7 priča o knjigama

Stari ćirilični rukopisi čuvaju se jer su važni za kulturu, dok su erotske narodne pesme skrivane skoro dva veka. Neke knjige, poput Pelagićevog „Narodnog učitelja“ i „Knjige o Milutinu“, ušle su u skoro svaku kuću

2. „Bezobrazne“ pesme

Iako je Vuk Stefanović Karadžić skupljao i „osobite pesme“, pune vulgarnih reči i doskočica, one su javnosti bile dostupne tek 1979. u knjizi „Crven ban“

Posle sloma Prvog srpskog ustanka, kojem se priključio na samom početku 1804, Vuk Karadžić je iz Srbije 1813. prebegao u Austriju. Dolazak u Beč odredio je njegov dalji život. Došao je u dodir sa obrazovanim piscima i tu je, što je važno, upoznao Jerneja Kopitara. Na njegov nagovor, Vuk se posvetio književnom radu: počeo je da piše prvu gramatiku, da skuplja u narodu reči za „Rječnik“, i da beleži narodne pesme.

Samo za naučnu upotrebu

„U našijem je narodnijem pjesmama za nas najdragocjenija čistota i sladost našega jezika: kad bi književnici to poznavali, onda oni ne bi kvarili i grdili najveću dragocjenost svoga naroda, svoj narodni jezik, nego bi se trudili naučiti ga iz narodnijeh pjesama“, objasnio je Vuk svoj sakupljački rad. Već naredne godine, 1814, on u Beču štampa zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica“, a u narednih pedeset godina štampaće epske i narodne pesme ukupno u šest tomova.

Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU) 1974. štampala je pet novih knjiga srpskih narodnih pesama, pronađenih u Vukovim rukopisima. Prve četiri knjige ovog izdanja knjige sadrže i lirske i epske pesme koje Vuk nije hteo da štampa jer nisu bile dobre. Peta knjiga sadrži „Osobite pjesme i poskočice“, a štampana je u tiražu od samo 500 primeraka, s upadljivom napomenom na koricama: „Samo za naučnu upotrebu“.

„Osobite pjesme“, kako ih je Vuk zvao, one su pesme u kojima se upotrebljavaju „bezobrazne“ reči, onako kako se govore u narodu. Narodne izraze koji se odnose na polne organe i seksualne odnose Vuk je uneo i u prvo izdanje „Srpskog rječnika“ 1818, što je izazvalo bes crkvenih krugova i donelo mu anatemu mitropolita Stratimirovića, pa je veći deo tiraža bio spaljen.

Oj sekice, dajder malo...

Izdanje SANU namenjeno „naučnoj upotrebi“ brzo se pročulo u javnosti, pa su prepisi išli od ruke do ruke, a 1975. list Književna reč objavio je 41 „škakljivu pesmu“. Tek zahvaljujući „Prosveti“, ove pesme - 121 od ukupno 367 - postale su 1979. dostupne široj javnosti pod naslovom „Crven ban“.

Blagoje Jastrebić, glavni urednik „Prosvete“, o ovim pesmama u predgovoru je poručio da „nema razloga da ih ne primimo onakvim kakve one jesu: bez stida i zazora“.

Pa, evo jedne: „Oj sekice, dajder malo p*ce!/ Ne dam, braco, debele si kite!/ Daj mi, rano, rendisaću malo!/ Oj sekice, dajder malo p*ce! / Ne dam, braco, dugačka si k*rca/ Daj mi, rano, odrezaću parče! / Ne rež‘ k*rca, ne vidio sunca / Ta ne kvari p*ci zalogaja!“

I jedne poskočice: „ Uj, tako mi sisa tvoji, / Upravo mi k*rac stoji! / Ako misliš da ja lažem, / Oćeš da ti ga pokažem?“

3. Srpski prosvetitelj kog je Srbija hapsila

Vasa Pelagić je često hapšen kao socijalista, pa je u zatvoru i završio svoj život, ali je njegov „Stvarni narodni učitelj“ postao najpopularnija knjiga u zemlji

U Srbiji u 19. veku nije bilo knjige koja je više čitana i veći uticaj imala od „Stvarnog narodnog učitelja“ Vase Pelagića. Računa se da je samo u prve dve decenije od objavljivanja 1879. štampano 250.000 primeraka, pri čemu treba imati na umu da Srba tada ukupno nije bilo više od tri miliona. I da je većina bila nepismena!

Bacio mantiju

Pelagić je rođen 1838. u bosanskoj Posavini, a u Beogradu je uporedo pohađao gimnaziju i Bogosloviju. Posle završene gimnazije, 1860. vratio se u Brčko i tri godine službovao kao učitelj, a zatim je na Moskovskom univerzitetu slušao predavanja iz medicine. Iz Rusije se vratio s idejama za nacionalni preporod. Uz podršku srpske vlade 1866. osniva u Banjaluci Bogosloviju, koja je predstavljala i prvu srednju školu u BiH. Dobija monaški čin arhimandrita, a tri godine kasnije, posle tuče s Turcima u kojoj je štitio svoje đake, osuđen je na 101 godinu progonstva u Malu Aziju. Zalaganjem Rusije, 1871. vraća se u Srbiju, prihvata socijalističke ideje Svetozara Markovića i skida mantiju, a srpske vlasti ga zbog političkog rada nekoliko puta hapse. U zatvoru, u Zabeli, umreće 1899.

Za njim su ostali brojni politički spisi, ali ga je Srbija upamtila po „Narodnom učitelju“. Jednostavnim, jasnim jezikom, razumljivim za mase, Pelagić je ispisao pouke o čuvanju zdravlja, kao i savete za vođenje domaćinstva - od toga kako treba sejati pšenicu, pa do uputstva za pravljenje sapuna za rublje, čišćenje fleka i spravljanje vina od kupine.

Za čitaoce onog doba najvažniji je bio „lekarski odeljak“, sa opisom mnogih bolesti, njihovim uzrocima i posledicama, i s praktičnim uputstvima za lečenje narodnom medicinom i upotrebom lekovitog bilja. Do današnjih dana sačuvano je oko stotinu pedeset pisama koja su Pelagiću slali njegovi čitaoci: „Za doktora, njegove recepte i apotekarske farbane vodice potrebno je nekoliko banaka, što seljak nema, i dosta vremena, a ovako pomoću tvoje knjige izleči se brzo i jeftino“, piše u jednom od njih.

Pelagić je tvrdio: „Čist vazduh krepi i oživljuje ne samo telo i zdravlje telesno već i duh i pamet... Hodajući u čistom vazduhu i radeći, čovek treba da se navikne držati prsi izdignuti a ako je besposlen, ruke na leđima spojiti.“ Savetovao je da se noću spava kraj otvorenih prozora, da se u stanu ne suši rublje i da se stan jednom nedeljno čisti. Isticao je važnost telesnog vežbanja: „Bez gimnastike bi zavladao zastoj u telu, a zastoj donosi sobom ukočenost, mlitavost i opadanje.“ O hrani, između ostalog, u „Učitelju“ piše: „U novije doba više njih dokazuje da ljudi mogu živeti bez mesa, i tad da će biti zdraviji i čovečniji no jedući zaklane lešine - meso“.

Koji komad gimnastike

A preporuke onima koji rade, kao da su prepisani iz današnjih magazina: „Svakog sahata od sedenja ustajati, malo se prošetati i koji komad sobne gimnastike obaviti“.

Ovi saveti bili su rado primani, a njegove pristalice su govorile - „živimo po Pelagiću“. „Čitajući progledasmo na oči. Sad tek znamo šta smrdi, a šta miriše“, stoji u jednom od pomenutih pisama čitalaca.

4. Knjige koje su čudom preživele Hitlera

U bombardovanju Narodne biblioteke 1941. stradala su 1.424 ćirilična rukopisa, a preživeli su „Zbornik srpskih žitija taha-monaha Marka“ i „Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“

U prvom nemačkom naletu na Beograd poginulo je 2.274 ljudi, porušeno 627, a oštećeno preko 8.500 zgrada.

Narodna biblioteka, najznačajniji spomenik kulture, tada smeštena na Kosančićevom vencu, potpuno je izgorela u bombardovanju, a sa njom i 500.000 knjiga i časopisa objavljivanih od njenog osnivanja 1832. godine. Zauvek je tada nestala i pisana baština srpskog naroda - uništena su 1.424 ćirilična rukopisa od 12. do 18. veka, među kojima je i stotinak rukopisnih knjiga na pergamentu i knjiga štampanih pre 1500. Prilikom predaje partizanima, nemački general Ler, na pitanje o ovom varvarskom činu, izjavio je: „To je bila zapovest mog Firera.

Naredio mi je da porušimo Beograd, da razbijemo Jugoslaviju. U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku Srbije, pa tek ono što je za nas vojnički interesantno!“ Prema dnevniku Milana Škera, prevodioca u partizanskoj delegaciji na pitanje: „Zašto baš biblioteku?“, Ler je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“ Samo dve stare knjige iz Narodne biblioteke čudom su 6. aprila 1941. izbegle uništenje.

„Zbornik srpskih žitija taha-monaha Marka“, nastao između 1370. i 1375. na Svetoj Gori, sadrži prepise nekih od najvažnijih dela srpske srednjovekovne prozne književnosti. U Narodnoj biblioteci čuvan je od 1914, ali se u vreme aprilskog bombardovanja 1941. našao nekoliko stotina metara dalje, u Kapetan Mišinom zdanju. Akademik Vladimir Ćorović, istoričar, odneo je „Zbornik“ u svoj kabinet uprkos zabrani i taj čin nediscipline spasao je knjigu. Ćorović je s grupom političara 12. aprila 1941. pred okupatorima napustio zemlju, ali su Nemci iznad Grčke oborili njihov avion i on je poginuo. Godine 1944. „Zbornik srpskih žitija taha-monaha Marka“ vraćen je biblioteci.

Druga knjiga koja je preživela 6. april je „Prizrenski prepis Dušanovog zakonika“. U povlačenju iz Beograda pred Nemcima 1915. osoblje biblioteke ju je spakovalo u metalne kutije i utovarilo na voz za Kragujevac. Vagon je zahvatio požar, a nemački oficir Fon Vilkens naredio je da se iz plamena spasava sve što može. Fon Vilkens je rukopis predao pretpostavljenima, a oni su mu rukopis vratili - valjda kao nagradu. Posle rata Fon Vilkens je „Prizrenski prepis“ ponudio na prodaju. Tako se saznalo da knjiga nije uništena. Diplomatskom akcijom, vraćena je u Beograd 1934, ali nije poverena Narodnoj biblioteci već - Umetničkom, danas Narodnom muzeju. Na sreću, jer da jeste, izgorela bi u bombardovanju.
5. Pisac koji je krupno slagao

Joakim Vujić je napisao vrlo popularno „Životoopisanije“ o neverovatnim putovanjima, ali vek kasnije je utvrđeno da je sve izmislio

Mnogi su pisci popravljali i dopisivali svoje biografije, ali nema nikog ko je tako krupno slagao kao Joakim Vujić, začetnik pozorišta u Srbiji.

Zasluge za kulturu

Autor četrdesetak pozorišnih komada i romana, čovek koji je 1813. u Pešti prvi put u istoriji priredio pozorišnu predstavu na srpskom jeziku, a četvrt veka kasnije na poziv Miloša Obrenovića u Kragujevcu ustanovio i prvi srpski teatar, Vujić je imao pustolovan život: rođen 1772. u Mađarskoj, otisnuo se kao mladić na put po Evropi, službujući povremeno kao učitelj da se prehrani. Iako su mu još za života priznate zasluge za kulturu Srba, umro je 1847. u siromaštvu, a grob pored stare Crkve svetog Marka na Tašmajdanu poravnat je i zaboravljen.

Između ostalog, Joakim Vujić štampao je 1833. knjigu pod naslovom „Životoopisanije“, u kojoj je „nadugačko i naširoko“ opisao svoje putovanje na Istok, preduzeto tri decenije ranije. Pisac je, naime, od 1801. živeo u Trstu kao učitelj u domu bogatog trgovca iz Boke Antonija Kvekića. Zahvaljujući njemu, dve godine kasnije primljen je na brod koji je vozio robu za Carigrad i hodočasnike u Palestinu. Od decembra 1803. do srećnog povratka u Trst na proleće 1805, Joakim Vujić je video i doživeo ono što mnogi ne bi ni za hiljadu godina. U Crnom moru on i saputnici prošli su kroz takvu buru da su danima kasnije gledali kako pored njih promiču ostaci brodova i lešine putnika; u Egiptu je prisustvovao hvatanju krokodila i video mungosa („ihneumona“) i nilskog konja („hipopotama“); preživeo je u Sredozemlju napad strašnih gusara predvođenih Abdulom iz Tripolisa, „kojih je bilo 250, a nas 29 i jedno dete“. Gusara je poginulo pedeset šest... „Tko nije vidio sraženije (bitku, prim. nov.) morsko, taj nije ništa na svetu vidio“, zapisao je Vujić uzbuđeno.

Posvete ga zeznule

Ova je knjiga imala veliki uspeh kod čitalaca, a opisi gradova koje je posetio i naroda koje je sreo smatrani su veoma poučnim i često citirani. Trebalo je da prođe čitav vek pa da istoričar književnosti Pavle Popović, potonji rektor Univerziteta u Beogradu i akademik, pažljivo uporedi datume navedene u „Životoopisaniju“ sa drugim Vujićevim biografskim spisima i dokumentima o piščevom boravku u Trstu, pa da zaključi da je putovanje - izmišljeno! Popović je, na primer, pronašao posvete prijateljima ispisane Vujićevom rukom: „v Trijeste 1. januarija 1805“... „Kako to može biti kad je on baš toga dana bio u Aleksandriji, nekoliko stotina milja od Trsta?“, pitao se Popović. U nastojanju da utvrdi punu istinu, on je u francuskim istorijama gusarenja tragao za Abdulom Tripolitancem - i nije ga našao! Prilažući još desetak ovakvih dokaza, Popović je nedvosmisleno dokazao da je cela knjiga izmišljena, odnosno da je Vujić „krupno slagao“. Ni tada, međutim, ni docnije, do dana današnjeg, niko nije odgonetnuo zašto je Joakim Vujić to uradio.

6. Ukoričeno seme zla

„Protokoli sionskih mudraca“ objavljeni su 1901, a uprkos dokazima da je reč o izmišljenim spisima, još su popularni među antisemitima

Neke knjige koje sadrže laži i i falsifikate imaju užasne posledice. Jedna od takvih je „Protokol sionskih mudraca“.

Tajna policija

Reč je o navodnom zapisniku sa konferencije održane 1897. u Švajcarskoj, na kojoj su „Jevreji razradili pakleni plan da zavladaju svetom“. Pripadnici ovog naroda predstavljeni su kao „vladari iz senke“ čiji je cilj da unište nacionalne države u Evropi i porobe njihovo stanovništvo. „Protokoli sionskih mudraca“ objavljeni su 1901. i odmah su stekli brojnu publiku. Slepo im je verovao i Adolf Hitler, koji se „vladavini Jevreja“ suprotstavio koncentracionim logorima.

U istraživanju od pre nekoliko godina utvrđeno je da je od 1990. objavljeno više od stotinu knjiga koje na ovaj ili onaj način ponavljaju teze iz „Protokola sionskih mudraca“. Stvar je, međutim, u tome da je više nezavisnih izvora neopozivo dokazalo da nikakvog dogovora o zaveri Jevreja u Švajcarskoj nije bilo i da je cela knjiga nastala montažom delova prepisanih iz dva dela o politici i veštini vladanja u kojima se Jevreji ne pominju!

Na razmeđi 19. i 20. veka ruski car Nikolaj II - Srbi su mu pre dve godine podigli spomenik - bio je rešen da sprovede industrijalizaciju svoje zemlje. Konzervativne snage, koje su se tome protivile, predvodila su dva plemića: bivši ministar unutrašnjih poslova i tada još aktivni šef tajne policije zvane Ohrana. Oni su dali nalog jednom od agenata Ohrane - zvao se Matej Golovinski - da kompromituje Jevreje, jer su u Rusiji onog vremena imali finansijsku i političku moć, a i car je računao na njihovu pomoć u modernizaciji zemlje. Tako su, i zato, „Protokoli“ rođeni.

U javnosti ih je u svojoj knjizi prvi plasirao pravnik i verski pisac Sergej Nilus, kao „zapisnik sa Prvog cionističkog kongresa održanog od 29. do 31. avgusta 1897. u Bazelu“. Pravo poreklo spisa i njegova svrha, međutim, brzo su otkriveni, i već 1905. premijer Stolipin je caru Nikolaju II podneo iscrpan izveštaj o nastanku „Protokola“. Ali obožavaoci knjige sve argumente odbacuju kao „dokaz koliko je zavera ozbiljna“.

Vrtoglavi tiraži

U Beogradu su „Protokoli sionskih mudraca“ prvi put štampani 1934. U socijalističkoj Jugoslaviji objavljeni su 1984. u sklopu dela „Tajni život masona“, ali je ta knjiga zabranjena. Iako je zabrana bila „trajna“, zabranjena knjiga se samo četiri godine kasnije našla u prodaji. „Protokoli“ su još nekoliko puta objavljivani. Država je reagovala samo jednom - kad je 1994. obimnije odlomke Vojislav Šešelj štampao u „Velikoj Srbiji“. Ali biće da su pravi razlog za policijski zaplenu tiraža bili Šešeljevi tekstovi u kojima je Mirjanu Marković, suprugu Slobodana Miloševića, nazivao „vešticom sa Dedinja“.

7. Deda svih Srba

Ključnu ulogu u „nacionalnom osvešćivanju“ imala je „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića, štampana u 500.000 primeraka

Dobrica Ćosić je 1968. od komuniste postao nacionalista, a ideje koje će Srbija pokušati da realizuje devedesetih izložio je 1972. u romanu „Vreme smrti“.

Na predstavi kao u crkvi

Ali trebalo je da 1980. umre Tito i da se Albanci pobune 1981, pa da Ćosićevo „rešenje srpskog pitanja“ postane šire prihvaćeno. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu 1983. na scenu je postavljena predstava „Kolubarska bitka“, rađena po motivima iz „Vremena smrti“. Ondašnje novine beleže da se u pozorišnu salu „ulazilo kao u crkvu“, da je publika ustajala, navijala i vikala: „Juriš“, a jedan hroničar primetio je da je „predstava ‚Kolubarska bitka‘ bila verski ritual koji je gledaoce pretvarao u srpske nacionaliste“.

Ali nije mogla cela Srbija da stane u JDP. Ključnu ulogu u „nacionalnom osvešćivanju srpskog naroda“ imala je „Knjiga o Milutinu“ Danka Popovića. U ovom, po obimu nevelikom delu (ima oko 140 strana), kroz priču ispričanu narodnim jezikom, dat je sažetak Ćosićevih ideja. Popovićeva pripovest prati život seljaka Milutina i njegovo učešće u ratovima koje je Srbija vodila u 20. veku, do smrti u komunističkom zatvoru, tako da je „Knjiga o Milutinu“ zapravo knjiga o Srbiji. Milutin je govorio ono što su Dobrica Ćosić i drugi ideolozi „srpskog nacionalnog buđenja“ mislili: Srbi su ginuli su za Slovence i Hrvate, a sada njihovu žrtvu niko ne priznaje. Kaže: „Ko nas je zvao da i oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se oni i sami.“

O Muslimanima nije imao lepo mišljenje: „Ovo je poturica, nekad je bio Srbin, pa se poturčio i sad, evo, na Srbina kidiše“, a i o „kosovskom pitanju“ imao je jasan stav: „Treba da im vratimo, da pobijemo Arnaute. Oni su pobili naše, razmrskali im glave ušicama sekira.“ Milutin se našao i u demonstracijama 27. marta 1941: „A mi, solunci, kažem ti, vako, napred, pred onom decom idemo bangaljavi. Šareno odeveni, šumadijski. Oko nas se dernjaju, zafaljuju se Engleskoj što je pomogla Srbima da sruše pakt i vladu - a ja se mislim: nisu Englezi ludi, Englezi svoja posla svršavaju, briga će nji biti koliko će Srba nestati, baš ko i onoga rata.“

Milutin je preživeo i taj Drugi svetski rat, ali su ga dve godine nakon oslobođenja od Nemaca komunističke vlasti uhapsile prilikom likvidacije srpskih domaćina. U zatvoru su ga ponižavali lopovi s kojima je bio zatvoren, a posle batina dobijenih od njih, umro je.

Ulazak u svaku kuću

Za svog književnog junaka pisac Danko Popović je kazao da je „Milutin deda svih Srba“ i time najbolje objasnio kako je i zašto njegovo delo ušlo praktično u svaku srpsku kuću - za godinu i po dana objavljeno je 18 izdanja u tiražu od oko 500.000 primeraka!