DRAMATIČNA ISPOVEST HEROJA 1999: Vratio je Miloševiću orden za sina, i nikada mu ovo NIJE OPROSTIO!

Novo kraljevačko groblje izgrađeno je na golom brdu iznad grada. Buka s ulica do ovde ne dopire, a nema ni mnogo posetilaca, samo se vetar sporo i ravnodušno provlači između pravilno poređanih spomenika. Šezdesetšestogodišnji Dušan Vuković je sitnije a žilave građe, od onih ljudi na kojima se vidi da nisu imali lak život i nekako me podseća na stablo gloga...

„Onaj tamo je poginuo... I onaj... Ovaj se ubio... I tamo dvojica poginula“, pokazuje mi grobove mladića stradalih 1999. godine na Kosovu. Drugu ruku prisno je, očinski, položio na crni spomenik svog sina Aleksandra 1979-1999.

U ono vreme, pred Peti oktobar, bio sam urednik u jednom opozicionom dnevnom listu, Dušanovu fotografiju u crnoj košulji često sam objavljivao na naslovnoj strani: vratio je Slobodanu Miloševiću orden kojim je posthumno odlikovan njegov sin. Taj je gest bio nesvakidašnji i, treba reći, hrabar, pa ga je srpska opozicija prisvojila i stavila na svoju zastavu. Posle, kad je Milošević zbačen, sve su zastave protesta i nemirenja odložene, portreti pobednika smenili su žalobne slike, a Dušan je prepušten svom bolu. A danas?

Sve je, izgleda, zaboravljeno, izmirili su se u naše ime s njim i njegovim vremenom i sve mu oprostili. Još mu jedino Dušan Vuković pamti dug!

UOČI ZLA

Aleksandar Vuković u junu 1998. godine otišao je u Niš na redovno odsluženje vojnog roka. Slutila se nesreća, da će rat, ali on je hteo da to završi - bio je odličan fudbaler, čekalo ga je mesto u nemačkom Solingenu... Nekoliko dana pre nego što je NATO počeo bombardovanje Aleksandar se zatekao kod kuće. Otac mu je rekao: „Zlo se sprema, ne vraćaj se u kasarnu“, ali on to nije hteo. U Niš, pa u Niš! Mora, reći će mu drugovi da je izdajica... A u Nišu - bombe od prvog dana, od 24. marta! Dan za danom.

CEO TEKST PROČITAJTE NA PORTALU NEWSWEEK.RS