Moji najbolji prijatelji su ekstremni navijači Crvene zvezde. Oni su bez rezerve prihvatili moju odluku. Rekli su: „Ako je to tvoja odluka i ako te to zadovoljava, onda je u redu!“ Jer ja i dalje ostajem onaj isti Nenad Ristić

Dvorište četiri i po veka stare Bajrakli džamije u centru Beograda, petkom u rano popodne uvek je puno vernika koji zakasne da zauzmu mesto za molitvu. Bosi ili u čarapama, stoje na uglačanom kamenu i usrdno se klanjaju kao i njihova braća u veri unutra. I tu, pred širokim drvenim vratima, i pod svodovima drevnog zdanja bude i starih ljudi, povijenih pod godinama i životom, i mladića; diplomata neke zalivske zemlje u odelu od engleskog štofa stane uz pohabanog penzionera; ponegde se vidi čarapa prosenjena na peti. Svi se ti ljudi skladno pokreću u molitvi, podižu ruke do lica, spuštaju se na kolena, klanjaju... S njima se moli vitak čovek, ni star ni mlad, ni nizak ni visok. Nalik je hiljadama sličnih Beograđana. Na ulici ne bi privukao posebnu pažnju. U džamiji, gde su svi ostali crnokosi i tamnije puti, njegova smeđa kosa je upadljiva.

Jednog petka prošlog juna on je na molitvu došao prvi put. Stojeći među ostalima, bez zastajanja, glasom koji je tek nešto malo podrhtavao od treme i svečanosti prilike, izgovorio je na arapskom: „Ešhedu en laa ilaahe illa-L-Laah, ve ešhedu enne Muhammede ‘abdhuu ve resuuluhuu.“

I tog momenta, kad je saopštio: „Sam Bog jeste Bog, priznajem i svedočim, a Muhamed mu je sluga poslani“, Nenad Ristić, do tada kršten u pravoslavnoj veri, prešao je u islam.

srpski-muslimani.jpg
Foto: Dado Đilas


Ime nije menjao. Diplomirani je istoričar, ali radi u turizmu, otac sedamnaestogodišnjeg sina, razveden. U petnaestoj godini je kršten u pravoslavnoj crkvi, To je, kaže, bila i njegova volja i volja njegove porodice. Do studija je živeo u rodnom Vladičinom Hanu, poslednjih dvadeset i nešto godina stanovnik je Beograda. Ovo je njegova priča:

„Slučajno sam iz etnički mešovite porodice - majka mi je Bugarka, otac Srbin, preci su mi, dakle, rasejani širom Balkana, pa mi nije usađeno u toj meri ‘Srbin pa Srbin’. Znate, brak između Bugarke i Srbina na jugu Srbije, zbog svega što se dešavalo tokom Prvog i Drugog svetskog rata, isto je kao i brak između Hrvatice i Srbina 1945. godine!"

CEO TEKST PROČITAJTE NA NEWSWEEK.RS