PATRIOTA: Potegao iz Australije da bi prešao putevima Albanske golgote

Od slavnog Cera i čuvene Kolubare, tragičnog Kosova, preko smrtonsnih gudura Albanske golgote, prijateljskih Krfa i Soluna do klanice Kajmakčalana i prestonog Beograda, ovaj čovek koji je decenijama u Australiji, održao je lekciju mnogima od nas koji smo tu, pokraj svetinja srpske istorije, a one ostaju neznane i neprimećene

Nije mu bilo teško da prevali 15.000 kilometara iz Melburna do Beograda, pa potom još 3.000 km da bi proputovao pet država - Srbiju, Crnu Goru, Albaniju, Grčku i Makedoniju i opet stigao do Beograda.

Od slavnog Cera i čuvene Kolubare, tragičnog Kosova, preko smrtonsnih gudura Albanske golgote, prijateljskih Krfa i Soluna do klanice Kajmakčalana i prestonog Beograda, ovaj čovek koji je decenijama u Australiji, održao je lekciju mnogima od nas koji smo tu, pokraj svetinja srpske istorije, a one ostaju neznane i neprimećene.

- Odavno sam želeo da vidim gde su se sve borili i kuda su prošli naši preci u Prvom svetskom ratu, a posebno da prodem putevima Albanske golgote.

Nisam to mogao 2015, na stotu godišnjicu golgote, ali smo minule jeseni moj rođak Aleks iz Adelaide i ja mogli krenuli na put - priča za Kurir Pajić.

Za razliku od svog dede i ujaka ratnika koji su sa srpskom vojskom i izbeglicama peške prešli Albaniju, Bojan je imao najbolje uslove.

- Srbi su te nesrećne zime 1915/1916 išli peške preko planina, po najgoroj zimi, u led i sneg, sa mazgama, konjima, u opancima. A mnogi nisu imali ni to. Bosi u snegu - to je neverovatno! I zato ih je hiljade i hiljade umrlo u tim strašnim planinama.

Da li iko može da zamisli kako je to bilo?! A mi smo išli kolima, po neverovatno lepom vremenu i imali smo sve.

Kaže i da iu Albaniji nije imao problema, ali da jeste bio na oprezu.

- U Skadru ima nova srpska pravoslavna crkva, ali tamošnji Srbi ne znaju srpski jer su bili primorani da govore samo albanski. Albanci o golgoti ne znaju ništa. Žalosno je što nema nijednog obeležja ili groba stradalih Srba, a toliko kostiju je ostalo tamo. Teško je bilo to gledati. Tu su bile i srpske vojne bolnice za one koji nisu mogli da pređu na Krf. Sve je porušeno ili su tu sada super-marketi. Žalosno - priča Bojan.

On, ipak, veruje da nije sve tako beznadežno.

- Iskreno verujem da, kada bi više ljudi uradilo ovo što smo mi, i Albanci bi imali ekonomski imperativ da znaju o stradanju Srba jer bi im tuda išla turistička ruta.

Dvojica rođaka su potom otišla na i Krf i ostrvo smrti - Vido.

- Strašno je me potreslo Vido, mauzolej, a posebno plava grobnica gde su polagani stradalnici za koje nije bio grobova na kopnu. Dirljivo je bilo i na Zejtinliku, strašno je kada pročitate na tim grobovima koliko je mladih ljudi položilo svoje živote. I zbog svega ovoga, moramo da znamo gde su nam koreni, ko smo, koliko smo stradali... - zaključuje Bojan Pajić.