7 priča o Kraljevini Jugoslaviji

Kako su Srbi živeli u novonastaloj državi po završetku Prvog svetskog rata

2. Mlađi Pašić
NESTAŠNI SIN PREDSEDNIKA VLADE

Nikola Pašić važi za jednog od najmudrijih državnika u našoj istoriji, Rade mu nije ni nalik


Nikola Pašić glorifikovan je u srpskoj istoriji kao najbolji i najmudriji državnik svih vremena. Činjenica je, međutim, da je svoj položaj bezobzirno koristio za bogaćenje. Taj i takav predsednik vlade, koja je pozivala Srbiju na sve žrtve u Prvom svetskom ratu, svog sina je, kao „bolesnog od srca“, od rata sklonio u Pariz. Tamo je Rade Pašić kod jednog juvelira, uz kaparu od 30.000, uzeo dijamant vredan 350.000 franaka. Dragulj je prodao i potrošio sav novac, a dug nije vratio, zbog čega je uhapšen.

Hapšenje u Francuskoj

Mlađi Pašić je sa nepune 24 godine opet uhapšen u Francuskoj 1915. jer je zajedno s Mihajlom Gluščevićem, sekretarom ambasade u Parizu, u zapečaćenim diplomatskim kovčezima švercovao platinu u neutralnu Švajcarsku i tamo je prodavao nemačkim agentima, kojima je ovaj metal bio neophodan u proizvodnji oružja! Zahvaljujući vezama svog oca, Rade Pašić je samo proteran na Krf, a Gluščević nam je izručen, da bi na suđenju bio oslobođen.

Novostvorena Kraljevina SHS je na ime ratne štete 1921. dobila od Nemačke 60.000 ovaca i 17.500 goveda. Umesto da se stoka razdeli osiromašenim seljacima, ministarstvo poljoprivrede je ceo kontingent prodalo preduzećima iz Zagreba i Ljubljane čiji je vlasnik Radivoje Hafner bio ortak Radeta Pašića

Oštećena država

U jednoj drugoj aferi, ovog puta sa Milanom Stojadinovićem, ministrom finansija i potonjim predsednikom vlade, bezobzirno je oštećena država za sličnu sumu.

Naime, jedna češka firma opravljala je naše vagone, ali nikako nije uspevala da naplati svoj posao. Stojadinović je mesecima odlagao isplatu, sve dok Česi nisu došli u Beograd i Stojadinoviću i Pašiću - koji je odigrao ulogu posrednika - dali mito od 6.000.000 čeških kruna. Pošto je češka kruna za to vreme upetostručila svoju vrednost, Srbija je ovom preduzeću, umesto 30, za obavljeni posao morala da plati čak 150 miliona dinara!

Nikola Pašić umro je 1926. i sahranjen je na Novom groblju. Velelepni spomenik krasila je bista pokojnika koju je u mermeru isklesao Ivan Meštrović. A kad je u Beograd iz Italije svratio jedan kolekcionar koji je želeo da kupi neko delo slavnog vajara, Rade mu je prodao očev spomenik! Zbog ovog su ga tužile rođene sestre. Sud je nezahvalnom sinu naredio da na spomenik postavi odlivak prodate biste u bronzi. I danas je tamo...

Rade Pašić ženio se tri puta. Umro je 1964. u Engleskoj kao bogat čovek. U filmu „Montevideo, bog te video“ on je glavni negativac, a igra ga Aleksandar Srećković Kubura.

3. Filip Filipović Nepoželjni komunista
GRADONAČELNIK BEOGRADA

Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem


U godinama posle Prvog svetskog rata, koji je za sobom ostavio milione mrtvih i velika materijalna razaranja, nastupila je svetska ekonomska kriza. Mase su bile nezadovoljne postojećim društvenim sistemima, pa revolucija kakva je već bila izvedena u Rusiji 1917. nije izgledala nemoguće ni u drugim zemljama Evrope.

Na izborima za ustavotvornu skupštinu novoformirane Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od ukupno 419 poslaničkih mesta, Demokratska stranka osvojila je 92, drugi su bili radikali sa 91, a treća, sa 58 poslanika - Komunistička partija Jugoslavije. Na lokalnim izborima u Srbiji i Makedoniji, kasnije u leto te godine, komunisti su pobedili u 37 opština (Niš, Leskovac, Šabac, Valjevo, Kragujevac, Skoplje, Prilep...) i u Beogradu, gde je komunista Filip Filipović izabran za gradonačelnika!

Vlast je reagovala poništavanjem izbora ili suspendovanjem izabranih komunističkih odbornika, a u nekim mestima i njihovim hapšenjem.

Lažna primopredaja

Komunistički odbornici u Beogradu bili su pozvani u gradsku skupštinu da se, navodno, obavi primopredaja vlasti. Ali umesto činovnika, u svim kancelarijama su za stolovima sedeli policajci, a Filipoviću i drugovima uručeno je rešenje o suspenziji koje su morali da potpišu. Bilo im je dozvoljeno da zgradu Skupštine napuste samo svi zajedno...

Sledeće godine, aktom zvanim Obznana, Komunistička partija Jugoslavije je zabranjena.

Filip Filipović rodio se u Čačku 1878, a posle dve godina studija na beogradskom Tehničkom fakultetu (tokom kojih je postao socijalista).

Logoraški dani

Veći deo Prvog svetskog rata provodi u austrijskim logorima, a nakon Oktobarske revolucije počinje aktivno da radi na širenju svetske revolucije. Proteran je iz Austrije krajem 1918. godine, pa preko Budimpešte dolazi u Zagreb. Učestvuje u osnivanju Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista). Naredne godine, ova partija prerasta u Komunističku partiju Jugoslavije, a Filip Filipović jedan od njenih najviših funkcionera.

Vlasti su grubo narušile izbornu volju naroda, pa nije preuzeo upravljanje Beogradom 1920. I ne samo to: posle neuspelog atentata jednog komuniste na kralja 1921, uhapšen je zajedno sa ostalim članovima rukovodstva KP Jugoslavije i osuđen na dve godine zatvora, koje je izdržao u Požarevcu.

Staljin ga je streljao 1937. Ima razloga da se veruje da je tome doprineo i Tito, koji se po dolasku na čelo KPJ potrudio da eliminiše sve stare rukovodioce.

Na zidu u beogradskoj Sremskoj ulici i danas stoji poziv građanima da glasaju za Filipa Filipovića iz 1920!

4. Ruski poklon
PRESELJENJE RUKE KOJA JE KRSTILA HRISTA

U znak zahvalnosti što je hiljadama Rusa pružio utočište, majka cara Nikolaja poklonila ju je kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću


Prema jevanđelju, Isusa Hrista u reci Jordan krstio je Jovan Krstitelj. Njegovo telo, pošto mu je car Irod odsekao glavu, sahranjeno je u samarićanskom gradu Sevastiju. Predosećajući da će Rimljani da spale Jovanovo telo, Sveti Luka tražio je od Sevastijaca dozvolu da ga ponese, ali oni nisu hteli da se odvoje od svetinje. Dali su mu samo desnu ruku...

Sve do sredine petnaestog veka, ruka Jovan Krstitelja čuvana je u Carigradu, a onda je pred Turcima sklonjena na Maltu. Kad je Napoleon zauzeo ovo ostrvo, mošti poštovanog sveca i jevanđeliste predate su 1798. godine ruskom caru, a posle Oktobarske revolucije 1917. ruku je majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja sa sobom ponela u London. U znak zahvalnosti što je pružio utočište hiljadama Rusa izbeglim pred Lenjinom, carica majka je ruku Jovana Krstitelja, jednu od najvećih svetinja u hrišćanskom svetu, poklonila kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću.

Ruku je u Beograd doneo njen štićenik Timuras Bagration, kome je Aleksandar odmah ponudio visok čin u jugoslovenskoj vojsci. Međutim, ovaj Rus je odbio takav gest pažnje. Tražio je da prvo prvo završi Vojnu akademiju, a tek posle je prihvatio mesto oficira u kraljevoj gardi.

Ruka Jovana Krstitelja čuvana je dvorskoj u riznici, odakle je o velikim praznicima iznošena u kraljevsku kapelu.

Ostala u Ostrogu

Zajedno sa ostalim dragocenostima, pred Nemcima je 1941. prebačena u manastir Ostrog, ali je iz neobjašnjivih razloga kralj Petar nije poneo i dalje.

„Kad je mama (jugoslovenska kraljica majka Marija - prim. M. P.) čula da kovčeg u kome je bila relikvija nije ponet, bila je vrlo tužna i zabrinuta. Plašila se da zbog izgubljene ruke na našu porodicu ne padne teško prokletstvo“, ostalo je zapisano sećanje mlađeg Petrovog brata Tomislava na izbegličke dane u Londonu.

Lutanje ove relikvije nastavljeno je i posle rata. Pričalo se da je ruku zaplenio Gering i da ju je darovao Hitleru, a ovaj njome nagradio svog čuvenog komandosa Ota Skorcenija. Princ Tomislav kaže da su mu u Španiji, znajući njenu predistoriju, nudili da ruku Jovan Krstitelja otkupi za milion funti.

Monah dojavio Udbi

„Možda je i bolje što je bilo tako jer da sam imao taj novac, dao bih ga za tu relikviju i očito omogućio falsifikatorima da dođu do velike zarade“, ispričao je kasnije.

Ruka je, međutim, bila u Ostrogu, sve dok jedan od ostroških monaha nije rekao Udbi kakvo se blago nalazi u manastiru, pa je 1951. odneto. Tek 1968. policajac koji je u tome učestvovao rekao je igumanu Ostroga da je ruka pohranjena u muzeju na Cetinju. Borba Mitropolije crnogorsko-primorske da svetinja bude vraćena trajala je do 1993. Ruka Jovana Krstitelja sada je u posedu mitropolije.

5 .Tadija Sondermajer
Temelj za „Er Srbiju“

Godine 1926. u Beogradu je osnovano akcionarsko društvo „Aeroput“, ali početak nije obećavao

Avionskim putnicima u početku nije bilo lako: do aerodroma u Pančevu, otvorenom 1923. godine, stizalo se preko Zemuna, odakle je polazio brod za pančevačko pristanište, pa fijakerom, onda do livade, pored današnje „Utve“, odakle su poletali avioni.

Godine 1926. u Beogradu je osnovano akcionarsko društvo „Aeroput“, ali početak nije obećavao. Interesovanje za njegove akcije je bilo nikakvo.

Sudbinu srpske avijacije preokrenula su dva pilota iz nekoliko godina ranije završenog rata. Direktor „Aeroputa“ kapetan Tadija Sondermajer i poručnik Leonid Bajdak.

Tadija bio je sin Romana Sondermajera, Poljaka koji je sa mesta docenta za hirurgiju na Krakovskom univerzitetu došao u Srbiju 1886. godine, gde je dobio čin sanitetskog pukovnika i bio prvi hirurg srpske vojske.

Komandant niškog puka

Bajdak je bio emigrant iz Rusije, carski oficir. Pred Drugi svetski rat bio je komandant vazduhoplovnog puka u Nišu, a posle kapitulacije Jugoslavije prešao je u nemačku službu. Nakon rata, pobegao je u SAD i tamo umro.

Njih dvojica su 1926. iz Novog Sada odleteli dvokrilcem „potez“ u Pariz i tu održali konferenciju za štampu onako kako će tek pola veka kasnije to da propiše nauka o marketingu.

Najavili su da će, u cilju pokazivanja svih prednosti novog saobraćajnog sredstva - aviona, odatle, iz Pariza, odleteti u Indiju, u Bombaj, i vratiti se na isti način. Tako su i uradili: u 15 etapa prevalili su 14.800 kilometara za 11 dana, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine, kad su pred 30.000 ljudi sleteli u Beograd, na aerodrom ispod Bežanijske kose.

U Novom Sadu, na svečanom dočeku posle ovog podviga, učenice Škole za umetničke zanate uručile su im pehar, a „ushićene Novosađanke“, piše jedan hroničar ovih zbivanja, „padale su u nesvest kad bi se negde pojavili“. Akcije „Aeroputa“ su skočile, a Sondermajer je ostao njegov direktor do 1941.

Duel s Crnjanskim

Ali lako je moglo da se desi da mu i karijeru i život - prekine jedan pisac.

Reč je o velikom zaljubljeniku u avione Milošu Crnjanskom, koji se upustio u raspravu sa petoricom oficira o tome koji su avioni bolji: francuski ili nemački. Crnjanski je bio prznica, pa je vazduhoplovce, svu petoricu, ispljuskao po licu svojom belom rukavicom. Pozvao ih je na dvoboj. Svi su odbili da se tuku znajući da je to pogibeljno za Crnjanskog, sem Tadije Sondermajera, koji je ostao da brani oficirsku čast.

Duel je održan u Vršcu. Crnjanski i Sondermajer stali su nasred poljančeta okrenuti leđima, a onda su na znak sekundanta počeli da se udaljavaju. Posle deset koraka, okrenuli su se jedan ka drugom. Pravo da puca prvi imao je Crnjanski, ali je promašio. Hrabro je čekao hitac Sondermajera, ali je ovaj džentlmenski pucao u vazduh. Tako je dvoboj okončan.

Komunističke vlasti su 1944. uhapsile Tadiju Sondermajera. Posle godinu dana zatvora, oslobođen je i zaposlio se u administraciji građevinskog preduzeća „Polet“. Umro je 1967. „Aeroput“ je pretvoren u JAT.

6. Nevenka Urbanova
BITI OMILJEN U DRUŠTVU

Fam fatal svoga doba ostala je upamćena po tumačenju složenih dramskih uloga u pozorištu, a umrla je u dubokoj starosti 2007.


U štampi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa docnije Jugoslavije, reklamiralo se sve i svašta - od lekova za varenje do klavira i luksuznih krstarenja severnim morima. A prva filmska reklama snimljena je u Beogradu 1926. godine.

Reklama za zubnu pastu „kalodont“ je nemi film i traje, za današnje prilike neverovatnih, sedam minuta i 42 sekunde. Režirao ga je Josip Novak, koji je tada imao 24 godine i to mu je bio prvi rad.

Sadržaj reklame je sledeći: posle panoramskih prizora Beograda i njegovih kupališta, upoznajemo Nataliju. Ona je u kupaćem kostimu na plaži, okružena muškarcima koji joj se dive. Zatim upoznajemo i Milicu, uvek samu, jer joj niko ne prilazi.

Erotska inteligencija

U poslednjim kadrovima i Milica je omiljena u društvu i okružena muškarcima...

Nataliju je glumila Nevenka Urbanova, fam fatal svoga doba, žena za koju su novinari tvrdili da poseduje „erotsku inteligenciju“. Ostala je upamćena po tumačenju složenih dramskih uloga u pozorištu, a umrla je u dubokoj starosti, 2007, u 97. godini.

U ulozi Milice pojavila se glumica amater Ljubica Buba Veljković, koja je docnije uzela umetničko ime Anita Mir.

Ali Novak je filmu dodao radnju i za njihove pare snimio igrani film „Rudareva sreća“: mladi rudar zaljubljuje se u ćerku vlasnika rudnika, ali im sreću kvare i njen otac i glavni negativac.

Negativca je glumio beogradski glumac Bata Nikolić, inače Anitin ljubavnik, a rudara pirotski geometar Čedomir Penčić. Između lepog Čede i lepe Anite planula je odistinska ljubav, što se Bati Nikoliću nikako nije dopalo, pa je zapretio da će da ih pobije! Ljubavni par je zato napustio snimanje filma i pobegao. Skrivali su se nekoliko dana od ljubomornog beogradskog glumca, a kad su se strasti malo stišale, Čeda je otišao da od majke i tetke, jer oca nije imao, traži dozvolu da se ženi. Majka ga je, međutim, zaključala u sobi i držala dok nije odustao od braka s glumicom...

Premijera u „Koloseumu“

Josip Novak nekako je pomoću fotografija završio film. „Rudareva sreća“, jedan od retkih jugoslovenskih celovečernjih filmova nastao između dva rata, imao je premijeru u beogradskom bioskopu „Koloseum“.

Novak je tridesetih godina prošlog veka otišao u Bugarsku i tamo nastavio rediteljsku karijeru. U vreme sukoba Staljina sa Titom i Jugoslavijom 1948. godine, bugarske vlasti su ga uhapsile i nekoliko godina držale u zatvoru. Po povratku u Jugoslaviju bavio se snimanjem dokumentarnih filmova. Umro je 1970.

7. Aleksandra Karađorđević
POSLEDNJA SRPSKA KRALJICA

Začeta je u vanbračnoj vezi grčkog kralja Aleksandra i jedne građanke, koju je kralj pred smrt priznao za svoju ženu


Kralj Petar II Karađorđević rodio se 1923. u Beogradu. Kao prvorođenom sinu kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, kum na krštenju mu je bio britanski kralj Džordž V.

Posle napada Nemačke u aprilu 1941, kralj će sa vladom utočište potražiti baš u Engleskoj i tu će se u proleće 1944. oženiti grčkom princezom Aleksandrom.

I pristalice i protivnici monarhije u Srbiji Petru II zamerili su što se oženio dok su Srbi ginuli u ratu.

Buduća srpska kraljica Aleksandra začeta je u vanbračnoj vezi grčkog kralja Aleksandra i jedne građanke. Tri meseca kasnije kralj je umro od posledica ugriza svog ljubimca majmuna, a na samrti je građanku priznao za svoju zakonitu ženu. Petar je imao 19 godina kad je upoznao dve i po godine stariju grčku princezu.

Svadba usred rata

Zbog kraljeve namere da se u proleće 1944. oženi, Slobodan Jovanović podneo je ostavku na mesto predsednika vlade, a kraljica majka Marija toliko je bila ljuta da nije ni došla na svadbu, pod izgovorom da ima zubobolju.

Draža Mihailović, kome je kralj poslao telegram o svojoj nameri, odgovorio mu je: „Što se tiče samog venčanja, moje je mišljenje da se ono, makar i skromno i bez svečanosti, ne bi smelo obaviti dok narod, koji sada tako šta ne očekuje, ne bude od moje strane na to pripremljen...“

Svadbu u vreme rata podržavao je samo Čerčil. Objasnio je da „i najponizniji ljudski stvor ima pravo da da efekta svom instinktu“. Vrlo brzo, međutim, Čerčil će kralju ispostaviti račun za svoju podršku: nateraće ga da se odrekne Draže Mihailovića i četnika da bi Engleska mogla da ostvari svoje političke ciljeve sa Titom.

Niži od mlade

Mladoženja se venčao u uniformi avijatičara, koja nije bila ni po srpskim ni po engleskim propisima, a mlada je nosila pozajmljenu venčanicu. Miloš Crnjanski, koji je tada bio zaposlen u vladi u Londonu, zabeležio je da Petar mnogo pio, „stalno se cerekao i ništa nije razumeo“. Prilikom fotografisanja za zvaničnu, dvorsku fotografiju Petru je potureno jastuče - bio je tri centimetra niži od buduće supruge.

Godinu dana posle svadbe rodio im se sin Aleksandar. Brak je formalno trajao devet godina, a kad joj je Petar saopštio nameru da se razvede, Aleksandra je pokušala samoubistvo. Umrla je u Engleskoj 1993.

Posle rata, živeo je u prvo u Londonu, a zatim u SAD, gde je umro 1970. posle presađivanja jetre.

Sledeće subote: Priča o SFRJ