IZMEĐU ISTORIJE I POLITIKE: Koliko je zaista jaka veza Srba i Jevreja, a koliko Srbije i Izraela

Povezanost srpskog i jevrejskog naroda pre svega počiva na ideji da smo gotovo uvek zajedno stajali na "pogrešnom kraju cevi". Politička saradnja, nažalost, nikada nije ispratila uzajamnu naklonost

"Prijateljstvo jevrejskog i srpskog naroda seže hiljadama godina unazad, još iz doba Rimske republike. U modernom dobu, naši narodi su bili ujedinjeni u zajedničkoj borbi i patnji tokom užasnih godina Drugog svetskog rata. Pretrpeli smo brutalne zločine nacista, a Izrael nikada neće zaboraviti ulogu Srbije u borbi protiv nacizma. To je vaša medalja časti, koju ponosno nosite, i zbog koje ste zauvek u našim srcima.", rekao je Netanijahu tokom Vučićeve posete.

Iako je Netanijahu prevideo činjenicu da u doba Rimske republike, koja je trajala do 1. veka pne., Srbi verovatno nisu bili na Balkanu (a i ako jesu, svakako nisu poznavali jevrejski narod i njegove kulturno-istorijske osobenosti), istorijske veze dva naroda su ipak jake i u kontrastu sa u realnosti nepostojećom saradnjom na političkom nivou.

Povezanost srpskog i jevrejskog naroda pre svega počiva na ideji da smo gotovo uvek zajedno stajali na "pogrešnom kraju cevi". Traumatično sećanje na logore Aušvic i Jesenovac bilo je dovoljno da oživi diplomatske odnose dve zemlje u trenutku kada je zbog (ne)dela srpske armije u bivšim jugoslovenskim republikama većina zapadnog sveta razmatrala sankcije i vojnu intervenciju protiv Beograda.

Osim toga, iako je Beograd već u avgustu 1942. proglašen za "judenfrei" (očišćen od Jevreja), Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj Jevreji nikada nisu proganjani i ubijani od strane domaćeg stanovništva - jedino od strane okupatora koji su ujedno proganjali i Srbe.

Međunarodni pritisci na Izrael da se povuče iz Judeje, Samarije i delova Jerusalima u mnogome podseća na "kosovsko pitanje" - i Srbija i Izrael polažu pravo na teritoriju koju naseljavaju pretežno muslimani, a koja je u narodu percipirana kao "duhovna kolevka srpske/jevrejske kulture".

Čak ni srpsko priznanje Palestine - koje je proizašlo iz Titove politike "nesvrstanih" - nije izazvalo Izrael da prizna Kosovo kao nezavisno.

"Mi smo prijatelji oduvek i zauvek i ništa to prijateljstvo neće uzdrmati, iako se ne slažemo sa vašom odlukom da priznate Palestinu", rekao je svojevremeno ambasador Izraela u Beogradu Josif Levi.

Ali odakle takvo čvrsto držanje pri pojmu "prijateljstvo" u svetu moderne pragmatične politike interesa?

Možda najbolju polaznu tačku, s istorijske tačke gledišta, predstavlja Zemun u 19. veku.

Naime, i rabin Jehuda Alkalaj, čije su ideje preteča cionizma, i Teodor Hercl, koji je začetnik cionizma, živeli su u devetnaestovekovnom Zemunu.
Pod uticajem srpske borbe za oslobođenje od Turaka i stvaranje moderne nacionalne države Srbije, rabin Alkalaj je začeo ideju o povratku Jevreja u Svetu zemlju, koju je Teodor Hercl, kasnije razradio. Rabin Alkalaj se zalagao za vraćanje Jevreja u zemlju Izraela („Erec Jizrael“), a svoje misli počeo je da širi već 1834. godine.

U knjizi "Putevi miline", Alkalaj je pisao: "Šta mi Jevreji činimo? Lutamo iz grada u grad po zemljama sveta i tražimo egzistenciju, ali ne odlazimo u Erec Jizrael, pa makar tamo jeli hleb suvi i pili vodu nevoljnički.".

Foto: Fonet, Ilustracija Ideje koje su začeli Alkalaj i Hercl širile su se kao požar među lokalnom jevrejskom populacijom. Iz tog intelektualnog vrela cionističkih ideja, izdvojilo se još jedno veoma važno ime za istoriju srpsko-jevrejskog prijateljstva - David Albala.

Ovaj sefardski Jevrejin, rođen je 1886. godine u Beogradu. Nakon što je završio Prvu beogradsku gimnaziju, bio je izabran za predsednika lokalnog cionističkog društva, a 1905. je osnovao jevrejsko omladinsko udruženje "Gideon".

Kao pripadnik Vojske Kraljevine Srbije učestvovao je u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Albala je preživeo albansku Golgotu, nakon čega se oporavljao na Krfu i u Bizerti. Posle oporavka, Albala je poslat u diplomatsku misiju u SAD, gde ne samo da je Srbiji obezbedio ratnu pozajmicu u iznosu od milion dolara, već je uticao i na to da srpska vlada bude prva zemlja koje će prihvatiti Balforovu deklaraciju.

U ovom za jevrejski narod istorijskom dokumentu, Velika Britanija je izrazila "naklonost uspostavljanju nacionalnog doma za jevrejski narod u Palestini".

Albala je iskoristio bliskost sa srpskim političarima i plemstvom kako bi izdejstvovao da Kraljevina Srbija i formalno podrži deklaraciju, što se dogodilo 27. decembra 1917. godine. Tako je Srbija postala prva zemlja na svetu (pošto se Britanija ne računa jer je predložila deklaraciju) koja je podržala formiranje jevrejske države u Palestini.

U pismu koje je neposredno nakon Balforove deklaracije Albali uputio iz Vašingtona Milenko Vesnić, pisalo je: "Želim da izrazim simpatije srpske Vlade i naroda prema našoj jevrejskoj braći i njihovim naporima da ponovo uspostave svoju voljenu zemlju u Palestini, što će im omogućiti da zauzmu mesto u Društvu naroda u skladu sa svojim brojnim sposobnostima i neupitnim pravima. Sigurni smo da će to ne samo biti u njihovom interesu, već i u interesu čitavog čovečanstva... Znate, dragi kapetane Albala, nema nacije na svetu koja više podržava ovaj plan od Srbije.".

Dalje Vesnić piše: "Kako da ne učlestvujemo u vašim naporima i tugi koji traju vekovima, naročito kada su se naši zemljaci vašeg porekla i vere borili za svoju srpsku domovinu kao naši najbolji vojnici?"

Na kraju ovog emotivnog pisma, Vesnić zaključuje: "Biće tužno videti naše jevrejske sugrađane kako odlaze i vraćaju se u obećanu zemlju, ali utešićemo se mišlju i nadom da će ostati naša braća, da su nam ostavili deo svog srca i da će upravo oni biti najjača veza između Izraela i Srbije".

Srpska podrška Balforovoj deklaraciji pokrenula je i druge zemlje da učine isto. Na taj način, Srbija je ostavila neizbrisiv trag u formiranju prve moderne jevrejske države, što za jedan narod, čiji se politički ciljevi zasnivaju na "istorijskim pravima", nije ni malo nevažno.

Šta Srbija danas čini kako bi iskoristila ovu pomalo apstraktnu naklonost Izraela zarad poboljšanja političke saradnje i uzajamne međunarodne podrške, veoma je diskutabilno. Dobar prvi korak, kojim bi se na neki način iskupili za priznanje Palestine, bio bi da se Izraelu vrati imovina koja je u Drugom svetskom ratu oduzeta srpskim Jevrejima.

Do tada, čini se da prijateljstvo srpskog i jevrejskog naroda levitira jedino u neopipljivom prostoru kolektivne svesti.

To sam lično osetio jednom prilikom kada sam sedeo sa trojicom momaka iz Jerusalima. Razgovarali smo o aktuelnoj političkoj situaciji na Bliskom istoku, kada me je jedan od njih upitao: "Znaš li u koju će se zemlju Jevreji seliti ako Izrael nestane?". "U Ameriku.", odgovorio sam kao iz topa. "Ne. U Srbiju.", uzvratio je i, videvši zbunjen izraz na mom licu, dodao: "Srbija je jedina zemlja u kojoj možemo da nosimo kipu (tradicionalna jevrejska kapica), a da se niko ne okreće ta nama i da nam dobacuje pogrdne nazive".

Bio sam ponosan zbog toga što je rekao, ali ujedno i tužan, kada sam pomislio na sve neiskorišćene potencijale - političke i ekonomske - koje Srbija kao da ljubomorno čuva u nekom sanduku, za koji uskoro više niko neće znati gde je zakopan.

Novak Lukovac

Pogledajte još na portalu Newsweek.rs:

NEWSWEEK INTERVJU DEJAN JOVIĆ Tri motiva Vučićeve kandidature: Strah, promena ustavne strukture i sujeta

Slikanje na smrti: Pogledajte kako ovaj Sirijac pretvara oružje u umetnička dela (FOTO, VIDEO)

Teško njemu: Ovo je poslednje mesto koje će videti 2016. (FOTO)

“Dobra” strana smoga: Turizam van zadimljenih gradova

Kao Ramzes III: Evo gde će jednog dana biti sahranjen Nikolas Kejdž (FOTO)