U centru naselja Kumodraž II u beogradskoj opštini Voždovac sagrađen je park pod nazivom “Veljkov parkić”.

Mnogi su se, prolazeći ovim parkom, ili boraveći u njemu sa svojom decom, sigurno zapitali zašto se tako zove, a njegova istorija je zapravo priča o teškoj borbi i hrabroj inicijativi roditelja iz ovog dela grada.

Stanarka Brankica Fabijanić došla je na ideju da deci podari mesto za igru i ujedno sačuva sećanje na svog sina Veljka koji je u svojoj petoj godini preminuo od teškog oblika raka limfnih žlezda.

- Veljko je dete koje smo suprug i ja čekali kao dar od Boga 12 godina. Od rođenja je bio poseban u svakom smislu – započinje priču Brankica.

Bio je, kako je istakla, jako veselo dete, voleo je druženje i da je stalno okružen sa puno drugara, kako u vrtiću, tako i sa decom iz svog naselja, odnosno drugarima iz ulaza kako ih je on zvao.

Deca u ovom delu grada nisu imala mesto za igru, iako je Veljko jarko želeo da u blizini svoje zgrade ima park.

Jedino je mogao da uživa u bašti bake i deke u Čačku i baš je želeo da jednu takvu ima ispred svoje zgrade.
Kako joj je rečeno, morala je da skupi 50 odsto potpisa. Lično Veljko je već isto veče krenuo sa majkom u skupljane potpisa za peticiju i za dve večeri prikupili su neverovatnih 100 odsto.

- Sreći nije bilo kraja. Moram da naglasim da je to bilo prvi put da Veljko te dve večeri nije provodio vreme sa drugarima ispred zgrade u igri, već je išao od vrata do vrata sa mnom i strpljivo čekao dok je komšiluk potpisivao peticiju, nakon čega bi se svakome zahvaljivao za dodeljeni potpis – ponosno priča Brankica.

Međutim, posle nepunih mesec dana, u Institutu za majku i dete Veljku je otkrivena opaka bolest, nakon koje kreće velika i teška borba koju započinje sa svoje četiri godine.

- Otkriven mu je tumor limfnih žlezda, bolest koja zahteva agresivno lečenje i praćenje lekara 24 sata. Veljko je proveo sedam meseci u bolnici, primao je šest blokova hemoterapije u trajanju od sedam dana sa pauzama od po dve nedelje. Za sedam meseci kod kuće je prespavao samo tri puta, a sve ostalo vreme je proveo u bolničkoj sobi – priča majka kroz suze.

Međutim, dečakovo stanje se pogoršavalo, iako je vodio junačku borbu. Kako ističe majka, došlo je i do zamene uloga, pa je Veljko počeo da bodri i teši svoje roditelje.

- Ne mogu puno da pričam o tom periodu, teško mi je. Ne mogu da složim rečenicu i ne znam kako da opišem da je on mene tešio kada je on gubio kosu, umesto ja njega, da je on do poslednjeg dana meni ponavljao da je dobro.

Govorio mi je “nemoj biti nervozna”. Terao me je da jedem da se ne bih razbolela. Jednostavno, brinuo je uvek za druge i u tim najtežim trenucima. Njegova najveća borba počela je u petoj godinici i tada ju je i izgubio – priča potresnu ispovest majka malog borca.

- Ovo me i održava i čini srećnom i sve što stavim u parkić, prvo se zamislim i zapitam šta bi Veljko rekao i gde bi njegova želja bila da se to postavi – ispričala je Brankica Fabijanić, majka jedinstvenog dečaka.

(Pink)