Predstavljamo neka od najneobičnijih natprirodnih bića iz stare srpske mitologije

Naši preci verovali su da se demonski jahači pojavljuju u noći iza Todorove subote, a skrivanje i sklanjanje s njihovog puta jedini je spas


U davna vremena priče o natprirodnim, demonskim bićima poput veštica i vampira nisu bile puka zabava ljubitelja strave i užasa kao danas, već su naši preci zaista verovali da mrtvi i živi „u koje uđe đavolski duh“ mogu da ih ubiju. Međutim, dok su smatrali da je veštice i vampire moguće zaustaviti vatrom ili glogovim kocem, postojala su i bića pred kojima su bili nemoćni - kad naiđu Veliki Todor i njegovi noćni konjanici, mogli su samo da se sakriju u mišju rupu.

Povorka okrutnih

„Od svih mitskih bića koja nastanjuju Balkan, todorci, tajanstveni i okrutni noćni jahači, svrstavaju se u najstrašnije. Sva je sreća što se retko pojavljuju... Veruje se da todorci jašu na belim konjima, prekriveni belim plaštom, a kako bez prekida jašu, pojedini su srasli s konjem. Jašući, ubijaju sve pred sobom gazeći ih konjskim kopitima. Njihov tamni predvodnik, koga narod zove Veliki Todor, jaše hromog konja, u belom plaštu i sa kalpakom iza koga mu se ne vidi lice, naoružan mračnim tajnama i čudnovatim moćima. Ulivao je veliki strah, pa se smatra jednim od najvećih demona Balkana. U strahu od opasnih noćnih jahača ljudi su razvili različite načine odbrane, a jedan je bio pritajiti se što više“, pišu Jelena Bujdić Krečković i Aleksandar Repedžić u knjizi „Legende, mitovi i narodni običaji Đerdapa“.

Pojedini istraživači opisuju da su todorci zamišljani na više načina - kao konji, kao jahači, ali i kao hibridi čoveka i konja (za razliku od grčkih kentaura, imali su i ljudsku i konjsku glavu). Lica im se nisu videla, a ubijali su sabljama, lancima i kopitima.

„Srbi veruju da se odmah iza noći Todorove subote kreću povorke konja kao povorke demona, pokojnika i predaka, i da se, osim zdravih, u povorci nalaze i hromi konji. Tada se vatra u kući ne sme ložiti jer todorci - zli demoni, ne vole dim. Todorovi konji mogu da naprave velike štete, da pogaze useve, a i ukućanima da nanesu zlo. Stoga se ranije vodilo računa da, za vreme Todorove nedelje, ukućani treba da budu u kući pre mraka“, piše Sreten Petrović u knjizi „Srpska mitologija“.

Isprepletani kultovi

Kako on navodi, „brojni obredi i kultovi na našem prostoru isprepletani su sa kultovima starosedelačkih naroda“, pa je je verovanje u Velikog Todora povezano sa verovanjem u tračkog heroja ili tračkog konjanika, ali i slične noćne konjanike kakvi su Triglav ili Trojan kod Srba, kao i germanski Vodan.

„Kult tračkog konjanika je očuvan na prostoru istočne Srbije, tačnije, u onim krajevima Balkana koje su pre Slovena nastanjivali Tračani. Jednom reči, u kultu tračkog herosa - konjanika, došlo je do plodne sinteze dveju mitoloških tradicija, slovenske i tračke“, piše Petrović.

KONJ - DEMONSKO BIĆE

Etnolog Veselin Čajkanović je, proučavajući religiju Srba, utvrdio da se i kod našega naroda „konj javlja kao atribut onih svetaca koji su zamenili našeg boga mrtvih“.

„Kod Srba konj se obično pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. U konje se pretvaraju grešne duše, veštice, mora i vukodlak, po čemu se vidi da je konj primarno bio nosilac duša pokojnika. Verovanje da crni konj nikada neće nagaziti na grob u kojem je vampir jasno otkriva njegovu htonsku prirodu“, piše etnolog Špiro Kulišić.