Malo poznati detalji o životu u našoj zemlji nakon oslobođenja od turske vladavine

1. Slučajno krunisanje: Prvi srpski kralj posle Kosova

Milan je odustao od obreda u Žiči, u kojoj je krunisano sedam srpskih kraljeva loze Nemanjića

Proglašenje Srbije za kraljevinu i krunisanje „prvog srpskog kralja posle Kosova“ predstavljaju, bar formalno, događaje od najveće važnosti u istoriji države - a desili su se gotovo slučajno, iz nevolje!Posle Srpsko-turskog rata Kneževina Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. godine stekla nezavisnost u novim, proširenim granicama, ali je morala, na insistiranje Austrougarske, da se obaveže da će izgraditi železnicu od Beograda do Niša. Vlada u Beogradu nije imala para za taj skupi projekt, pa je morala da se zaduži.

Vlada Milana Piroćanca je bez konkursa sklopila predugovor sa francuskom kompanijom „Generalna unija“ o železničkoj koncesiji, pod uslovima koji su bili veoma nepovoljni za državu. Dve godine docnije, u januaru 1882. godine, „Generalna unija“, čiji je direktor bio Evžen Bontu, bankrotirala je, a država se našla pred ekonomskom propasti.

Bankrotstvo

Najpouzdaniji hroničar tog vremena, akademik Slobodan Jovanović, piše: „Vlada nije smela izaći pred Skupštinu s Bontuovim bankrotstvom; njoj je trebao što pre jedan uspeh koji će tu bruku zabašuriti; nijedan uspeh nije se dao lakše improvizovati nego proglas kraljevine (...) Računalo se da će proglas kraljevine stvoriti takvo patriotsko oduševljenje da će stranačka borba biti za neko vreme prekinuta, pa s njome i ova prepirka koja se između vlade i opozicije otvorila povodom Bontuova pada.“Vlada je taj svoj plan brižljivo skrivala. Jovanović piše: „Kraljevina je proglašena 22. februara 1882. godine, sasvim iznebuha. S grada grmeli su topovi; varoš se na brzu ruku kitila zastavama; iz raspuštenih škola đaci su kuljali na ulicu; narodno kolo igralo je nasred Terazija...“

Već u četiri po podne u dvor je stigao austrijski poslanik u Beogradu, koji je pohitao da svečano izjavi da je njegova zemlja prva priznala „svojoj bliskoj susedi uzvišenje na kraljevinu“. Uveče je ispred dvora defilovao narod s upaljenim bakljama, a u naredna dva dana - takođe neradna, praznična - kralj je primao poslanike, odnosno ambasadore evropskih država, koji su mu saopštavali odluke svojih vlada o priznanju kraljevine. Među prvima su bili Nemac, Italijan, Rumun, Grk i Belgijanac, tri dana kasnije došao je i Rus, dan posle njega Englez, pa Turčin... Nekoliko dana kasnije priznanje Kraljevine Srbije stiglo je i od kineskog cara Te Cunga!

Kockar i zavodnik

Milan Obrenović bio je poznat kao kockar i zavodnik, pa njegovo proglašenje za kralja svetska štampa nije uzela ozbiljno. Tako je Njujork tajms srpskog kralja ocenio kao nesposobnog, a krunisanje podsmešljivo komentarisao kao čin koji će mu „bar doneti veću platu“.

Pošto Austrougarska nije htela da mu ustupi krunu iz carske riznice, za koju se govorilo da je pripadala knezu Lazaru, kralj Milan se zadovoljio miropomazanjem mitropolita u Sabornoj crkvi u Beogradu. Odustao je od obreda u Žiči, u kojoj je krunisano sedam srpskih kraljeva loze Nemanjića. Prilikom svakog krunisanja probijena su, a potom zazidana, nova vrata, kroz koja je prolazio samo krunisani vladar. Zli jezici tvrdili su da zbog Milana nije vredelo rušiti crkveni zid.

2. Politički život: Stranka je Srbinu zavičaj

Postavite Srbinu pitanje „Šta si?“ Neće nikada reći: „Ja sam Srbin iz tog i tog kraja“, nego: „Ja sam liberal, radikal ili naprednjak“

Istoričar Alber Male došao je u Beograd 1892. godine da bude profesor diplomatske istorije maloletnom kralju Aleksandru Obrenoviću, i na dvoru je ostao dve godine. Po povratku u rodnu Francusku objavio je dnevnik iz srpske prestonice. Zapisao je: „Postavite Srbinu pitanje: ‚Šta si?’ Neće nikada reći‚ Ja sam Srbin iz tog i tog kraja‘, nego‚ ja sam liberal, radikal ili naprednjak. ‚“

Liberale je predvodio Jovan Ristić, naprednjake Milan Piroćanac i Milutin Garašanin, a radikale Nikola Pašić. Stranke su se smenjivale na vlasti, a odlazak u opoziciju značio je gubitak položaja, nekad i slobode, a nekad pak - i života!

Tako se desilo da su naprednjaci, posle četiri godine vladanja čvrstom rukom, morali da odstupe s vlasti, pa su 1887. radikali i liberali došli na svoje.

„Liberalno-radikalska veselja bila su, u stvari, pijanke. I kad bi se ljudi jednom napili, njima nije bilo dosta da viču novim ministrima - živeli. Oni su osećali potrebu da izbiju još ponekog naprednjaka - bez toga njihovo veselje nije bilo potpuno!“, pisao je jedan hroničar.

Žestoka osveta

Naprednjački režim vladao je terorom, pa je i osveta bila žestoka. Ubijeno je čak 140 naprednjaka! Vladajuća pak štampa to je nazivala „narodnim odisajem“ posle teških godina naprednjačke vlasti.

Dve godine kasnije, posle više nego ubedljive pobede na izborima u vreme namesništva, na vlast su, posle višegodišnje borbe i stradanja pod kraljem Milanom, zaseli samo radikali.

„Novi radikalni činovnici“, pisao je Slobodan Jovanović, „bili su mahom mladi ljudi između trideset i četrdeset godina. U centralnu upravu dovučeno je dosta ljudi iz unutrašnjosti; izgledalo je da će se naše više činovništvo propalančiti. Ti ljudi koji su bez postepenosti iskočili na visoke položaje, činili su utisak ratnih bogataša i nisu umeli da se odmah nađu u novom dostojanstvu; jedni zbunjeni i spleteni, drugi napeti i pokondireni (...) U vođenju poslova bilo je isprva ustumaralosti i nesigurnosti... Zbog oskudice iskustva i izvežbanosti, gubila se glava pred svakom teškoćom i stvari se zapletale bez potrebe.“

Propatili pod Milanom

Od činovnika u državnoj upravi nisu tražene stručne kvalifikacije - računalo se samo koliko je ko učinio za stranku i „propatio pod Milanom“.

Dešavalo se da u po nekoj opštini vlast ostane u naprednjačkim ili liberalnim rukama. „Bez ikakve potrebe“, piše Slobodan Jovanović, „prosto iz stranačkog besa, radikali su navalili da pootimaju opoziciji sve opštine.

3. Dragutin Ilić: Vanzemaljci u Beogradu

Pisac je prvog romana s temama iz gradskog života, prve srpske biografije proroka Muhameda i autor prve naučnofantastične drame na srpskom „Posle milijon godina“

Prva sijalica zasvetlela je u Beogradu 1881. godine, telefon je zazvonio 1883, a tramvaj na konjsku vuču prošao je ulicama srpske prestonice 1893. godine. Između ovih događaja koji odslikavaju primenu nauke u Kraljevini Srbiji smestio se i neobičan datum - štampanje prve srpske naučnofantastične drame, u kojoj se pominju vanzemaljci, i to 1889. godine.

Jovan Ilić, srpski književnik, ministar pravde i državni savetnik, imao je četiri sina. Najpoznatiji među njima svakako je bio pesnik Vojislav Ilić, ali su se i ostali Milutin, Žarko i Dragutin, s manje ili više uspeha, bavili književnošću. Njihova kuća u današnjoj Dalmatinskoj ulici, blizu Botaničke bašte, bila je na glasu kod pisaca i drugih umetnika, pravi književni salon, poput nekih čuvenih francuskih.

Dragutin je bio najsvestraniji među braćom. Iako je završio prava, pisac je prvog romana s temama iz gradskog života, prve srpske biografije proroka Muhameda i autor prve naučnofantastične drame na srpskom „Posle milijon godina“.

Kritičar Obrenovića

Rođen 1858. godine, i Dragutin se, poput oca, bavio politikom, kritikujući režim kralja Milana Obrenovića. Posle štampanja brošure „Baroni u Srbiji“ i pesme „Karaveštac“, 1888. godine morao je da pobegne iz Srbije i krije se od Milanovih agenata, pa ni porodica nije znala gde je. Protiv vlade kralja Milana radio je i u inostranstvu, u Rumuniji, gde se zaposlio kao konobar. Preko Zagreba se vratio u Srbiju godinu dana kasnije i tada je u časopisu Javor štampao dramu „Posle milijon godina“, koja se smatra prvom u tom žanru u svetu.

Ovo delo i danas zvuči moderno: posle milion godina čovečanstvo je na Zemlji izumrlo, osim oca i sina Natana i Danijela. Oni žive u prašumi na mestu nekadašnjeg Pariza, dok najveći deo planete nastanjuju čovekovi napredni potomci koji čine Duho-svet. Brakovi se sklapaju na određeno vreme, obično na 500 godina. Jedino što ih pokreće je naučnička radoznalost...

Zverka „čovek“

Danijel se, međutim, zaljubljuje u jednu od takvih žena - Svetlanu. Ona je istraživač novih svetova i krotiteljka divljih zveri, i pošti ne zna šta je ljubav, ne shvata zbog čega je Danijel uznemiren i zašto se čudno i nepredvidljivo ponaša. Svetlana mu je naklonjena, ali ne razume šta on to zapravo hoće od nje; dok on veruje da je malo-pomalo uči ljubavi i strasti, ona smatra da kroti tu čudnu divlju zverku. U takvoj situaciji pojavljuju se stanovnici Merkura, koji su došli na Zemlju da s nje na svoju planetu odvedu jednog od dva poslednja primerka zverke „čovek“... Ako treba, i preparirane!

Dragutin Ilić je za vreme Prvog svetskog rata iz Rusije u svetskim časopisima pisao o borbi Srbije i organizovao jugoslovenske dobrovoljce. Posle rata vratio se u Beograd i 1926. godine tu umro zaboravljen od svih.


4. Kosta Taušanović: Kako je vlasnik trafike uspeo u životu

U sam vrh Radikalne stranke izbacio ga je preki sud nakon Timočke bune, koji ga je poslao na robiju. Posle pomilovanja zauzeo je mesto u vrhu stranke


U Beogradu postoji ulica koja nosi ime ovog čoveka, a na ulazu u Kalemegdan na visokom postamentu nalazi se njegova bista. U enciklopedijama piše da je bio ministar unutrašnjih poslova i ministar privrede i „političar i ekonomista“, iako je završio samo veterinarski kurs. Tipičan je primer čoveka koji svoj ugled i uspeh duguje isključivo odanosti stranci kojoj je pripadao...

Kosta Taušanović rodio se 1852. godine u Aleksincu, u porodici dosta imućnog trgovca duvanom. Posle niže gimnazije, u Češkoj je učio veterinu i agronomiju, pa je po povratku u otadžbinu bio postavljen za „marveno-lekarskog“ pomoćnika.

Kratko državno službovanje

Nije dugo ostao u državnoj službi. Liberali, koji su bili na vlasti, osudili su ga jer je u Srbiju iz Novog Sada švercovao proradikalsku štampu. „A kad su naprednjaci došli na vladu“, piše Slobodan Jovanović, „oni su iz pažnje prema svojim saveznicima radikalima uzeli nekoliko njihovih ljudi za narodne poslanike; među njima nalazio se i Taušanović, iako nije imao trideset godina (to je bila donja starosna granica za poslanike - prim. M. P.).“

Prešavši u Beograd, u Skupštinu, Kosta Taušanović je u Kolarčevoj ulici otvorio duvandžinicu „Kod beduina“, koja je ubrzo postala mesto okupljanja radikala. Nije se odlikovao pismenošću. Pera Todorović pisao je: „Pašić ne zna gramatiku, Taušanović ne zna interpunkciju.“

U sam vrh Radikalne stranke izbacio ga je preki sud nakon Timočke bune, koji ga je poslao na robiju. A kad je posle Srpsko-bugarskog rata pomilovan zauzeo je čelno mesto među beogradskim radikalima: Nikola Pašić bio je u bekstvu od robije, a Pera Todorović se razišao sa strankom.

Obnovio Radikalnu stranku

Kralj Milan nije voleo Taušanovića, smatrao ga je polutanom. Ali kad mu je zatrebao istaknuti radikal preko kog će moći da utiče na stranku, izabrao je baš njega.

Sarađujući s kraljem Milanom, Kosta Taušanović obnovio je Radikalnu stranku, teško ugroženu represijom posle Timočke bune, i sebi obezbedio mesto u vrhu srpske politike do kraja života.

Ali uvek mu je stranka bila važnije od države. Kad su 14. maja 1889. godine radikali u Beogradu linčovali delegate naprednjačke skupštine, i usput demolirali Terazije, Taušanović je bio ministar unutrašnjih poslova. Ali ništa nije učinio da nemire suzbije. Naprotiv, izgrednicima je držao govore kao na stranačkom zboru, oslovljavajući ih sa „braćo“, a oni su uzvraćali: „Živeo naš gospodin Koja!“

Pre nego što je umro 1902. godine u Rijeci, stigao je u Zagrebu da osnuje Srpsku banku i bude predsednik Srpskog novinarskog udruženja. Iako „nije znao interpunkciju“.


5. Aleksandar Obrenović: Državni udar jednog dečaka


Dve vojne jedinice - konjički puk i podoficirska škola - po kraljevom nalogu zauzele su ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova i Upravu grada


Na svečanom prijemu u dvoru povodom sedme godišnjice proglašenja kraljevine, 22. februara 1889. godine, kralj Milan je, iznenadivši sve, objavio da silazi s prestola. Za trinaestogodišnjeg sina prestolonaslednika Aleksandra odredio je namesnike da vladaju umesto njega dok ne postane punoletan - Jovana Ristića, najpoznatijeg i najozbiljnijeg ondašnjeg političara, generala Kostu Protića, svog prijatelja, i generala Jovana Belimarkovića. Protić je, međutim, umro u junu 1892. godine, pa su radikali, kao stranka s najviše glasova u Skupštini, tražili da njegovo mesto pripadne Nikoli Pašiću. Ristić nije pristajao na to i u zemlji je nastala politička kriza...

Večera za ministre

Maloletni kralj, imao je 16 godina i osam meseci, priredio je 1. aprila 1893. godine večeru za namesnike i ministre. Dok su oni bili u dvoru, dve vojne jedinice - konjički puk i podoficirska škola - po kraljevom nalogu zauzele su ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova, Upravu grada i telegraf. Oni su iz kasarne izašli tajno, bez mamuza da ne zveckaju, i sa puškama ispod šinjela! Svedoci su posle pričali da su ih videli kako se prikradaju uz zidove zgrada... Opkoljene su i kuće ministara i namesnika, i Narodna skupština, a sam dvor bio je pun vojnika.

Večera je već bila počela kad je prvi ađutant major Ilija Ćirić dao znak kralju da je sve ovo obavljeno. Aleksandar se digao, nazdravio namesnicima i preko čaše im rekao da je odlučio da uzme vlast u svoje ruke i namesnike je zamolio da mu stvar olakšaju podnošenjem ostavke.

Svi za stolom su zanemeli. Prvi se pribrao iskusni Ristić. „Veličanstvo, to postaje vrlo ozbiljno, mi imamo prema Ustavu...“, zanemeo je, ali kralj nije hteo da ga sluša, odgurnuo je stolicu i izašao iz trpezarije. Jedan ađutant je uzviknuo „Živeo kralj“, a iz unutrašnjosti dvora 200 vojnika odazvalo mu se sa „Živeo!“ Zvanice na večeri shvatile su da je kralj ozbiljan. Tek tada su shvatili čemu služi stočić za pisanje sa spremljenom hartijom, postavljen u uglu trpezarije.

Oružjem na namesnike

Major Ćirić, s pištoljem u ruci, usmeravao je namesnike ka njemu da napišu ostavku. Ristić se pozivao na Ustav, a Belimarković i ministar vojni Bogićević, obojica generali, pokušali su da izađu iz trpezarije, ali su ih vojnici pomoću bajoneta ugurali u salu.

Pošto ni namesnici ni ministri nisu pristajali da podnesu ostavke, kralj je naredio da prenoće u trpezariji. U isto vreme, postavio je nove ministre, doneo nove zakone, kojima je „pokrio“ uzimanje vlasti, i štampao proglas narodu.

Najradoznaliji su požurili u Upravu grada, odnosno sedište policije, da se raspitaju. Nisu znali da je novi upravnik grada naredio da se svi puštaju u zgradu, ali da niko ne sme da izađe.

U toku noći Aleksandar je obišao sve kasarne u Beogradu i primio zakletvu jedinica. Gromko „Živeo kralj“ obavestilo je probuđeni Beograd da je vlast u novim rukama.

6. Krunisanje Petra I: Srpska kruna kupljena sa popustom

Protokol ceremonije prepisan je od Rumuna, čiji se kralj krunisao 23 godine ranije, ali je trebalo napraviti krunu i ostalo što uz nju ide


Srbija se 1903. godine, kad su zaverenici 29. maja ubili kralja i kraljicu iz dinastije Obrenovića, našla u nemilosti međunarodne zajednice. Evropa je bila zgrožena - štampa u Beču i Londonu pisala je o balkanskim varvarima, a na gotovo svim dvorovima bila je proglašena žalost.

Novi kralj Petar I Karađorđević hteo je da krunisanjem barem malo ublaži ovo neraspoloženje i potvrdi svoje pravo na vlast, ali ni to nije išlo sasvim glatko - uslovi su se stekli tek naredne 1904. godine. Ceremonija krunisanja trajala je od 20. do 22. septembra, kako je tadašnja štampa zabeležila: „U prisustvu gotovo svih arhijereja, sveštenstva i mnoštva delegacija stranih zemalja.“ Ove delegacije, međutim, činili su izaslanici nižeg ranga, a od vladara bio je samo crnogorski knjaz Nikola, Petrov tast, sa sinom Danilom.


Majstori iz Francuske

Krunisanje je, inače, ritual kojim vladar, koji je već primio faktičku državnu vlast, svečano preuzima simbole vlasti, vladarske insignije. U Srbiji vekovima pre toga nije bilo krunisanja, pa je sve moralo da se radi ispočetka. Protokol ceremonije prepisan je od Rumuna, čiji se kralj krunisao 23 godine ranije, ali je trebalo napraviti krunu i ostalo što uz nju ide - skiptar, državni šar, odnosno ukrašenu kuglu koja simbolizuje planetu, i plašt s posebno ukrašenom kopčom. Osim plašta, koji je rađen u Beču.

Ministarstvo inostranih dela u ugovor je stavilo da ukupna cena ne sme preći 20.000 dinara u zlatu, a Francuzi su na to dali popust od pet odsto, pa je sve koštalo hiljadu dinara manje.

Poslednje krunisanje

Na dan krunisanja svi ovi predmeti su u posebnoj povorci preneti u Sabornu crkvu da tu prenoće i budu osveštani.

Krunisanje je bilo zabava za ceo Beograd, kroz koji je kralj prošao na putu od dvora do Saborne crkve u pratnji sinova i svite. Pred crkvom su ga dočekali arhijereji i sveštenstvo, koji su ga odveli do prestola. Krunisanje je počelo kraljevim čitanjem „Vjeruju“, posle čega je bio ogrnut kraljevskim plaštom. Potom je sam kralj stavio krunu na glavu, uzeo skiptar u desnu ruku, a šar u levu ruku i seo na presto. Nijedan kralj posle njega nije se više krunisao. Ni Aleksandar, ni Petar II... Samo su „preuzimali presto“.

Kruna je čuvana u kapeli pri dvoru, u Prvom svetskom ratu nošena je preko Albanije, a sada je u posedu Istorijskog muzeja i čuva se u trezorima nekadašnje Agrarne banke na Trgu Nikole Pašića.

7. Ðorđe Karađorđević: Princ koji je izgubio presto


Bez obzira na političke igre, činjenica je da je Ðorđe Karađorđević, u najmanju ruku, bio neuravnotežen


Prvi sin kralja Petra I rođen je na Cetinju 1887. godine, gde je proveo detinjstvo u kući svoga dede po majci, crnogorskog kralja Nikole I. Kao dečak pohađao je vojnu školu u Rusiji, a u Srbiju je prvi put došao 1903. godine, kad mu je otac krunisan za kralja. Imao je neukrotivu narav, koja ga je često dovodila u neprilike, dok je njegov mlađi brat Aleksandar bio veštiji u ophođenju s okolinom. „Đorđe je moja krv, a Aleksandar krv njegovog dede Nikole“, govorio je kralj Petar.

Đorđe je imao 22 godine kad je nogom u donji stomak udario svog poslužitelja Stevana Kolakovića, jer ovaj nije na vreme predao prinčevo pismo nekoj devojci. Teško povređeni Kolaković je sutradan operisan, ali je posle nekoliko dana preminuo.

Bura u javnosti

Događaj je izazvao veliku buru u domaćoj javnosti, pa je Đorđe bio prinuđen da kasno po podne 27. marta 1909. godine izjavi da se odriče prestola Kraljevine Srbije. U leto 1912. godine Krunski savet pod predsedništvom kralja Petra doneo je odluku da se princ uputi na „sistematsko lečenje“, ali od toga nije bilo ništa: samo pet dana kasnije objavljena je mobilizacija za Prvi balkanski rat.

U Prvom svetskom ratu je zapovedao jednom jedinicom, a već je 1914. ranjen - svedoci tvrde, usled sopstvene nesposobnosti, a posle rata, nakon više sukoba sa bratom, 1926. godine zatvoren je u psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici kod Niša. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. godine očekivao je puštanje na slobodu, ali to nije dozvolio knez Pavle, pa je u Toponici dočekao i Drugi svetski rat. Posle 16 godina zatočeništva oslobodili su ga Nemci.

Bez obzira na političke igre koje su pratile njegovu abdikaciju, činjenica je da je Đorđe Karađorđević, u najmanju ruku, bio neuravnotežen.

Sam abdicirao

Brzo se pokajao i što je svojevoljno abdicirao i ponovo je isticao svoje pretenzije na krunu. Najava Aleksandrove ženidbe rumunskom princezom Marijom, koja bi zapečatila postojeće stanje na prestolu, posebno ga je uznemirila. Iz Pariza, gde je Đorđe 1922. godine boravio, otpravnik poslova naše ambasade pisao je ministru spoljnih poslova Ninčiću: „Odavno već kraljević dolazi svaki dan u poslanstvo i vrlo često izaziva svađu i skandal. Prepire se s poslugom, svađa se sa činovnicima i preti.

Posle Drugog svetskog rata princ Đorđe je živeo u Beogradu kao slobodan građanin. Nova vlast mu je dodelila penziju, a ima ozbiljnih tvrdnji da se povremeno u Topčiderskoj šumi šetao sa Titom. Umro je u Beogradu 1972. godine.