Popularna pesma
7 TAJNI O NASTANKU PESAMA Ima jedan kućerak u Sremu: Oproštaj od lepog sveta
Predstavljamo priče o tome kako su napisani neki od najpoznatijih stihova
„U Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema“, kaže kompozitor Vlada Kanić, koga je vetar života oduvao na daleki sever
Vlada Kanić je muzikom počeo da se bavi ranih šezdesetih godina, kao student. Pet godina zaredom učestvovao je na Subotičkom festivalu omladine sa svojim kompozicijama. Pobedio je 1963, a četiri godine kasnije debitovao je na Beogradskom proleću. Smešila mi se uspešna karijera.
Boemski život
A onda mu je jedan prijatelj ponudio da sa njegovim bendom nastupa u Norveškoj, da u jednom hotelu peva pesme Toma Džounsa. Planirao je da tamo bude dva meseca, ali.. Prve četiri godine putovao je po celoj Skandinaviji, pevao, svirao, dobro zarađivao. Zatim se zaljubio i oženio, dobio troje dece, pa se zbog porodice manuo boemskog života. Zaposlio se kao građevinski inženjer i gradio mnoge zgrade, mostove, naftne platforme... Prestao je da se bavi muzikom. Vratio joj se tek 1986, kada je u restoranu njegovog prijatelja u Oslu gostovao orkestar „Tamburica 5“. Ponet emocijama, Kanić im je tada ponudio neke svoje stare pesme, a napisao je i jednu novu.
- Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču, koji je u Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostrli sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta! Uhvatim se gitare, al‘ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša“ - pričao je docnije novinarima kako je napisao čuvenu „Ima jedan kućerak u Sremu“, za koju mnogi veruju da je starogradska i narodna. Vlada Kanić je romske i ruske pesme prepevao na norveški jezik i objavio ih 2000. na disku.
Salon za plakanje
O razlozima da napiše „Kućerak“, pesmu koja ga je proslavila, pričao je:
- Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. U Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav... Moj otac je bio boem, voleo je da pravi vino, da peva... Sedeli bismo za dugačkim limenim stolom, ispod grožđa koje nam je visilo u noseve, i pevali. I kako to obično biva, posle pet špricera neko bi zaplakao. A otac će: „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje.“ Bila je to kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. Tu se sedelo i plakalo...
Jedna kafana u Sremskim Karlovcima zove se „Kućerak u Sremu“, s promenjenim tekstom „Kućerak“ peva i tamburaški orkestar „Dike“ iz Hrvatske, a i brojni drugi muzičari, verujući da je „ničija“, stavljaju je na svoje albume.
Momčilo Petrović
A onda mu je jedan prijatelj ponudio da sa njegovim bendom nastupa u Norveškoj, da u jednom hotelu peva pesme Toma Džounsa. Planirao je da tamo bude dva meseca, ali.. Prve četiri godine putovao je po celoj Skandinaviji, pevao, svirao, dobro zarađivao. Zatim se zaljubio i oženio, dobio troje dece, pa se zbog porodice manuo boemskog života. Zaposlio se kao građevinski inženjer i gradio mnoge zgrade, mostove, naftne platforme... Prestao je da se bavi muzikom. Vratio joj se tek 1986, kada je u restoranu njegovog prijatelja u Oslu gostovao orkestar „Tamburica 5“. Ponet emocijama, Kanić im je tada ponudio neke svoje stare pesme, a napisao je i jednu novu.
- Napisao sam je u jednom dahu, jedne maglovite subote u dalekom Stavangeru. Posvećena je mom ocu Milanu, poznatom zemunskom krojaču, koji je u Bežaniji imao vinograd gde se uvek skupljalo dobro društvo. Napisao sam je kao oproštaj od tog lepog sveta i jedne lepe mladosti. Sećam se, žena je bila u kuhinji, a deca, Marko, Elizabeta i Eva, rasprostrli sveske po dnevnoj sobi. A mene ščepalo, ne pušta! Uhvatim se gitare, al‘ ubrzo mi zafali hor. Žena ostavi na časak ručak, deca se skupiše oko mene, pa na srpskom, ali sa četiri norveška akcenta, zapevasmo: „Ej, kad bi srce, ej, kad bi duša“ - pričao je docnije novinarima kako je napisao čuvenu „Ima jedan kućerak u Sremu“, za koju mnogi veruju da je starogradska i narodna. Vlada Kanić je romske i ruske pesme prepevao na norveški jezik i objavio ih 2000. na disku.
Salon za plakanje
O razlozima da napiše „Kućerak“, pesmu koja ga je proslavila, pričao je:
- Sve potiče od slika iz detinjstva. I sve je vezano za ravnicu. U Norveškoj su velike plate i visoke planine, ali nema Srema. Zato ponekad, za vreme belih noći, iz svoje kuće kraj mora začkiljim i kao da mi tu, ispred nosa, prolazi Dunav... Moj otac je bio boem, voleo je da pravi vino, da peva... Sedeli bismo za dugačkim limenim stolom, ispod grožđa koje nam je visilo u noseve, i pevali. I kako to obično biva, posle pet špricera neko bi zaplakao. A otac će: „Nemoj tu da plačeš, da nam kvariš društvo. Idi u salon za plakanje.“ Bila je to kućica od blata u koju je otac stavio šest sedišta iz nekog starog autobusa. Tu se sedelo i plakalo...
Jedna kafana u Sremskim Karlovcima zove se „Kućerak u Sremu“, s promenjenim tekstom „Kućerak“ peva i tamburaški orkestar „Dike“ iz Hrvatske, a i brojni drugi muzičari, verujući da je „ničija“, stavljaju je na svoje albume.
Ima jedan kućerak u Sremu
Ima jedan kućerak u Sremu,
zidan je od blata, iz inata,
s pogledom na jablanovo granje
i salonom za plakanje
Znam za jedan kućerak u Sremu,
mladost moja stanuje u njemu,
zaspala je, sputanih ramena,
u pidžami od vremena.
Momčilo Petrović
"PREDSEDNIK I GRADONAČELNIK SU OD PRVOG MOMENTA SA NAMA" Bolna ispovest porodice Firić: Pustite nas da oplakujemo decu bez vaših protesta i politike (VIDEO)