PISMO REVOLTIRANE BEOGRAĐANKE: Ostavila sam deku u DOMU, prestanite da me osuđujete zbog toga!

"Najpre da razjasnimo da vi nikoga ne ostavljate u Domu. Članovi vaše porodice samo prelaze da žive u okruženju u kome će neko moći da se brine o njima bolje nego što biste to činili vi. Vama niko ne brani da ih posećujete redovno, kako biste činili i kad bi oni živeli sami. UPS, da li ih posećujete? Možda je u tome problem, u vašoj savesti!", pita se ova Beograđanka koja je svog dedu smestila tamo.

Čini mi se da nikada nije bilo ovoliko lažnih moralista koliko ih ima danas. Čak i u doba Nušićevih likova, kojekakvih pokondirenih tikava i lažno ožalošćenih porodica, nije bilo toliko ljudi kojima je od životne važnosti to šta će neko reći o njima.

Pre ne tako davnih osam godina, Deka je imao veliku zdravstvenu krizu. Najpre je bio smešten u jednu bolnicu, gde je imao takav tretman da ni danas ne mogu da se ne iznerviram kada pričam o tome. Bio je izgladnjivan, sam, i retko kad presvlačen. Onda su ga lekari u Kliničko-bolničkom centru vratili u život. Međutim, rekli su nam da Deka više nije u stanju da živi sam.

Bila mu je potrebna nega i povremena medicinska pomoć. Doktor sa kojim smo pričali bio je, za divno čudo, i više nego korektan. Prijateljski nam je objasnio da sve i da se mi i cela ujakova porodica preselimo kod Deke, desiće se da su odrasli na poslovima, deca u školama, a da je Deki hitno potrebna pomoć. I sam Deka je bez problema prihvatio činjenicu da će jedino u cdmu biti miran.

Sakupili smo svu moguću dokumentaciju i Deka je ubrzo primljen u jedan beogradski Dom za stara lica. "Zatrovani" pričama dušebrižnika da je to što radimo sramotno i da ne bi trebalo oca/dedu/tasta/svekra da ostavljamo u Domu pored svih nas živih, skeptično smo govorili prijateljima i poznanicima da je Deka u domu. Dok se i sami nismo uverili kako je živeti tamo.

Zaposleni u tom Domu su anđeli - to kažem bez imalo preterivanja. Reći ću vam samo da oni stare, pocepane čaršafe ne bacaju. Već ih uporno peru i peglaju i, dok se stanari doma tuširaju, medicinske sestre i negovateljice te čaršafe greju na radijatorima, kako bi se sveže okupane deke i bake dodatno ugrejale ogrnuvši ih.

Ni na jednom koraku, ni u jednom trenutku Deka nije osetio nikakav animozitet, niti je imao bilo kakav problem. Čak i kada mu je usred noći pozlilo, zaposleni su rešili i tu krizu, jer, logično, Hitna pomoć stiže brže kad je zove medicinski radnik nego obični građanin. To što je bio u Domu ne znači da nismo imali neprestani kontakt sa njim - telefonski, ali i lični.

Svakodnevno smo išli u posetu, šetali se sa njim, izvodili ga na ručkove i porodične proslave. Isto što bi svako radio sa svojim bakama i dekama koji žive kod kuće. Mislim, vi to radite, zar ne? Posećujete redovno svoje starije članove porodice? Ili je, ponavljam, možda baš u tome problem? Da li sve vas, dušebrižnike, grize to što ne znate maltene ništa o životima svojih deka i baka? To što niste danima čuli njihov glas, a kamoli ih videli? Zato se onda, kad zanemoćaju, vi pretvarate u požrtvovane pravednike koji nikada ne bi uradili nešto tako "malodušno" i "grozomorno" kao što smo uradili mi...

Prošlo je skoro šest godina otkako Deka više nije sa nama, ali doveka ću biti zahvalna medicinskim sestrama i lekarima iz Doma. Produžili su mu život i tako i meni dali priliku da svoje postojanje obogatim sa još više njegovih priča i ispovesti. Ali i dan-danas, kada pričam o tome kako je Deka uživao u domu i kada nekome od svojih prijatelja predložim da svoje bolesne očeve/majke/bake/deke smeste u takvu ustanovu, dobijam uvek iste odgovore: "Kako to da uradim, pored mene živog?"... "Pobogu, gde smem, šta će svet reći?"... "Ja volim svoju majku, kako da je ostavim u Domu?"

Draga moja lažno moralistička poroto, mogu samo da vam kažem da se molim svim svevišnjim silama da i vas neko voli onoliko koliko sam ja volela mog Deku", navodi ona.

(dnevno)