„Nikolaj Velimirović je bio vitlejemska zvezda srpskog naroda, putovođa, lekar, iscelitelj i duhovni vođa. Ako je Bog jednom narodu dao oca Nikolaja, onda sigurno ne želi da taj narod nestane.“

Malo je poznato da je upravo vladika Nikolaj, 1908. godine zaustavio veliku političku krizu u Srbiji. Na jednoj strani su bili kralj, Pašić i radikali, dok na drugoj Dučić, Nušić i oficiri.

Čovek koji je bio zadužen za pregovore između dve suprotstavljene strane, dobio je šamar od vojvode Tankosića, uz reči da je „nitkov koji nitkovske poslove svršava.“ Pomirenje je doneo Nikolaj Velimirović, sa rečima da nas čekaju teška vremena i da sukobe treba ostaviti iza sebe.

apis-zaverenici-crna-ruka.jpg
Wikipedia 

U romanu „Apisov apostol“ pisca Slaviše Pavlovića, u nekoliko navrata su opisani susreti vladike Nikolaja i pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa. Ovaj triler koji se bavi misterioznom organizacijom „Crna ruka,“ na zanimljiv način povezuje stvarnost i fikciju, dok glavni junak predstavlja apostola pukovnika Apisa, čiji je zadatak da se danas izbori za nezavisnost Republike Srpske i ostvari ideju kulturne elite sa početka 20. veka o pravednoj Srbiji bez korupcije. Ujedno, to je i naša književna preporuka.

Pročitajte odlomak:

1946. godina:

Saznavši da će vladika doputovati u Libertvil, pukov­nik se mnogo obradovao. Upoznali su se davne 1903. godine, u Sabornoj crkvi, kada je Nikola Velimirović, mladi bogoslov, prepun mudrosti i duhovne lepote, odr­žao besedu o kojoj se potom pričalo širom Srbije.

S osmehom se prisetio još jednog događaja, iz 1908. godine, kada se otac Nikolaj pojavio u njegovom kabinetu.

- Mrzi zlo, ne mrzi zle ljude. Bolest treba ubiti, a ne čoveka - rekao mu je i pocepao pukovnikov spisak za likvidaciju, a potom od njega zahtevao da se tokom narednog posta pričesti.

Vladika nije bio član njegove organizacije, iako su ga mnogi optuživali za to, i nazivali crnorukcem. Za pukovnika, Nikolaj Velimirović je bio vitlejemska zvezda srpskog naroda, putovođa, lekar, iscelitelj i duhovni vođa. Ako je Bog jednom narodu dao oca Niko­laja, onda sigurno ne želi da taj narod nestane.

Međutim, u večernjim časovima se radost zbog dola­ska prijatelja pretvorila u bes - saznao je da vladi­ka ne dolazi u misionarsku posetu, nego u izgnanstvo. Komunisti su mu bili pripremili tamnicu. Nije mu trebalo mnogo da donese odluku. Ljudi koji proteraju srpskog vladiku, a posebno Nikolaja, ne zaslužuju da žive. Možda pukovnik nije u Srbiji, ali njegova ruka još povlači obarač.

Izdao je naredbu da se prekine lov na odbegle usta­še i naciste, čak i da pronađu Pavelića. Biće vremena za osvetu. Svi ljudi, u Srbiji i van nje, moraju se upo­trebiti za likvidacije crvenih bezbožnika na čelu sa Titom. Posledice ga nisu interesovale.

Te noći pukovnik nije spavao. Napravio je nov spi­sak, duži nego ona dva zajedno, iz 1903. i 1908. godine.
U zoru se ispred pukovnikove kuće pojavio čovek u svešteničkoj odeždi. Koračao je polako, mirno, uzdi­gnute glave.

Sanjiv i umoran, primetivši ga u dvorištu, požurio je da dočeka vladiku.

- Pomaže Bog, pukovniče - obratio mu se on.

- Bog ti pomogao, oče. Blagoslovi - sagnuo se i polju­bio ga u ruku.

Dočekao ga je po starom srpskom običaju, uz so i hleb, koje je donela služavka, a potom su ušli u kuću. Sa lica proteranog monaha, izmučenog dugim zarobljeništvom, isijavala je umirujuća energija. Bes se nakon dugog razgovora izgubio.

Rastali su se tek nakon ručka. Vla­dika je ponovo pocepao spisak.