Predstavljamo događaje o kojima se već decenijama ne govori ili se prećutkuju

Partizanski izaslanici preneli su poruku Vrhovnog štaba da Nemce ne smatraju neprijateljima i da od njih traže priliku za obračun sa četnicima

Krajem januara 1943. počela je Četvrta neprijateljska ofanziva. Nemci, Italijani i četnici stegli su partizane u čvrst obruč u dolini Neretve

Kupovina vremena

U jeku najžešćih borbi, partizani su 4. marta 1943. zarobili nemačkog majora Artura Štrekera i 25 vojnika. Budući da su bili iznureni teškim borbama i da su vodili četiri hiljade ranjenika, Tito je iskoristio zarobljavanje Štrekera, najvišeg oficira kojeg su do tada zarobili, da Nemcima predloži razmenu zarobljenika, nadajući se da će tako početi pregovore o obustavi neprijateljstava. Cilj mu je bio da pregovorima kupi vreme za predah i da se usredsredi na uništenje četnika.

U to vreme četnici su još uživali podršku Engleza i Amerikanaca. Partizansko rukovodstvo bojalo se da će se četnici pridružiti zapadnim saveznicima ukoliko se oni 1943. iskrcaju u Dalmaciji i tako postati nadmoćniji pokret. Štreker je uputio pismo o predlogu za razmenu nemačkoj komandi u Zagreb, a kad je odatle stigao pristanak, Tito je rano ujutru 11. marta 1943. na pregovore poslao delegaciju, u kojoj su bili član najužeg partijskog rukovodstva i član Vrhovnog štaba Milovan Đilas, komandant Prve proleterske divizije Koča Popović i šef partizanskog pravosuđa Vladimir Velebit. Prva dvojica su Velebita, kao najnižeg po činu, naterala da većim delom puta dugačkog 12 kilometara nosi belu zastavu.

Prva runda pregovora održana je u Gornjem Vakufu, a nastavljena u Zagrebu. Štreker i onih 25 Nemaca brzo su razmenjeni za zarobljene komuniste, među kojima je bila i Herta Has, supruga Josipa Broza Tita. Zatim su nastavljeni razgovori o obustavi međusobnog napadanja. Na sastanku u Zagrebu Velebit i Đilas su Nemcima, po Titovim instrukcijama, izjavili sledeće: „Mi nemamo nikakvog razloga za ratovanje protiv nemačke vojske, niti za izazivanje štete nemačkim interesima u celoj državi, bilo da su vojne ili ekonomske prirode. Za to ne zahtevamo nikakvu protivuslugu. Treba samo da nam omogućite priliku da se borimo protiv četnika i mi ćemo ih likvidirati.“

Ukor iz Moskve

Kad su u Berlin o ovome stigli prvi izveštaji, Hitler je naložio da svi dalji „pregovori s banditima“ budu obustavljeni, iako su ih generali na terenu smatrali korisnim i potrebnim. Na kraju, od razgovora dve delegacije, osim razmenjenih zarobljenika, nije bilo nikakve koristi ni za jedne ni za druge. Ali je Tito zbog njih bio ozbiljno ukoren iz Moskve: „Nas iritira okolnost što ste vi izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima, što ste poslali delegaciju koja je izvršila pregovore s Nemcima, kao i činjenica da je nemački ambasador u Zagrebu izrazio želju da se s vama lično sretne. Šta se to događa? Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada - takvi odnosi između vas i Nemaca... „

Posle rata ova epizoda dugo je skrivana od javnosti, jer je kvarila sliku o Titovoj beskompromisnoj borbi protiv okupatora.

PAŽLJIVI NEMCI

Iako je u Zagreb otišao pod lažnim imenom, Nemci su brzo otkrili pravi identitet visokog partizanskog oficira Vladimira Velebita. Omogućili su mu da poseti porodicu u svom zagrebačkom stanu, a u danima pregovora poluslobodno se šetao gradom i čak posećivao bioskopske predstave.



Momčilo Petrović