Naši preci verovali su da su pojedine žene mogle da lete, kao i da su napadale ljude i decu i jele njihova srca

Srpska mitologija je danas nedovoljno ispitani biser. Naravno, malobrojni istraživači bave se proučavanjem verovanja naših predaka u natprirodna bića ili, kako je to Vuk Karadžić nazivao, „stvari kojijeh nema“. Međutim, kada se spomenu vile, današnji Srbi će pre pomisliti na Zvončicu ili Aruenu nego na Ravijojlu, a na pomen vampira progovoriće o grofu Drakuli ili, nažalost, Edvardu Kalenu, a ne o Petru Blagojeviću ili Savi Savanoviću. Slična je situacija i sa jednim od najpoznatijih htoničnih, podzemnih demona u koje su Srbi verovali - vešticama.

Hrani se krvlju

„Vještica se zove žena koja ima u sebi nekakav đavoljski duh, koji u snu iz nje iziđe i stvori se u leptira, u kokoš ili ćurku, pa leti po kućama i jede ljude, a osobito malu djecu; kad nađe čoveka gdje spava, a ona ga udari nekakvom šipkom preko lijeve sise te mu se otvore prsi dok izvadi srce i izjede, pa se onda prsi opet srastu. Neki tako izjedeni ljudi odma umru, a neki žive više vremena. Nijednoj mladoj i lijepoj ženi ne kažu da je vještica, nego sve babama“, piše Vuk Karadžić u „Životu i običajima naroda srpskoga“. Kako objašnjava, veštice kad lete „sijaju se kao vatra“. Da bi poletele, prvo namažu „nekakvu mast“ na sebe, pa bajaju: „Ni o trg, ni o grm, već na pometno gumno.“
natprirodna-bica.jpg
Foto: Profimedia

Etnolog Veselin Čajkanović je primetio jednu, slobodno možemo reći zabrinjavajuću pojavu - da žena „po shvatanju našeg naroda i drugih nama srodnih naroda ima nečeg demonskog“.

„Podsećamo samo na to da komuniciranje sa demonima, zaklinjanje demona, razumeju uglavnom samo žene; da su jedan izvestan broj žena, veštice, obdarene natprirodnim moćima; muški pandan veštici, vukodlak, ima, u poređenju sa vešticom, gotovo pasivnu ulogu“, piše on.

Ubijanje žena optuženih da su veštice nije tako daleka prošlost.

„Kad u kakvom selu pomre mnogo djece ili ljudi, i kad svi poviču na koju ženu da je vještica i da ih je ona pojela, onda je vežu i bace u vodu da vide može li potonuti; ako žena potone, a oni je izvuku napolje i puste, ako li ne može potonuti, oni je ubiju jer je veštica. Ovako su istraživali vještice i za Karađorđijeva vremena“, piše Karadžić.

Ta praksa nije brzo zamrla, a novine iz međuratnog perioda pokazuju da su mnoge ubice supruga na sudovima tvrdili, sasvim ozbiljno, da nisu ubili ženu, već vešticu u njoj.

Promena izgleda

Neobično je to što su veštice iz naših pripovedaka prava demonska bića, gotovo nezaustavljiva u svojim mračnim pohodima, i ne nalikuju mnogo na zloće iz „Diznijevih“ bajki, a drastično su drugačije od novih prikaza u popularnoj kulturi, filmovima i TV serijama - seksepilnih veštica koje žive u skladu sa prirodom i bore se protiv demonskih sila.

ZAŠTITA: BELI LUK PO PRSIMA, TABANIMA I ISPOD PAZUHA

Da bi se suprotstavio moćnim demonima, što su veštice bile u shvatanjima naših predaka, narod je navodno otkrio i kako da ih zaustavi.

„Vještice ne jedu bijeloga luka i zato se mnogi o bijelim i božitnjim pokladama namažu bijelim lukom po prsima, po tabanima i ispod pazuha, jer kažu da one na poklade najviše jedu ljude“, piše Vuk Karadžić.



Andrija Ivanović