7 priča o medicini u Srbiji
Dok su naši ranari otvarali lobanje testerom zbog glavobolje i puštali krv, i dok su zubi prani sitnim ćumurom, bilo je lekara koji su prvi radili transplantacije mošnica sa streljanih
Vojni lekar na službi u Novom Sadu dr Branko Manojlović 1929. godine prvi je mošnice s mrtvog čoveka presadio živima
U deceniji nakon Prvog svetskog rata veliku pažnju javnosti izazvao je ruski emigrant u Parizu doktor Sergej Voronov, koji je objavio da podmlađuje starije muškarce presađujući im testise s majmuna. Brzo se ispostavilo da su majmuni skupi, pa se prešlo na kupovinu ove žlezde od sirotinje, voljne da ostatak života provede sa samo jednim testisom. Ni Srbija nije ostala mimo sveta, pa su imućniji starci pohrlili na klinike koje su reklamirale „operacije po metodu Voronova“. „Donori“, mladi i zdravi radnici i seljaci, tražili su za jedan svoj testis 10.000 dinara. Dnevna štampa je tada koštala jedan dinar, pa ispada da bi to danas koštalo nešto manje od tri hiljade evra. Štampa nije štedela reči hvale: „Dejstvo unesene žlezde tako je veliko da se operisani podmladi u potpunom smislu te reči“, što je bio fin način da se kaže da vraća seksualnu moć.
Na streljanju
Dr Branko Manojlović, vojni lekar na službi u Novom Sadu, rešio je da testise s mrtvog čoveka presadi živima. Danas je uzimanje organa za transplantaciju s preminulih uobičajena praksa, ali 1929. godine, bar s testisima, to niko na svetu nije radio.
Desilo se da je početkom septembra 1929. godine vojnik Hasan Miftar Jusufović čekao izvršenje smrtne kazne zbog ubistva trojice svojih oficira.
Preko vojnog hodže, dr Manojlović je od osuđenika dobio pristanak za svoj naum. Jusufović je 7. septembra u pola šest streljan, a dok je plotun još odjekivao, doktor je uskočio u raku duboku dva metra da službeno konstatuje smrt. Iskoristio je priliku da brzo odseče testise i u posudi s toplom slanom vodom autom ih preveze s Petrovaradina do centra Novog Sada, u privatnu kliniku dr Slobodana Uzelca.
Uzelac, koji je već radio operacije „po sistemu Voronova“, za to vreme pripremio je dva pacijenta voljna da učestvuju u eksperimentu: 73-godišnji nosač „nije imao ništa protiv da se podmladi i produži radni vek“, a 65-godišnji ruski emigrant, osiromašeni pukovnik carske vojske, imao je dvadeset godina mlađu ženu.
Reklama za kliniku
Već sutradan dnevni list Vreme objavio je opsežan izveštaj o operaciji i tako je počeo jedan od većih skandala u našoj medicini, koji je morao da bude okončan na sudu.
Dr Branko Manojlović, naime, bio je vođen željom da da doprinos nauci, i u dogovorima sa dr Uzelcem insistirao je da operacija bude tajna sve dok o njoj ne izveste stručnu javnost na nekom medicinskom kongresu. Dr Uzelac, opet, u ovoj operaciji video je lep način da reklamira svoju kliniku, pa je već 8. marta zabranio dr Manojloviću da uđe na kliniku. Novosadski i beogradski lekari, možda i iz konkurentskih pobuda, napali su dr Uzelca, na šta je ovaj odgovorio tužbama za klevetu.
Visoko odlikovanje
Dr Uzelca su fašisti ubili pred klinikom, u belom mantilu, u zloglasnoj Novosadskoj raciji 1942. Dr Manojlović je morao da napusti vojsku. Preselio se u Sremsku Kamenicu i tu se dokazao kao vrstan lekar opšte prakse, a u socijalizmu je dobio visoko odlikovanje za svoj zdravstveni rad. Od „sistema Voronov“ brzo se odustalo.
Prva bolnica u Srbiji počela je da radi 1207. Osnovao ju je arhimandrit Studenice Sava
Kao i većina naroda u Evropi u srednjem veku, i Srbi su se lečili verom i naukom, pa kad šta pomogne. Ionako su se i jednim i drugim bavili crkveni ljudi
Lečenje verom
Hrišćanstvo je polazilo od stanovišta da je bolest ili Božja kazna za učinjene grehe, ili iskušenje na koje Bog stavlja čoveka. Zato se lečenje po pravilima Crkve sastojalo od čitanja molitvi, svećenja vodice, pričešćivanja i sličnih stvari. Crkva je, sa svoje strane, oštro osuđivala konkurenciju u „lečenju verom“ - vračanje i skidanje magije. Ovo se zasnivalo na ubeđenju da su izazivači oboljenja kod ljudi i životinja zli duhovi koje treba oterati milom ili silom. Na sreću, u srednjem veku u Srbiji znalo se i za naučnu medicinu. Srpsko lekarstvo nije se mnogo razlikovalo od italijanskog i francuskog. I za srpsku medicinu može da se kaže da je to u suštini bila medicina Hipokrata, Galena, Aristida i drugih antičkih lekara. U najopširnijem crkvenom spisku pominje se 29 oboljenja, dok je naučna medicina znala za 86 bolesti. Pored onih najstrašnijih kao što su kuga, lepra, besnilo ili velike boginje, tu su i manje opasne kao što su srdobolja, šuga, malarija ili kostobolja, i za njima čitav niz ostalih bolesti. Lekovi su najčešće spravljani od prirodnih sastojaka biljnog (smokve, urme, biber, badem, različito korenje, smola, tikve, ulje, mahovina, semenje) ili životinjskog porekla (jaja, ovčije i magareće mleko, kozji loj, puževi, jelenji rog, rakovi). Znatno ređe korišćeni su minerali, sumpor i so.
Prva bolnica u Srbiji počela je da radi 1207. Osnovao ju je arhimandrit Studenice Sava, potonji naš svetac i zaštitnik školstva. I ova studenička bolnica i bolnica u Hilandaru ustanovljene su po ugledu na vizantijske bolnice. Pravila života i rada, odnosno „tipik“, bolnice u Studenici samo je prevod tipika bolnice manastira Svete Bogorodice Evergetide (Dobrotvorke) u Carigradu.
Po jedan rabotnik
U to vreme, u zapadnom delu Evrope, „bolnice“ su služile kao prihvatilišta za siromahe i bolesnike od neizlečivih bolesti, dok je ova studenička služila samo za lečenje. Nalazila se u zasebnom objektu u okviru manastirskog kompleksa, a Studenički tipik obolelim monasima preporučuje strpljenje i skromnost u prohtevima, ali i nalaže da se prostorije u kojoj leže bolesni monasi - greju. Monah sa zvanjem rabotnika imao je zadatak da priprema lekove i da leči i neguje bolesnike. U redovnim okolnostima prva srpska bolnica imala je 12 kreveta i jednog rabotnika, dok je u slučaju masovnih oboljenja, ili kako se u Tipiku kaže kada „mnozi u jezu upadajut“, povećavan i broj ležaja i broj rabotnika.
3. Od čaja do otvaranja lobanje testerom
Narodni vidari i ranari lečili su razne bolesti i za to su koristili najrazličitija oruđa - od vinove loze, kozjeg loja i pijavica do „šare“, specijalnog instrumenta za bušenje glave
Sve do sredine 19. veka, a negde i kasnije, bolesni su se u Srbiji za pomoć češće obraćali vidarima nego lekarima.
Bezgrešna deca
Nastala kao plodna mešavina znanja starih Slovena i kulture koju su zatekli na Balkanu, narodna medicina izrastao je u pravu kulturu ranara i vidara, kojih ima i dan-danas.
Tradicionalno, veštinom lečenja uglavnom su se bavile starije žene jer je postojalo uverenje da se neozbiljnom i ishitrenom primenom lekovitih trava veština lečenja gubi, kaže Ignjat Reljin u svom radu „Srednjovekovna medicina u Srbiji“, dodajući da je veština lečenja prenošena s kolena na koleno i to na „bezgrešnu decu“, na devojčice do 12 godina. Kao lekovi, u narodnoj medicini najčešće su korišćene biljke: vinova loza, bosiljak, podbel, smilje, lincura, nana, pelin, lipa, hajdučka trava, bokvica... Travari su s vremenom razvili veštinu spravljanja melema sušenjem ili kuvanjem trava, kojima su zatim prelivane lanene ili konopljine krpe, pa utapane u kozji ili ovčiji loj, i na kraju premazivane voskom ili katranom. Tako „konzervirani“ čuvani su u korpama pruća dok ne zatrebaju. Uporedo s travarima, ratovi i burna vremena izrodili su potrebu za ranarima. Oni su bili vični nameštanju preloma i obradi rana. Posebna vrsta narodnih lekara bili su oni koji su umeli da „šaronjaju“. „Šara“ je bila posebna testera kojom su ovi ljudi odsecali vrh lobanje i tako lečili nesnosne glavobolje. Najpopularniji su, i najbrojniji, bili u brdskim delovima Crne Gore, u Kučima, i severnoj Albaniji. Tražene su bile i takozvane „vešte žene“, koje su umele da izazovu pobačaj. Ako nije delovalo dizanje teških tereta, skakanje, parenje ili gnječenje trbuha, otvarale su matericu guščjim perom ili iglama za pletenje, a posledice su bile rane, infekcije, trajna neplodnost, pa čak i smrt. U prvoj polovini 19. veka u Evropi je bilo popularno lečenje puštanjem krvi, a ta je moda zahvatila i Srbiju. Milan Jovanović Batut, lekar i osnivač beogradskog Medicinskog fakulteta, zabeležio je u to vreme da je „već teško sresti čoveka od 50 godina kome krv nije puštana“.
Uvoz pijavica
Krv su zasecanjem puštali hirurzi, kod nas neretko i berberi, ili su stavljane pijavice da krv sisaju. Istoričar medicine Brana Dimitrijević navodi podatak da je u prvoj polovini 19. veka samo u pariskom bolnicama trošeno od pet do šest miliona pijavica godišnje.
Velika potražnja za ovim crvima koji se hrane krvlju zadovoljavana je uvozom iz južne Rusije, Poljske, Nemačke, Mađarske i Srbije. Bara močvara u kojima su pijavice živele bilo je u beogradskom, požarevačkom, ćuprijskom, jagodinskom, paraćinskom, požeškom i kruševačkom okrugu, pa su ih opštine sakupljačima izdavale u zakup. Transportovane su u vlažnim džakovima, a država je naplaćivala i izvoznu taksu.
4. Karantinom i ognjem protiv kuge
Kada je Evropom harala opasna bolest, zaštita su bili kontumaci, a jedan od najvećih nalazio se na mestu današnjeg Zemunskog parka
Krajem 18. veka u Irigu je živelo više ljudi nego u Beogradu, a onda je ovaj grad u Sremu pogodila kuga, pa do dana-današnjeg nije dostigao broj stanovnika koji je imao pre epidemije.
Bolest je u Beograd došla s turskim vojnicima i trgovcima, a odatle se preko Dunava i granice s Austrijom proširila na Frušku goru, pa sve do Vukovara. Od svih zaraženih mesta, najviše je stradao Irig, u kojem je od jula 1795. do februara 1796. umrlo od 2.548 od 4.813 stanovnika, pa se ova epidemija u istoriji medicine naziva „iriška kuga“.
Umiralo je oko trideset ljudi dnevno, a zaraza se prvo širila na članove istog domaćinstva. Zato je tokom osam meseci spaljeno i srušeno oko 400 od postojećih 912 kuća.
Jedna od mera koje je bečka vlada preduzela da se epidemija suzbije bilo je i okruživanje zaraženog područja jakim stražama kako bi se onemogućio izlazak potencijalnog prenosioca bolesti. Jedan od najjačih stražarskih punktova bio je na putu između Iriga i susedne Rume. A kad je epidemija prestala, Rumljani su baš na tom mestu podigli spomenik iz zahvalnosti što su bili pošteđeni ove strašne bolesti.
Beč je duž cele svoje granice s Turskom uspostavio „sanitarni kordon“: u Austriju nijedan čovek i nikakva roba nisu mogli da uđu a da prethodno nisu bili podvrgnuti čišćenju prema strogim propisima. Na pojedinim mestima bili su postavljeni rasteli - dvostruka drvena pregrada čiji je razmak bio toliki da se ljudi nisu mogli rukovati, ali su lako mogli da se čuju i sporazumevaju.
Na ovom kordonu se od epidemije branila cela Evropa, a u zavisnosti od stanja kuge u Turskoj postojala su tri „režima“: „mirni“, kada bolesti nije bilo na vidiku, „sumnjivi“, kada je kuga besnela u Turskoj, i „opasni“, kad je već zahvatila krajeve uz granicu. U vreme „opasnog“ perioda straže su umnogostručavane, s naređenjem da pucaju. Oni koji bi kasnije bili uhvaćeni streljani su na licu mesta.
Posebnu ulogu u ovakvom sistemu zaštite imali su kontumaci, odnosno karantini. To su bila ograđena mesta - oko onog u Zemunu bio je jarak s vodom šest metara dubine i osam širine. Sva roba, pošta i putnici koji su stizali iz Turske ulazili su u karantin. Putnika bi na ulazu s rastojanja pregledao dežurni lekar, motreći na simptome kuge, kolere i velikih boginja. Sumnjivi su odvajani u jednu baraku, da se vidi hoće li preživeti. Naizgled zdravi putnici u kontumacu su ostajali u zavisnosti od stepena opasnosti od bolesti: ako je kuga bila blizu, taj period trajao je 52 dana, da bi docnije bio smanjen na tri nedelje. Oni koji su izdržavali karantin bili su smešteni u kuće za putnike, a o njima je brinula posluga, koja im je donosila hranu, ali ih nije smela dodirivati. Za jelo se moglo dobiti sve, ali su kontumacisti sami plaćali hranu, kao i ogrev. Zemunski karantin od 1730. do 1872. godine nalazio se na mestu današnjeg parka. Svojevremeno su tu boravili Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe, knez Miloš i drugi putnici.
Izvesni Mile Krajinac 1845. pročuo se kao proricatelj budućnosti, pa je država slala lekare da ga razotkriju i suzbiju sujeverje u narodu
Dr Emerih Lindenmajer, osnivač vojnih bolnica u Beogradu, Kragujevcu i Ćupriji, piše da je 1845. okružna vlast u Požarevcu javila u Beograd kako se u istočnoj Srbiji neki Mile Krajinac pročuo kao proricatelj budućnosti. Ovaj trgovac stokom koji je ostao bez ičega posle nekih špekulacija, zapadao je u potpunu obamrlost, i to je stanje kod njega trajalo deset, dvadeset, pa i više dana. Za to vreme nije ni jeo ni pio, a posle buđenja tvrdio je da su mu se u snu ukazivali Bog i sveci i otkrivali budućnost. Svoja je predskazanja, dabome, naplaćivao, i tako izdržavao ženu i četvoro dece.
Razgovor sa svecima
Iz Beograda je povodom ovog stigao nalog da lekar požarevačkog okruga Aćim Medović „pred narodom razobliči prevarantsku rabotu tog čoveka“, kako bi se suzbilo sujeverje u narodu.
Ubeđen da pred sobom ima prevaranta, Medović je na razne načine pokušavao da Miliju trgne iz sna, i to je tako trajalo devet dana, kad je Milija otvorio oči i zatražio malo proje i vode. Počeo je svoju priču o susretu sa Svetim Nikolom i arhanđelom Mihajlom, ali ga ovi nisu slušali. Zapretili su mu robijom ako nastavi da proriče i Milija je obećao da to više neće da čini, ali da ne može da garantuje da opet neće zapasti u trans. Pustili su ga kući.
Nekoliko dana kasnije, pročuje se da je Milija opet zaspao. To je bilo 6. marta 1845, a već 9. marta prenet je u Požarevac. Ovog puta Aćim Medović, docnije prvi predsednik Srpskog lekarskog društva, rešio je da stvari istera na čistac. Držao je petnaest minuta Miliji amonijak ispod nosa, ali su nesrećniku samo tekle suze i pomerao je Adamovu jabučicu, kao da hoće da guta - i nastavljao da spava. Na grudi i butine stavljali su mu obloge od slačice, samo što osim crvenila - mora da je mnogo peklo! - nikakvih drugih reakcija nije bilo. Sledeća mera je bila drastična: zgrčenog su ga stavili u ugao prostorije i krišom motrili kroz rupicu na vratima, računajući da neće moći da izdrži dugo u tom položaju. Delimično su bili u pravu: videlo se kako mu ruke i noge podrhtavaju, i kako klizi u udobniji položaj, ali se nikako nije budio. Narednog dana su mu čupali dlačice iz kože od stopala do struka - i ništa. Sutradan su mu stavili ugljevlje na tabane, i ono se tu ugasilo - i opet ništa.
Iznuđeno priznanje
Četvrtog dana ispitivanja, a sedmog od trenutka kad je usnio - bez vode, hrane i bez pražnjenja bešike! - zapušili su mu nos i u usta ulili sredstvo za povraćanje. Sat i po kasnije, Milija je povratio, a onda slabim glasom zatražio hladnu vodu. Pokazali su mu bokal i rekli da će je dobiti tek kad prizna da je prevarant. Vatra u stomaku i žeđ slomili su mu volju i sve je priznao. Nema anđela ni vizija, sve je izmislio.
Ispostavilo se da Milija Krajinac i ne znajući poseduje sposobnosti koje odlikuju indijske fakire: mogao je da trpi bol, da kontroliše pražnjenje creva i bešike, i da bez hrane i vode opstaje i po mesec dana. Ali ništa mu nije vredelo - morao je da se odrekne proricanja sudbine i vrati životu siromaška.
PREDSKAZANJA
Mile Krajinac provodio je u obamrlosti po 10 i više dana, a posle buđenja tvrdio je da su mu se u snu ukazivali Bog i sveci i otkrivali budućnost. Svoja je predskazanja, dabome, naplaćivao, i tako izdržavao ženu i četvoro dece
Pelagić kao uzrok zubobolje navodi i prekomernu polnu ljubav, a za održavanje njihovog zdravlja preporučuje trljanje zuba usitnjenim ćumurom
Tomas Edison je 1879. napravio sijalicu, a Vasa Pelagić u „Narodnom učitelju“ piše da kvarenje zuba izazivaju crvi i da se oni isteruju udisanjem dima spaljenog semena bunike. Među uzročnicima zubobolje, pored vrućeg jela i hladnog pića, stavljanja rumenila na obraze, nazeba, Pelagić navodi i prekomernu polnu ljubav, a za zdrave zube preporučuje izbegavanje narečenog.
Kaučuk
Za održavanje zuba preporučuje trljanje zuba jednom nedeljno usitnjenim ćumurom od vinove loze ili lipovog drveta, a za ublažavanje zubobolje oblog od ljute rakije i aleve paprike. Može i ovo: „Za šupalj zub, uzmi jedno parče kaučuka, zagrej ga na sveći sve dok ne omekša i stavi ga u šupalj zub. Bol će odmah prestati.“
Nema podataka, piše Miloš Đ. Popović u svom radu „Istorija zubnog lekarstva u Srbiji“, da su se prvi lekari koje je Miloš Obrenović doveo u Srbiju bavili i lečenjem zuba. Ostalo je zapisano da se Vuk Karadžić žalio da je pogubio bio sve zube i da je mogao da jede samo udrobljen hleb u čorbi, a da su Tomi Vučiću Perišiću lekari u Beču 1851. povadili sve zube - u tom trenutku imao je 21 - jer su se rasklatili, i za velike pare napravili porcelansku protezu. Ovaj moćan i bogat čovek od kog je i Miloš zazirao tako je postao ponosni vlasnik prvih veštačkih zuba u Srbiji.
Prvi školovani zubar udošao je 1868. Zvao se Ilija Ranimir, bio je iz Izbišta kod Vršca. U Beogradu je ostao do smrti 1901.
Pre samo sto godina, između 1900. i 1912, bila su u Beogradu samo tri doktora medicine koja su se bavila i zubnom praksom, a u unutrašnjosti je, seleći se, službovao jedan. Posle duže rasprave, Srpsko lekarsko društvo odlučilo je da rad na zubima dozvoli i nelekarima, takozvanim dentistima, kojih je bilo desetak.
Prvi profesor zubarstva
Nedostatak zubnih lekara posebno se ispoljio na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Novac za instrumente i materijal prve i jedine zubarske ambulante srpske vojske početkom 1917. dala je Elis Meri Tebet, članica zdravstvene misije Bolnice škotskih žena, a stolice i drugi nameštaj izradili su vojnici.
Tek posle Prvog svetskog rata Beograd dobija dovoljan broj zubarskih ordinacija.
Prvi profesor zubarstva na Medicinskom fakultetu u Beogradu bio je dr Atanasije Puljo. Kuća i ordinacija nalazile su mu se na mestu današnjeg „Mekdonaldsa“ na Slaviji. Stariji sin poginuo mu je u redovima Draže Mihailovića, a mlađi na Sremskom frontu, dok je njega 1944. ispred kuće, na praznoj Slaviji, pregazio sovjetski kamion. Đaci dr Atanasija Pulje bili su prvi profesori Stomatološkog fakulteta, osnovanog 1948.
U Srbiji je 1972. izbila epidemija velikih boginja, poslednja u Evropi. Opaka bolest odnela je 40 života
Poslednja velika epidemija velikih boginja, odnosno variole vere, u Evropi je izbila 1972. Desila se u Srbiji.Hadžiluk
Virus smrtonosne bolesti najverovatnije je u Srbiju doneo Ibrahim Hoti iz okoline Prizrena. Ovaj Albanac (35) spremao se na hadžiluk u Meku, pa je morao da se vakciniše protiv velikih boginja. U ordinaciji u Skoplju, gde je otišao da primi vakcinu, stariji čovek rekao mu je da će posle vakcine nekoliko dana imati osip i groznicu, i posavetovao ga da kupi vatu i alkohol, i odmah u toaletu ambulante ranicu dobro očisti, što je i uradio.
Iz Meke se vratio 15. februara, a 9. marta njegova šestogodišnja sestričina Sadeta primljena je kod lekara sa simptomima velikih boginja. Sutradan se sa istim simptomima - bolovi u stomaku i leđima, povraćanje i visoka temperatura - javio jedan bračni par iz Hotijevog sela, a 14. marta u Beograd stiže vest da se „na Kosovu pojavilo više slučajeva velikih boginja“. Dva dana kasnije počela je vakcinacija stanovništva. Sela za koja se smatralo da su potencijalno zarazna opkoljena su vojskom, a 10.000 ljudi stavljeno je u izolaciju. U međuvremenu, 10. marta, na Prvoj hirurškoj u Beogradu umro je Latif Mumdžić (29) iz Tutina, jedan od onih koji su čestitali Hotiju. Njegova bolest nije prepoznata, pa je bez mera predostrožnosti premešten iz novopazarske u čačansku bolnicu, a odatle u Beograd, gde su ga 9. marta na Dermatološkoj klinici pokazivali studentima u amfiteatru kao „izuzetno težak slučaj penicilinske alergije“. Kad epidemija bude proglašena, svi oni koji su s Mumidžićem do tada bili u kontaktu, ili bili u bolnicama u kojima i on, biće pozvani da se jave u karantin. A sestre Milka Đurašić i Dušica Spasić, koje su ga negovale u Čačku i Beogradu, umrle su u razmaku od jednog dana. One su bile i jedine žrtve epidemije među zdravstvenim osobljem.
Skrivanje epidemije
S proglašenjem epidemije se inače kasnilo. Republičke vlasti su već 22. marta imale laboratorijske nalaze, ali se oklevalo zbog predstojeće turističke sezone u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Osim toga, Beograd je na svaki način hteo da izbegne tumačenje da „krivicu svaljuje na Albance“. Epidemiolozi koji su uzimali krv za analizu od svih koji su bili u istom autobusu s Hotijem, u kosovska sela odlazili su u pratnji jakih patrola milicije. I na sve to, ministar zdravlja u vladi Srbije izjavio je da je bolest pod kontrolom, „zaključana iza sedam brava“. Epidemija je proglašena 25. marta, a poslednji karantin zatvoren je 29. aprila. Obolelo je 184 ljudi, od toga 32 u Beogradu. Velike boginje odnele su 40 života - 26 na Kosovu, sedam u Beogradu, pet u Novom Pazaru, jedan u Čačku i jedan u Ležimiru kod Sremske Mitrovice.
TURISTIČKA SEZONA
S proglašenjem epidemije se inače kasnilo. Republičke vlasti su već 22. marta imale nedvosmislene laboratorijske nalaze, ali se oklevalo zbog predstojeće turističke sezone u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Osim toga, Beograd je na svaki način hteo da izbegne tumačenje da „krivicu svaljuje na Albance“
Sledeće subote 7 priča o knjigama
SUTRA U 13.30: Predsednik Vučić sa predsednicom Državnog zbora Slovenije Klakočar Zupančič