DOJADILI MU BEOGRAD I SRBIJA: Otišao na ostrvo na kraj Evrope i evo zašto se nikada neće vratiti!

Beograđanin Stanislav Subotić, zbog nedostatka novca za nastavak školovanja na Filozofskom fakultetu počeo je da se bavi kulinarstvom, što ga je pre par godina odvelo čak na Šetland.

Ako uspem, vratiću se u Beograd da završim fakultet jednog dana – kaže na početku svoje priče za Dnevno.rs ovaj interesantan mladić. Iako se kuvari traže svuda, na ideju da ode da radi na severu Evrope, došao je kada je čuo da su uslovi rada odlični, plate solidne i da je reč o visoko civilizovanim zemljama.

– Slao sam CV na oglase u Skandinaviju, Škotsku, Farska ostrva, Island i Grenland i vrlo brzo su me kontaktirali iz jedne agencije za kuvare u Škotskoj. Nije ih mnogo brinulo što imam ograničeno iskustvo u kulinarstvu, samo su tražili da što pre dođem jer je jednom hotelu na Šetlandima hitno trebao kuvar. Spremio sam se i za bukvalno 2 dana već bio u Škotskoj – seća se Stanislav i dodaje da je u prvo vreme problem bio to što Škoti govore veoma specifičan engleski jezik, različit od svega što se uči u školama.

Trebalo mu je šest meseci da savlada škotski dijalekat, mada se i danas desi da mora da ih pita da mu nešto pojasne.

Život na ostrvu sa 20.000 stanovnika

I tako se ovaj tridesetjednogodišnji Beograđanin obreo na ostrvu Mejnlend, ogromnom prostranstvu ali sa malo ljudi. Na čitavom arhipelagu živi samo 20.000 ljudi. Ističe da mu to ne smeta.

- Škoti su kul narod - nisu uopste uštogljeni i arogantni. Ovde uopšte nije bitno odakle si, već kako radiš i da li se trudiš... Naravno, to ne važi za Engleze – uz osmeh prepričava Stanislav to kako je jedan njegov kolega Englez imao dosta problema jer njih Škoti baš “ne mirišu“.

Kao i većina naših sugrađana koji su se otisnuli u svet i Stanislava pitaju “da li je u Sibiru hladno“ i “da li voli Putina“, jer o Jugoslaviji, Titu i ratu ’90-tih, tamo znaju samo stariji ljudi. Malo starijih ljudi zna za naše nevolje iz ’90-ih i zna za Jugoslaviju, a poneki su me čak i propitivali o Titu, Tesli i Đokoviću. Ovo je naročito simpatično kada god igraju Đoković i Mari koji je Škot pa nastupi “prepucavanje“ o tome ko je bolji – priča Stanislav.

Mesto gde se ceni rad

Uvažavanje na poslu, dobra plata i korektni i opušteni međuljudski odnosi su stvari koje Stanislav izuzetno ceni jer čine da se čovek oseća dostojanstveno i opušteno. Tek kada je došao na odmor u Srbiju shvatio je koliko se promenio i šta mu ovde sve smeta.

Živeći u drugačijoj sredini, vrlo brzo sam zaboravio svakodnevicu u Srbiji i tmurnu atmosferu koja vlada u Beogradu - grubo ophođenje u prodavnici, ljudi koji te gledaju sumnjičavo i u neverici su kada im poželis dobar dan ili prijateljski nesto prokomentarišeš, cinični i zajedljivi komentari kada pričas o tome gde radiš i u kojoj zemlji živiš...

Ne zaboravljam odakle sam i ne stidim se ničega - svima govorim da sam Srbin, govorim im o našoj slavnoj prošlosti, spremam srpska jela često i zovem kolege i prijatelje na večeru, ali mi iz Srbije jedino nedostaju prijatelji i porodica – iskren je naš sagovornik. Što se posla tiče, Stanislav i tu ima samo dobra iskustva. Kaže “postoji međusobno uvažavanje na svim nivoima“.

– Dok u Srbiji zaposleni mora da pokazuje strahopoštovanje i trpi hirove svog poslodavca, bude zahvalan do neba i ne pravi primedbe, ovde je sasvim drugačije! Poslodavac te smatra delom tima, osobom koja je došla da pomogne i u skladu sa tim si nagrađen - odmah sam bio prijavljen u njihov socijalni i penzioni sistem, dok u Srbiji, iako sam godinama radio svakakve poslove nisam imao ni minut radnog staža i nikakva osiguranja – priča Stanislav i kaže da se u kuhinji u kojoj on radi svi osećaju kao važni delovi tima, što i jesu – od perača sudova do menadžera.

Kao kuvar, Stanislav bi na Šetlandu mogao da ostane celog života. Već posle mesec dana dobio je stalan posao i sve beneficije koje idu uz to – slobodne dane, mesec plaćenog odmora, socijalno, zdravstveno i mogućnost da tu ostane sve do penzije. Da li će, kaže, još nije rešio. Za sada je više nego srećan.

(dnevno)