7 priča o plakatima na našim prostorima

Dok su pojedinci reklamirali skije, drugi su pljuvali političke protivnike kao medvede i ale, treći reklamirali „Hopa-cupa u krevetu“ i „Grčke smokvice“, četvrti „brion“ ili „pino silvestre“...

2. lažni Auto-put

Iako je nosio pompezni naziv Auto-put bratstva i jedinstva, imao je kolovoz od betonskih ploča i samo po jednu traku

Jedan od prvih graditeljskih poduhvata u socijalističkoj Jugoslaviji - važnih i ekonomski i politički - bila je izgradnja puta „od Vardara do Triglava“. Nove vlasti zamislile su saobraćajnicu koja bi povezala četiri od šest republika - Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju i Makedoniju, dok su Bosna i Hercegovina i Crna Gora iz geografskih razloga ostale po strani. Put od Jesenica preko Ljubljane, Zagreba, Slavonskog Broda, Sremske Mitrovice, Beograda, Niša, Skoplja do granice s Grčkom, stoga, nazvan je Auto-putem bratstva i jedinstva, a gradnja je počela 1948. Kad sledeće godine bude završena deonica na Koridoru 10 u Grdeličkoj klisuri, ovaj Titov projekat biće konačno završen.

Od Hitlera do Njujorka

Najkraća definicija auto-puta je da je to „put namenjen isključivo brzom motornom saobraćaju koji se obavlja po fizički razdvojenim jednosmernim kolovozima“. Prvi takav put otvoren je za saobraćaj 1932. u Hitlerovoj Nemačkoj, između Kelna i Bona. Građeni su auto-putevi i u okolini Njujorka.

Auto-put bratstva i jedinstva bio je, međutim, običan put: kolovoz mahom od betonskih ploča, delom asfaltiran, imao je po jednu kolovoznu traku za svaki smer. Ali i takav kakav je bio, tzv. auto-put predstavljao je veliki napredak. Izgradnja deonice između Zagreba i Beograda trajala je od 1. april 1948. do 15. jula 1950, a svečano otvaranje upriličeno je 12 dana kasnije, na Dan ustanka Hrvatske, kad je Tito makazama presekao traku. Za nešto više od dve godine, dobrovoljnim radom omladine izgrađen je devet metara širok kolovoz u dužini od 382 kilometra. Zbog ekonomske blokade zemlje izazvane sukobom sa Staljinom, gradnja ostalih deonica nastavljena je tek 1959, i to na delu između Paraćina i Niša. Naredne četiri godine neprestano se organizuju omladinske radne akcije, da bi poslednja etapa puta, između Beograda i Osipaonice, bila završena 1963. Tako je 251.737 brigadira za šest godina povezalo Ljubljanu sa Đevđelijom.

Još nije završen

Ali na pravi auto-put trebalo je da se još čeka. Fizički odvojene po dve kolovozne i jedna zaustavna traka za suprotne pravce u Jugoslaviji prvi put su izgrađene 1972. između Zagreba i Karlovca u Hrvatskoj i između Vrhnike i Postojne u Sloveniji. Pet godina kasnije pušten je u saobraćaj i pravi auto-put od Sremske Mitrovice do Niša. Danas na celoj trasi punog auto-puta nema na jednom delu u Makedoniji i na dva mesta u Srbiji: u Grdeličkoj klisuri i kod Bujanovca. Na ovim deonicama radovi su u toku, a njihov završetak više puta je odlagan. Poslednji najavljen rok je kraj 2017. Inače, Auto-put bratstva i jedinstva od sredine 1991. do jeseni 1995. bio je zatvoren na srpsko-hrvatskoj granici zbog građanskog rata u Jugoslaviji.

3. Slovenački vic

Novi kolektivizam pobedio je na konkursu za plakat za Dan mladosti s nacističkim posterom, gde je samo petokraka zamenila kukasti krst

U čast Titovog rođendana, koji je u Jugoslaviji slavljen i kao Dan mladosti, svake godine je uoči 25. maja kroz državu nošena štafetna palica i potom mu uručivana na stadionu JNA u Beogradu, na kraju sleta. Štafetna palica koja je nošena 1980, na dan Titove smrti, 4. maja, zatekla se u Hrvatskoj. Preneta je u Beograd i položena na njegov odar.

I posle Tita – Tito

Narednih godina Štafeta mladosti je nastavila da ide iz ruke u ruku miliona mladih ljudi od Triglava do Đevđelije, ovog puta pod motom „I posle Tita - Tito“. Ova praksa prekinuta je 1987. posle političke diverzije koju su izveli slovenački omladinci.

Početkom svake godine u Jugoslaviji je raspisivan konkurs za najbolje grafičko rešenje plakata i štafete. Pre 30 godina pobedila je slovenačka umetnička grupa Novi kolektivizam, među kojima je bio i član muzičke grupe Lajbah. Na njhovom srebrno-crnom plakatu snažan mladić, go do pojasa, u jednoj ruci drži koplje s jugoslovenskom zastavom, a u drugoj baklju. Usvojeno je i njihovo rešenje štafete: kupa sa osam prstenova - simbolima republika i pokrajina, na držaču u kojem se nalazi video-kaseta s porukom; držač sa četiri nožice stoji na podlozi u obliku SFRJ.

Ali to što je štafeta, nalik na hoklicu, bila nepodesna za nošenje, nije bio nikakav problem u odnosu na plakat. Kad s konkursni rezultati već saopšteni i plakat predstavljen javnosti, pismom se redakciji Politike javio čitalac Nikola Grujić i obelodanio da je rešenje verna kopija nacističkog plakata. Ispostavilo se da su mladi Slovenci na posteru iz vremena Hitlera samo kukasti krst zamenili petokrakom, nacističku zastavu trobojkom, a orla na zastavi - golubom!

Bura u javnosti

Javnost je eksplodirala. Hrvatska i Slovenija smatrale su da je reč o „dobrom štosu“, koji je pokazao da između nacizma i socijalizma nema razlike, dok je javno mnjenje u Srbiji i BiH bilo uvređeno. Službe bezbednosti sprovele su istragu, ali su autori ove „šale“ prošli bez kakvih sankcija. Izrada novog plakata i nove štafete opet su povereni Slovencima.

Ni ovog puta se nisu proslavili. Njihova štafetna palica podsećala je na igračke - svetleće mačeve koji su se docnije pojavili na tržištu, a plakat je više ličio na ruganje jer su mnogi u njemu videli petokraku kao štetnog insekta koji grize list. Štafetu na Stadion JNA u Beogradu unela je Rajmonda Brošaj, učenica petog razreda iz Gnjilana, a po završetku sleta štafeta je odneta u halu Pionir, gde su svirali Leb i sol, Džakarta, Zana, Valentino...

Već naredne godine nošenje štafete je ukinuto. Veruje se da su iza potpisa Nikole Grujića u pismu Politici stajali sami autori plakata, čija provokacija ne bi imala smisla da nije otkrivena.

4. Kad su političari bili „narodne pijavice i izelice“

Poslanici su vodili rat plakatima, pa su poručivali da im je rival „bugarski izmećar“, „krvopija“, „pokvarena mrcina poslednje vrste“...

Oduvek je u Srbiji mesto poslanika u Skupštini bilo najpoželjniji posao. Da bi ga se dočepali, kandidati su bili spremni na sve...

Prvi put se glasalo tek 1858, a do 1901. pravo glasa imao je svaki muškarac stariji od 21 godine koji plaća porez na imanje, rad ili prihod. Ali, da bi mogao da bude biran za poslanika, morao je da ima navršenih 30 godina. Posle 1921. plaćanje poreza je izostavljeno kao uslov.

Birač se na biračkom mestu javno izjašnjavao „koga hoće za poslanika“. Glasovi su beleženi i sabirani. Tek Ustavom 1888. na glasačka mesta uvedene su kutije - za svakog kandidata ili listu po jedna - u koje su birači ubacivali kuglice. Žene su dobile pravo glasa tek u socijalizmu. Izbori su kod nas i ranije bili „događaji visokog rizika“. Neredi na izborima nisu bili retki, kao ni premlaćivanje birača - sve do dana današnjeg. Najtragičnije je ipak bilo u zimu 1893. u Goračićima kod Guče, kad je u intervenciji vojske i žandarmerije ubijeno 18 ljudi. I onda i danas politička borba bila je shvaćena kao rat u kojem je sve dozvoljeno. Ali, za razliku od savremenog doba, „izborna bitka“ u ono vreme odvijala se mahom na oglasnim tablama, gde su lepljeni plakati i leci. Ako je do paralela s današnjicom, i tada je akcenat manje bio na promociji sopstvenih ideja, a više se pažnje posvećivalo protivnicima, odnosno detaljima iz njihovih biografija. Cilj je bio da se potencijalnom biraču ukaže na nepoštenje i nemanje časti protivkandidata. Otuda se na ranijim izbornim plakatima mogu pročitati ovakve karakteristike političara: „bugarski izmećar“, „falsifikator, ubica i izdajnik“, „stara krvopija“, „zaštitnik kokošara“, „pokvarena mrcina poslednje vrste“, „sebičnjak - nenasita hala“, „ratni zabušanti, kukavice, izdajice, zelenaši, bankari, kapitalisti, izelice, položare“, „narodne pijavice i izelice“... Ni druga strana nije ostajala mirna, na plakat se brzo lepio odgovor, pa se javnost zabavljala. U Paraćinu je, tako, jedna grupa građana poručila izvesnom Lanku da će mu dati poslanički mandat „ako rodi mečku“. Lanko je urgentno naštampao odgovor i poručio im: „Svi ćete roditi mečku sa sindžirom, pa ipak nećete poslati medveda u parlament“.

Zavisno od nadahnuća autora, proglasi su umeli da budu ironični: „Živele pljačke, živeli radikali“, ali i direktni: „Bolje ti je ubiti se nego da kao pošten i ispravan građanin glasaš za Bumbara Rajića“.

Lider Demokratske stranke Ljuba Davidović pozivao je stanovnike prestonice da se sete „da je Pašić u vreme kad su naši vojnici ginuli na frontu udavao kćer, a sina oženio jednom Grkinjom milionarkom... da je Pašić pre trideset godina bio puki siromah, a da danas ima devet trospratnih ćoškova u BeograduP“... Treba znati da je Pašić, ipak, pobeđivao.

5. Doba nevinosti

Pojavu „komedija za odrasle“ pratili su plakati s nazivima koji su, iako formalno pristojni, nagoveštavali golicav sadržaj - „Hopa-cupa u krevetu“, „Grčke smokvice“, „Šveđanke u internatu“, „Šefica zna znanje“...

Istorija probijanja seksa na filmsko platno duga je i dosadna, a vredna pažnje postaje tek 1968, kad je u Danskoj ukinuta cenzura. U situaciji kad su video-rikorderi bili misaona imenica, jedino mesto koje je raznolikoj publici ostalo za zadovoljavanje niskih strasti bio je bioskop. Svaki veći grad u socijalističkoj Jugoslaviji imao je bioskop „na lošem glasu“, čije su vitrine pored ulaza krasili plakati skandinavskih komedija za odrasle. U manjim varošima prikazivao ih je onaj jedini postojeći bioskop jer su garantovali veliku posetu i zaradu.

Serijali

Apsolutni hit bio je „Hopa-cupa u krevetu“, iz danskog serijala koji nam je podario i „Mazurku...“, „Rektora...“, „Zubara u krevetu“ i tako dalje... Ukupno sedam komada snimljenih između 1970. i 1976. godine, čiji je glavni junak bio bucmasti Ole Seltoft. Zaplet ovih niskobudžetnih komedija nije bio komplikovan. U „Hopa-cupa“, recimo, glavni ženski lik je zanemarena supruga biznismena koja svoje frustracije leči tako što se bavi poslovnom pratnjom. Problemi nastaju kad njen muž za poslovne prijatelje naruči „pratilje“... Golotinje u filmovima koje pominjemo bilo je manje nego u današnjim HBO serijama, ali kap vode žednom u pustinji mnogo znači!

Zanimljivo je da su drugi popularni serijal erotskih komedija snimili uzdržani i hladni Britanci. „Doživljaji perača prozora“ iz 1974. mesecima su se davali u SFRJ. I ovde je glavni glumac Robin Eskvit bio ružnjikav i neprivlačan, valjda da bi utešio armiju istih takvih gledalaca - kad se njemu to dešava, i njima će.

Bilo je i blistavih pojedinačnih uzleta: „Grčke smokvice“, „Šveđanke u internatu“, „Šefica zna znanje“, pa „Mali greh“ i „Igra s vatrom“ Laure Antoneli, sve dok se nije pojavila „Emanuela“ i zbrisala konkurenciju, a sluđenim gledaocima odškrinula vrata jednog novog sveta, u kojem se lepo „vidi ona stvar“, i to u natprirodnoj veličini, preko pola filmskog platna.

Posle su došli video-rikorderi, pa je uživanje u pornografiji postalo komfornije, a filmovi su prilagođeni za gledanje u samoći ili u uskom društvu - postali su znatno eksplicitniji.

„Njoj se mili u svili“

Ali ostanimo još malo u prošlosti. Za uspeh ovih filmova zaslužni su i maštoviti prevodi naslova, koji su, formalno pristojni, u punoj meri nagoveštavali golicavi sadržaj i, zahvaljujući svojoj šaljivosti, brzo ulazili u uvo. Fraza hopa-cupa ušla je u sleng, a naslov „Njoj se mili u svili“ nadživeo je osrednji američki film, a traje i danas.

Malo je poznato da je autor ovih i mnogih drugih prevoda Ivo Škrabalo, cenjeni univerzitetski profesor, reditelj i zamenik ministra kulture samostalne Hrvatske. Sedamdesetih godina prošlog veka radio je kao programski savetnik „Kroacija filma“, kada je „krstio“ ove filmove, zaduživši jugoslovensku kulturu.6. beograd pod okupacijom

Nacisti su u Srbiji apelovali na „svest naroda“, a teškoće pravdali „spasavanjem od komunističke opasnosti“

Kraljevina Jugoslavija se pod napadom Nemačke i saveznika u aprilu 1941. slomila za jedanaest dana. Potom je usledila okupacija... U bombardovanju 6. aprila bilo je uništeno ili oštećeno do neupotrebljivosti oko 9.000 kuća.

Zabrane

Već krajem aprila uži centar grada ponovo je dobio električno ulično osvetljenje, a proradila je i prva tramvajska linija. Prednji deo tramvaja bio je rezervisan samo za nemačke vojnike, a krupnim slovima na kolima bilo je obznanjeno da je Jevrejima ulaz zabranjen. Zbog prekinutih puteva i ratnog haosa snabdevanje gradova bilo je otežano. Nemačka vojska pokupila je svu hranu koju je našla, deo radno sposobnog stanovništva bio je u zarobljeništvu, a u ratnim uslovima obrađivanje njiva bilo je vrlo otežano. I još su Nemci zabranili setvu na po pola kilometra sa obe strane puteva i pruga, čime su ozbiljno smanjene poljoprivredne površine. Uredbom Komesarijata za snabdevanje uvedeni su „bezmesni dani“ - prodaja mesa i klanje stoke bili su zabranjeni četvrtkom i petkom. Propagandisti su plakatima apelovali na „svest naroda“, a teškoće pravdali „spasavanjem od komunističke opasnosti“. Procvetala je crna berza, a špekulanti koji su se povezali s predstavnicima okupacionih i domaćih vlasti naglo su se bogatili. Brašno, jaja i živina menjani su za zlato i nakit, a kasnije i za nameštaj, pokućstvo i garderobu.

„Deo građanstva“, piše jedan hroničar, „ma kako to apsurdno izgledalo, brzo se navikao na žrtve i streljanja civila... Hapšenja, deportacije i pljačkanje beogradskih jevrejskih porodica, ma koliko je to u početku ostavljalo mučnu sliku, vremenom je postala beogradska svakodnevica na koju više niko nije reagovao.“

Jeziv prizor

Ujutru 17. avgusta 1941. u centru Beograda obešena su tela pet rodoljuba. Stanislav Krakov, urednik kvislinških novina, opisao je prizor: „Od Starog dvora ugledali smo ljudska tela kako vise na terazijskim kandelabrima. Na stubovima koji su nosili žice tramvajskog saobraćaja i gde su bila ulična svetla visilo je pet ljudi o dugačkim konopcima, ali ipak iznad visine tramvaja koji su tuda prolazili. Dvojica su bila u seljačkom odelu. Između obešenih zatezalo se veliko platno koje je objavljivalo konjičke trke kod Careve ćuprije za sledeću nedelju. Ulični radio-zvučnici prenosili su muziku Radio Beograda. Pred ‚Atinom‘ (terazijska kafana - prim. M. P.), u bašti, sedeli su ljudi i žene i pijuckali svoja pića. Porodice u šetnji, nedeljno obučene, zaustavljale su se pred ovim prizorom, a majke su držale za ruke svoju decu koja su lizala kornete sladoleda i gledala začuđeno u obešene.“

7. Kako je mirisao socijalizam

„Brion“ i „pitralon“ bili su popularni afteršejvovi, ali su „mirisno osvešćeni“ muškarci obavezno koristili „pino silvestre“ ili još skuplji „brut“

Mnogi danas misle da je „pino silvestre“ jelkica za auto. A nekad davno pravi muškarac mirisao je na borovu šumu. Svako pravo kupatilo imalo je kadu, šolju, ogledalo i zelenu staklenu bočicu u obliku šišarke, sa smeđim plastičnim čepom - „pino silvestre“!

Socijalistički metroseksualci

U vreme socijalizma kreme i parfemi bili su rezervisani za žene, muškarci su imali pivo i cigarete. Što se muških kozmetičkih preparata tiče, postojali su samo oni neophodni za brijanje: specijalni sapun ili krema i afteršejv. Istina, većina je na izbrijanu kožu, uz huktanje, stavljala rakiju, ali bilo je i onih koji su koristili „pitralon“, proizveden po nemačkoj licenci, ili naš „brion“. Miris im je bio otužan, a ukus odvratan. Da, ukus! Zbog niske cene i dostupnosti vojnici u JNA pili su ih rastvorene u sokovima, težeći brzom i potpunom pijanstvu. Cena za ovo stanje bila je mučnina i oštar bol među obrvama...Uz agresivnu reklamu s Borisom Dvornikom i slogan: „Samo za vatrene!“, Hrvatska je „pitralon“ zamenila „ralonom“, ali to je i dalje bilo to. Kolonjska voda „pino silvestre" bila je prva mirišljava vodica kojom su muškarci mogli da se isprskaju iako se prethodno nisu obrijali. Deca iz boljih kuća baštine sećanje na trenutak kad su, pošto se svečano obuku za Novu godinu, Božić ili Prvi maj, odlazila kod oca „da ih namiriše“, a on im stavljao po kap „pina“ iza svakog uveta. „Pino silvestre“ odmah je postao statusni simbol koji je šminkere činio prepoznatljivim! Korisnici „pina“ bili su mirisno osvešćeni muškarci, pa bi se moglo reći da su, u neku ruku, predstavljali ranu varijantu metroseksualaca... Naravno, i od boljeg uvek ima bolje. Oni retki koji su imali još više novca mirisali su na „brut“. Zabranjeno pušenje je osamdesetih pevalo: „Čitao je samo ono podvučeno / Miriso na ‚brut‘ i na pokošeno sijeno...“

Domaća kozmetička industrija nije se predavala. „Galenika“ je na tržište izbacila afteršejv „viktor“, pozicionirajući se između „briona“ i „pino silvestra“ s druge strane.

Vožd je stigao

Slovenci su otišli korak dalje, izbacivši na tržište u saradnji s britanskim „Jardlijem“ kolonjsku vodu „blek lejbl“. Pakovanje u elegantnoj crnoj kartonskoj kutiji mahom se dobijalo na poklon jer je cena bila dosta visoka.

Godinu dana pre znamenite Osme sednice Komunista Srbije i proboja Slobodana Miloševića na vrh, u Srbiji je lansirana „kolekcija za muškarce“ pod nazivom „vožd“. Slogan pod kojim je vođena reklamna kampanja bio je „Vožd je stigao“. Za razliku od Miloševića, ova kolonjska voda nije ostavila trag u našim životima.

Sledeće subote: 7 priča o poznatima koji su završili na sudu


Momčilo Petrović