovog teksta i mi... Imao je već četrdeset i tri-četiri godine kada je, u vreme rata sa Turcima (1876-78), na putovanju po Istoku došao u Srbiju. Ne zna se tačno šta je imućnog čoveka navelo da se nastani u Beogradu, tek on je 1879. od sina Stojana Simića kupio zemljište na padinama Vračara.

Ismevali „ludog Engleza“

Beograđani su se smejali „ludom Englezu“ što je preplatio močvarne njive, ali se pokazalo da je Makenzi znao šta radi: isušio je zemljište, isparcelisao i počeo da prodaje placeve. Cena je bila povoljna, pa su rasprodati. Tu su nikle zgrade, čitavo naselje nazvano „Englezovac“. A na trgu Slavija sazidana su i dva objekta - hotel „Slavija“ i Sala mira.

Makenzi je bio hrišćanin-nazaren. Pripadnici ove zajednice odlikovali su se dobrotvornim radom, pa su u Sali mira, pored okupljanja nazarena, održavana predavanja o astronomiji i biologiji. Docnije je dozidan objekat u kome je Makenzi otvorio mušku školu za nepismene, kao i školu za ženski ručni rad. Makenzi je na krovu svoje kuće imao vidikovac odakle se pružao širok pogled na okolinu. Zapisao je: „Terazijska, Milanova i Kragujevačka ulica produžuju se pravom linijom kroz moju zemlju (...) Razlozi za harmoniju i lepotu zahtevaju da se glavna ulica izvede do na vrh brda, koje bi se imalo priključiti varoši, pa da se na njemu podigne lepa zgrada kao što je u Parizu Šanzelize. Tako bi se učinio lep završetak glavne ulice, da se podigne lepa zgrada na tom mestu, za koju bih ja dragovoljno dao plac.“ Stoga je testamentom zaveštao Srpskoj pravoslavnoj crkvi plac za podizanje Hrama Svetog Save.

Crkva ga napadala

Ovaj gest je još vredniji ako se zna da je baš pod pritiskom SPC policija zabranila okupljanja nazarena u Sali mira. Posle Makenzijeve smrti, zgrada je prodata Vračarskoj štedionici, a kad je u vreme Šestojanuarske diktature 1929. vlast zabranila rad večernjih radničkih škola, pretvorena je u pivnicu. Od 1935. tu je bio bioskop „Vračar“, pa „Slavija“, sve do 1991, kada je zgrada srušena iako je bila kulturno dobro. Danas je tu parking za vozila koja donese „pauk“!

U čast dobrotvora Beograd je ulicu koja se od Slavije penje na vračarski breg nazvao Makenzijevom. Ali tridesetih godina prošlog veka ta mu je ulica privremeno „oduzeta“, da bi se zvala po ruskom caru Nikoli II. Drugi put su joj ime menjali komunisti kad su došli na vlast - nosila je naziv Ulica maršala Tolbuhina. Danas je opet Makenzijeva...

A Hram Svetog Save se još - sto i nešto godina od Makenzijevog poklona - još gradi.

3. Adelina Paulina Plemenita mis Irbi

Engleskinja iz lordovske porodice 1861. obrela se na Balkanu i napisala knjigu o tom putu kojije doveo do promene mišljenja o našem narodu

Engleskinja Adelina Paulina Irbi rođena je 1833. Otac joj je bio admiral iz lordovske porodice, a majka poticala iz loze najuglednijih bankara. U duhu onog vremena, posle završetka školovanja, Adelina Irbi je zajedno sa svojom prijateljicom sa univerziteta Georginom Mjur Makenzi započela niz putovanja po Evropi. Tako su se 1861. obrele na Balkanu. O tome su napisale knjigu „Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi“, koja je 1866. štampana u Londonu i u Njujorku, a prevod na srpski objavljen je dve godine kasnije. Jedan deo knjige nalik je pravom vodiču, sa mnogo dragocenih, jasnih i praktičnih uputstava budućim putnicima, izrečenih sa mnogo humora.

Pravednije mišljenje

Svojim uticajem na građane Britanije ovo delo je doprinelo stvaranju pravednijeg mišljenja o srpskom narodu od onoga koje je zastupala zvanična engleska politika, tada naklonjena Turskoj. Izvestan broj poznatih političara i novinara promenio je svoj stav prema Srbima. Istina o životu i patnjama Južnih Slovena prodrla je u svet.

Zvanična Engleska politika u to vreme bila je beskompromisno konzervativna i naklonjena Turcima, dok je liberalna partija pod vođstvom Gledstona bila na strani balkanskih hrišćana. Sam Gledston napisao je predgovor, nazivajući delo najboljom do tada napisanom knjigom o prilikama u Turskoj. „Prema mom mišljenju“, tvrdi Gledston, „nijedan diplomata, konzul, ni putnik iz našeg naroda nisu tako snažno uticali na naše javno mnjenje, niti tako značajno obogatili naša znanja o ovom složenom pitanju kao ova knjiga.“

U vreme Hercegovačkog ustanka 1874. i 1875, pa i docnije, tokom srpsko-turskih ratova 1876-1878, Mis Irbi, kako su je zvali, dala je veliki doprinos zbrinjavanju izbegle sirotinje i nejači. Neki podaci govore da je na terenu od Sarajeva preko Dalmacije, pa sve do Slavonije, Mis Irbi spasla živote 40.000 ljudi. Otvarala je škole, domove za siročad, naselja za beskućnike i nabavljala lekove za bolesne i ranjene.

Prva devojačka škola

Zbog ovog truda srpski narod onoga kraja nazvao ju je „plemenita Mis Irbi“. To joj narod u Bosni, Hercegovini i Srpskoj Krajini nikad nije zaboravio. Sav svoj imetak i sve svoje znanje ova žena je posvetila obrazovanju i vaspitanju ženske omladine u Bosni. Nakon austrougarske okupacije, Mis Irbi se posvetila novoj školi za siromašne srpske devojčice u Sarajevu. Osnovala je 1879. prvu devojačku školu u ovom delu sveta, a prve školovane učiteljice u BiH bile su pitomice Mis Irbi. Ne samo što je organizovala nastavu sa svojom sunarodnicom Mis Makenzi nego je o svom trošku podigla i prvu zgradu. Škola je radila je sve do njene smrti 1911, a u njoj je danas Kantonalno tužilaštvo.

Prema sopstvenoj želji, sahranjena je na Koševskom groblju u Sarajevu. Mis Irbi je odlikovana Takovskim krstom kralja Aleksandra Obrenovića, a Ordenom Svetog Save drugog reda kralja Petra Prvog Oslobodioca i Danilovim krstom kralja Nikole Petrovića Njegoša iz Crne Gore.

4. Dr Elizabeta Ros U „mrtvom gradu“

Lekarka iz Britanije u januaru 1915. došla je u Niš, pa u Kragujevac da pomogne u borbi protiv pegavog tifusa. Preminula je već 14. februara

Prvi svetski rat doneo je Srbiji velika razaranja, glad, nemaštinu i bolesti. Bilo je mnogo ranjenika, a lekara i bolničara veoma malo. Na početku 1915. raširila se i smrtonosna epidemija pegavog tifusa. Srbiji u pomoć tada dolaze lekari iz Rusije, Francuske, Engleske... Jedna od njih bila je i dr Elizabeta Ros.

Ova Škotkinja rođena je 1878. u imućnoj porodici. Diplomirala je na medicinskom fakultetu 1901, kao jedna od prvih žena u državi. Radila je kao lekar u Škotskoj, a zatim se 1910. zaposlila na brodu za Indiju i Japan, kao prva žena brodski hirurg u Britaniji. Potom je do izbijanja Prvog svetskog rata živela u Iranu, a kad je čula da u Srbiji nema dovoljno doktora i medicinskih sestara, prijavila se kao dobrovoljac i pod pokroviteljstvom Rusije sredinom januara 1915. došla u Niš, pa u Kragujevac, zbog tifusa prozvan „mrtvim gradom“.

Neprestan rad s bolesnima

Kad je Elizabet stigla, u Prvoj rezervnoj bolnici u Kragujevcu je bilo oko 200 bolesnika, a svi lekari i bolničarke su ili umrli, ili ležali među pacijentima. Iako svesna da nema mnogo šanse da preživi jer je tifus bio veoma rasprostranjen, dr Ros je prionula na posao. Radila je sama u teškim uslovima ostajući sa bolesnicima sve dok je mogla da stoji na nogama. Neke njene zemljakinje došle su da je posete. Pitale su je: „Doktorko Ros, ne znamo kako možete da izdržite da ovde radite“, pitale su je začuđene. Odgovorila je: „Pa neko to mora.“ Izdržala je ipak samo tri nedelje... Nedelju po dolasku u bolnicu osetila je prve simptome bolesti, a posle 13 dana borbe sa tifusnom groznicom umrla je 14. februara 1915. na svoj 37. rođendan.

O radu i zalaganju dr Elizabete Ros, major dr Dimitrije Antić, kasnije profesor Medicinskog fakulteta, koji je vodio bolnicu, zapisao je: „Dužnost mi je, a i mesto je ovde, da spomenem sa osobitim pijetetom ime jedne strankinje, koleginice iz Škotske, mis Elizabet Ros, koja kao dobrovoljac, baš u najtežim momentima, beše pritrčala mojoj bolnici u pomoć. Ona je bez ikakvog straha za svoj život, dan i noć, neumorno lečila bolesne vojnike od pegavca. Oko nje je sve padalo; ona je to gledala svojim očima i bila je svesna da i njoj ista sudbina predstoji; ali i pokraj mojih molbi i opomena da se poštedi, vršila je ona svoju tešku i uzvišenu dužnost do kraja neustrašivo. Nažalost, brzo je došlo ono što je bilo neizbežno: inficirala se mis Ros pegavcem. Još je hrabrija bila u bolesti: ona je mirno, nečujno ležala, teško bolesna, u skromnoj bolesničkoj sobici. Žalila je samo zašto nije mogla još duže vremena da ukazuje svoju pomoć našim bolesnim vojnicima!“

Vojne počasti

Dr Elizabeta Ros je uz sve vojne počasti sahranjena na groblju u Kragujevcu februara 1915. Sahrani su prisustvovali izaslanici prestolonaslednika, vlade, vrhovne komande, Crvenog krsta, strani vojni atašei, svi lekari, mnogobrojni oficiri i građani... U Kragujevcu jedna ulica i danas nosi njeno ime.

5. Vilijam Bil Hadson Špijun opljačkao četnike

Britanski agent u štabu Draže Mihailovića uzimao je zlato i dijamante iz pošiljki namenjenih ravnogorcima, a onda ih skrivao u okolini Čačka

Skoro tačno pre 75 godina, noću 20. septembra 1941, u Crnoj Gori se iskrcao Vilijam Bil Hadson, pripadnik britanske obaveštajne službe SOE. U ovoj misiji upućenoj iz Egipta bila su i dva majora bivše jugoslovenske vojske i jedan radio-telegrafista.

Rad u rudnicima

Bil Hadson, rođen 1910. u Južnoj Africi, po zanimanju je bio rudarski inženjer. Od 1936. do 1940. živeo je u Srbiji i radio u rudnicima antimona Zajača, Kostajnik i Stolice kod Krupnja. Govorio je šest jezika i uživao reputaciju zavodnika. U britansku obaveštajnu službu regrutovan je 1940. Njegov zadatak u Jugoslaviji bio je da Londonu pošalje informacije o snagama koje se bore protiv Nemaca. Prvih mesec dana Hadson je proveo kod crnogorskih partizana, a onda je dobio naređenje da se priključi štabu Draže Mihailovića. Tu će ostati do proleća 1944.

Britanci su Draži slali skromnu pomoć, najčešće pakete sanitetskog materijala i municiju, ali su u toku 1943. iz aviona izbacivane i pošiljke za zlatom i dijamantima iz jugoslovenskih zlatnih rezervi zatečenih u inostranstvu, da četnici kupe oružje. Hadson je deo ovih dragocenosti zadržavao za sebe, a u skrovištima ih je ostalo i kad je napustio Jugoslaviju. Da li pri povlačenju nije stigao da ga ponese ili je od početka računao da će ga uzeti tek kad se rat završi, sada se ne zna.

Posle rata Bil Hadson ima čin pukovnika i vojni je izaslanik u Rumuniji. U Bukureštu upoznaje trgovca Štefana Colnera, koji je zbog kupovine drva za britansku vladu, nesmetano putovao po istočnoj Evropi. Bivši izaslanik kod Draže zbog te „pokretljivosti“ angažuje Colnera da mu iz okoline Čačka donese deo sakrivenog blaga.

Colner je prema nacrtanoj mapi uspeo da pronađe i otkopa dve konzerve u kojima su se, zamotani u delove šatorskog platna, nalazili zlatnici i dijamanti. Zadržavši za sebe dogovorenih pola kilograma zlata, ostatak je diplomatskim kanalima dostavio Hadsonu u Bukurešt. Ne znajući da je ga je zbog sumnjivog tumaranja oko Čačka već prati Ozna, Colner je došao i po drugi deo blaga, ovog puta sakrivenog na planini Mučanj. Uhapšen je s iskopanim dragocenostima. Colnera izvode na sud, a londonski Sandej tajms objavljuje celu priču i procenjuje vrednost utajenih zlata i dragulja na današnjih 3.000.000 dolara. Hadson je po hitnom postupku penzionisan.

Povratak u Srbiju

Po nalogu Aleksandra Rankovića, Udba 1965. pokreće tajnu akciju „Morava“ na prostoru Ovčarsko-kablarske klisure kako bi našla „treću Hadsonovu torbu“. Pre nego što je išta pronađeno, Rankovića smenjuju na Brionskom plenumu... Ali Hadson ne odustaje! Lično se vraća u Srbiju krajem 1983. sa ekipom BBC koja je snimala dokumentarnu seriju o britanskim vojnim misijama u Drugom svetskom ratu. Raspitivao se za ženu jednog svog poginulog prijatelja iz Ivanjice, za koga je Udba već znala da mu je Hadson poverio na čuvanje treći deo blaga. Udovica je, međutim, odbila da ga vidi. Ovaj špijun umro je 1995. u Južnoj Africi.6. Lorens Darel Pisac nas nije voleo
Književnik je prezirao Beograd i o njemu je pisao ovako: „Hitler je bio dečja igra u poređenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga“

Engleski pisac Lorens Darel (1912-1990) najpoznatiji je po romanu „Aleksandrijski kvartet“, koji mu je zamalo doneo Nobelovu nagradu za književnost.

Sirotinja i atmosfera straha

U jednom periodu života radio je u britanskom ministarstvu spoljnih poslova. Proveo je četiri godine kao ataše za kulturu u Kairu, a službovao je i na Rodosu, Kipru i u Argentini. I u Beogradu, gde je od jula 1949. bio ataše za štampu. U prvom pismu iz Beograda, pritisnutog sirotinjom i atmosferom straha zbog sukoba sa Staljinom, Darel piše svom prijatelju da se, posle onoga što je video „za kapitalizam vredi boriti“. Smetale su mu prljave ulice, prašina, vrućina, košava, magla... i on se žali prijatelju: „O, bože! Ja ovde ne mogu da radim!“ Nije krio prezir prema socijalizmu i Jugoslovenima. U glavnom gradu vladala je nestašica i osnovne namirnice su se delile na bonove, a engleski pisac se šepurio u limuzini koju je za male pare kupio u Trstu. Jedan biograf Lorensa Darela zapisao je: „Niti je on podnosio sredinu u kojoj je živeo i radio, niti je sredina imala razumevanja za razmetljivog diplomatu.“ Tokom te tri godine u Jugoslaviji napisao je i dve knjige: „Beli orao nad Srbijom“, , kao i „niz duhovitih, zajedljivih, pa i sarkastičnih priča o diplomatima“ pod nazivom „Pevači diplomatskog hora“. Svom prijatelju i kolegi, piscu Henriju Mileru, piše: „Jedva čekam da se izvučem iz ovog prljavog, bučnog, razrušenog grada u kome se ljudi toliko gnušaju Titovog režima da su potpuno apatični.“ U jednom drugom pismu Henriju Mileru Lorens Darel piše da su „Sloveni, poput Poljaka, teški kao đulad - daleko od mediteranske bezbrižnosti i osećajnosti“, i nastavlja:

„Na nesreću, i ovdašnja klima je takođe užasna. Ljudi su poput krtica, preplašeni nasmrt, snalažljivi, uznemireni. U međuvremenu, američki i engleski levičari stižu u ovaj centar barbarstva, uporediv jedino sa najmračnijim dobom srednjovekovnog razdoblja, da bi informisali komuniste koliko smo mi dekadentni i kako smo pred slomom. Hitler je bio dečja igra u poređenju s ovim. Ako kapitalizam nije lep, onda je bar sto hiljada puta lepši, gospodskiji, slobodniji od ovoga...“

Isidora Sekulić

Uobraženi Britanac u Beogradu je jedino uživao u razgovorima sa srpskom spisateljicom Isidorom Sekulić. Isidora je po poznavanju svetske književnosti za dva koplja bila iznad Darela i mora da se kod nje osećao kao đak. Prilikom poseta donosio joj je engleske novine i književne časopise. Otišao je iz Beograda 1952, a umro 1990.



7. Timoti Džon Bajford Dobri dečji duh

Britanac je više od pola veka proveo u Srbiji i zadužio nas je nekim od najboljih emisija za decu

Timoti Džon Bajford ulepšao je detinjstva današnjih četrdesetogodišnjaka. Rođen je 1941. u porodici farmera na jugu Engleske. Kao mladić, odustao je od studija istorije da bi radio kao organizator u pozorištu. Potom se kao asistent režije zaposlio na televiziji BBC, da bi s vremenom počeo i sam da režira filmove i emisije za decu. Za taj rad nagrađen je 1969.

Honorarni rad

U Srbiju je došao 1971. zbog snimanja jedne koprodukcije BBC i TV Beograd, zaljubio se u dramaturga Milu Stojanović, oženio se njom (to mu je bio drugi brak) - i ostao. Nije znao ni reč srpskog. Na našoj televiziji nisu mogli da ga zaposle, ali su ga angažovali kao honorarnog saradnika. To ga nije sprečilo da se preda snimanju dečju seriju „Neven“ (1973). Serija je rađena po motivima dela Jovana Jovanovića Zmaja, kojeg je tumačio Mića Tomić. Starijem sinu, koji se rodio u Beogradu, Bajford je dao ime Andrej, a mlađem, po Zmaju, ime Jovan... Godine 1977. Bajford je snimio „Babino unuče“ (1977) sa Goranom Jevtićem i Radmilom Savićevićem... A scenario za „Poletarac“ (1980) Mila Stojanović i on pisali su na osnovu istoimenog dečjeg lista Duška Radovića. Ove serije upamćene su kao izuzetna ostvarenja u domenu komike za decu, ali i za odrasle. Deca koja su imala sreću da ih gledaju danas imaju četrdeset i više godina i o njima govore sa radošću i poštovanjem. Posle rada na TV Beograd, Bajford je prešao na sarajevsku televiziju, a zatim se vratio u Beograd i posvetio nastavi engleskog jezika za decu.

Bio je borac za očuvanje prirode i pasionirani posmatrač ptica. Napravio je spisak od 76 vrsta ptica koje nastanjuju Banjičku šumu u Beogradu, a početkom devedesetih počeo je borbu da se ta zelena oaza očuva. Uspeo je da kod gradskih vlasti izdejstvuje da ona postane zaštićeno područje.

Uoči NATO bombardovanja oženio se Zoricom Živanović i ostao u Srbiji.

Nacionalna penzija

U Srbiji je proveo pola veka, a više od četrdeset godina godina živeo je i radio „kao turista“, dok tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić nije za to saznao iz novina i dodelio mu srpsko državljanstvo. Početkom 2012, posle pritiska javnosti, Timoti Džon Bajford je dobio i nacionalnu penziju. Od 2005. je bolovao od raka, ali se uprkos bolesti bavio prevodilačkim radom. Timoti Džon Bajford umro je 2014. „Bio jednom jedan dečak koji je celog života radio šta je želeo“, opisao je sebe u Politikinom zabavniku.

Odlukom Skupštine grada Beograda područje Banjičke šume (40 hektara) proglašeno je 2015. za zaštićeno područje - Spomenik prirode „Bajfordova šuma“.

SLEDEĆE SUBOTE: 7 priča o Srbima u Rusiji